FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Moraju li svi umetnici da budu "ludi"

Naš posao jeste da dramimo, da smo stalno svesni smrti, da se ne čuvamo ni od kakvih štetnih uticaja već da u njih zaranjamo tražeći smisao, lepotu, da probijamo granice, a ne da se čuvamo u okviru sigurnih zona.
05 Jun 2015, 7:36am

Uvek su me smarali stereotipi koje sam svakodnevno slušala – ma pusti, to su ti umetnici, to je sve ludo ili se pravi da je ludo. Danas nisam u prilici da čujem tako nešto jer sam postala diplomirani dramski umetnik a moje neuroze, anksioznosti, depresije i manije mi se često očitavaju na licu i u ponašanju - toliko se dugo borim sa njima da ih više ni ne sakrivam - da bi prosto bilo neumesno kada bi neko tako nešto izgovorio pored mene.

Bilo bi neumesno, a i obasula bih ga tonom uvreda, proklela njega i njegov mediokritetski život i okrivila za viševekovno a uvek aktuelno civilizacijsko samourušavanje. Reagovala bih tako jer verujem da ni jedan jedini istinski umetnik ne voli neprestanu borbu sa sopstvenim nervnim sistemom i činjenicu da mu njegova umetnost često služi kao prva pomoć za preživljavanje a onda drugi to konzumiraju, procenjuju i kritikuju.

Foto via Flickr user

Takođe, bojim se da u tom velikom stereotipu postoji određeni procenat istine, a istina boli. I tu istinu sam uočila dok sam imala novac. Već duže vreme ga nemam ni u najavi, pa se, eto, potvrđuje još jedan stereotip: da idem na psihoterapiju.

I to ne bilo koju već REPT, racionalno emotivno psihoterapijsku metodu kojom se racionalizacijom misli blokiraju negativna osećanja koja osujećuju našu egzistenciju, razvoj, zdravlje i teraju nas da se osećamo odvratno. Svim ljudima koji pored novca imaju i emotivne poteškoće, najiskrenije preporučujem da potraže nekog psihologa koji praktikuje REPT metodu. Dobra je i praktična i bazira se na jako jednostavnom principu, sami smo uzrok svojih neuroza, sami ih ispravnim i disciplinovanim razmišljenjem možemo i kontrolisati. Ako želimo.

I u tome je caka, umetnik to najčešće ne želi, iz prostog razloga što se plaši da će ga taj određeni način razmišljanja unormaliti toliko da će oduzeti njegove osnovne sposobnosti i karakteristike kao umetnika. Fora u REPTU je što je ta metoda sva u balansu, trezvenom sagledavanju situacije, i štićenju sebe od negativnih uticaja okoline.

Foto via Flickr user

U REPT-u nema drame. U jednoj od knjiga koje sam tokom terapija čitala, naišla sam na citat: "Nisu li romanopisci i dramaturzi, racionalizovanjem nekih sopstvenih "emocionalnih" ispada, širili sumnjivu ideju da, sem ako se iz dubina teške depresije ne popnemo do visina manične radosti i zatim opet padnemo u ponor očaja, ne možemo tvrditi da smo istinski "živi"?"

U drugoj knjizi koja se na sličan način bavi ljubavnim problemima, mi smo (umetnici, a ponajviše pesnici) okrivljeni za to što smo vekovima ljudima kao klice zaraze u glave trpali uverenja da postoji samo jedna velika ljubav, da ljubav mora da gori u strasti, da je ljubav smisao života.

Ljudi nas shvate preozbiljno i eto onda problema kada se razvedu, partner im premine, ili je u njihovoj vezi trenutna seksualna suša. REPT na sve ove probleme reaguje trezveno – ljubav je bitna ali nije ni jedini izvor smisla u životu; nije lepo kada draga osoba premine, ali smrt je sastavni deo života i treba usmeriti snagu na isceljenje i ljude koji vas vole i još uvek su pored vas; seksualne suše su normalna pojava, seks je jedna komplikovana rabota na kojoj treba da se radi i trenira, kao što se niko ne rađa kao Đoković u tenisu tako se prirodno ne rađaju ni Đokovići u seksu, do toga se stiže.

Sve u svemu, samo ću vas jedno zamoliti, ne govorite olako – ma on/ona je umetnik/umetnica pusti, sve je to ludo; jer to znači mnogo više od onoga što vi mislite da znači kada te reči izgovarate.

Tako da, kada se malo bolje pogledaju stvari, ispada da zdrav emotivan život i umetnost zaista nekako ne idu zajedno. Naš posao jeste da dramimo, da smo konstantno svesni smrti, da se ne čuvamo ni od kakvih štetnih uticaja već da u njih zaranjamo tražeći smisao, lepotu, da probijamo granice a ne da se čuvamo u okviru sigurnih zona.

Foto via Flickr user

Naš posao je da besnimo i da "ne idemo nežno u tu mirnu noć", da budemo večita zakerala i smarači, da svakoj harmoniji i blaženom stanju pronalazimo manu i licemerje, a u svakom mraku i beznađu ili svetlo ili još gore beznađe. Da prepoznajemo sopstveno licemerje i da se mrzimo zbog toga, a ne da prihvatamo i volimo sebe kao takve. Mi smo tu da, kao i svi ostali ljudi guramo taj prokleti kamen uzbrdo, ali da to radimo bučnije i komplikovanije od drugih i od toga napravimo cirkus a ne puko preživljavanje. E sad, to ima svoju cenu, i ona je najčešće duševni mir.

Verujem da sebi postavljate logično pitanje već od gornjih redova - ako sam ja neka umetnica, šta sam onda uopšte tražila na psihoterapiji? Pitanje je na mestu ali zanemaruje jednu stvar. Ja nikada nisam rekla da sam i dobra, vanserijska umetnica, još uvek sam žutokljunac i već razmišljam o kompromisu i sopstvenoj egzistenciji koja mi je za dlaku, ali ipak bitnija od sopstvenog stvaralaštva. Trenutno.

Još uvek tražim način da se izborim sa svojim mislima i da ih držim ukroćene kada živim a raspuštene kada stvaram. Jer, iskreni da budemo, umetnici se ne dele samo na dva tipa: odlični umetnici = samoubice (iako dobar deo jeste sam sebi uskratio život) i loši umetnici = licemerni samozaljubljeni prazni pozeri hedonisti (mada ima i mnooogooo takvih).

Između ta dva ekstrema ima još hiljadu nijansi, u samom umetniku i u njegovoj borbi sa (ne)normalnošću istovremeno živi oba tipa umetnika, i svi zapravo rade najbolje što mogu i umeju. Nije sva umetnost destruktivna niti sva boli. Postoji samo više ili manje iskrena umetnost a na svakom ponaosob je da ih vrednuje po svojim aršinima.

Pročitajte i Znam da deca crtaju svakakve bizarnosti, ali to ne znači da su ubice

Uostalom, u mojim najgorim duševnim nemirima, a kako već neko vreme nemam novca za psihologa, ja se hvatam upravo za jednu knjigu, Selindžerov roman "Freni i Zui" – nije baš ravan seansi ali me nekako zagrli i kaže da će sve biti u redu i da nisam ni prva ni poslednja koja prolazi kroz to kroz šta prolazim. Nekim umetnicima je sama njihova umetnost i stvaralački nagon taj lek koji ih čini zdravim, druge odvodi u potpuno ludilo, treći nekako drže glavu iznad vode i viču: "Ljubav!"

Sve u svemu, samo ću vas jedno zamoliti, ne govorite olako – ma on/ona je umetnik/umetnica pusti, sve je to ludo; jer to znači mnogo više od onoga što vi mislite da znači kada te reči izgovarate.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu