FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako da se zaštitiš od nasilja u zatvoru

Opisi robijanja su često senzacionalistički, ali nema spora da krvoproliće u zatvoru uvek visi u vazduhu. Kada god odeš u dvorište, uvek postoji šansa da se iz njega nećeš vratiti.

Iz kolumne „Sa margine"

Zatvor je opasan. Ako te to iznenađuje, čestitam ti na tome što si najzaštićenija osoba na svetu. Opisi robijanja su često senzacionalistički, ali nema spora da krvoproliće u zatvoru uvek visi u vazduhu. Napetost je opipljiva.

Kada god odeš u dvorište, uvek postoji šansa da se iz njega nećeš vratiti.

Očigledno objašnjenje za nasilje u zatvoru je karakter njegove populacije. Zanemarivši svoj deo obaveza Rusoovog društvenog dogovora i ignorišući „zlatno pravilo", to su ljudi za koje smo odlučili da moraju da budu izdvojeni iz društva. Ali kako postupati prema njima dok su na ledu, da se tako izrazim? Zvanični cilj rehabilitacije nema uporište u realnosti u kazneno-popravnim institucijama. Zatvorenici zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem u državi Njujork, kao što su četiri ustanove u kojima sam ja proveo sedam godina, su uglavnom ljudi sa nasilničkom prošlošću. Pojeo sam mnogo obroka u društvu ubica, sa obe strane stola za kojim sam sedeo. Većini je bilo „smešteno" (po njihovim rečima), neki kažu da je to što su učinili bilo opravdano, ali niko mi nije delovao kao da se nešto posebno kaje. Barem ne posle nekog vremena.

Reklame

Meni je osećaj kajanja vremenom nestajao, sve dok nije ostao samo bol koji sam naneo svojoj porodici. Osećaj degradacije, gladi i hladnoće je podrio moj prvobitni osećaj da zaslužujem dve godine robije za pet pljački. Taj osećaj me je potpuno napustio kada me je čuvar tukao mojom sopstvenom čizmom dok su me pretresali. Učinio je to zato što sam mu je dodao desnom, a ne levom rukom, iako ju je uzeo bez komentara – nije želeo da znam da ću biti kažnjen. Najteže je bilo razdvojiti zakon od onih koji ga primenjuju. Osim toga, uvek sam znao razliku između ispravnog i pogrešnog, i ugrozio sam sopstveni identitet time što sam se pretvarao da nije tako.

Iako čuvari mogu da zagorčaju život zatvoreniku, za smrtni ishod neće biti kriv njujorški kazneno-popravni zavod. Električna stolica se u toj državi ne koristi od 1963, iako su me panduri puštali da sednem na nju, kao nagradu za to što sam jednom prilikom držao jezik za zubima, kada sam bio ćata zatvorskom osoblju koje je radilo u odeljenju za mentalno obolele. Bili su dobri u svom poslu, strpljivi i humani, jer je svako od njih imao dete sa sličnim poteškoćama koje su imali zatvorenici, samo bez prestupa. Ali zbog svoje neobične sposobnosti da na zatvorenike gledaju kao na ljude, bili su podložni smicalicama zatvorenika, i nisu baš bili popularni među kolegama. Pokrenuta je sveobuhvatna istraga kada je jednom od policajaca ukradena radio stanica, za šta su bili optuženi moji poslodavci, i ja sam bio pozvan na ispitivanje. Na razne načine su pokušavali da me navedu da progovorim, ali ja sam cenio to što su se prema meni ophodili kao prema čoveku, i uzvratio sam im uslugu. Anonimnost koja mi je obećana je bila lakrdija, baš kao što sam i sumnjao; moji šefovi su to smesta saznali – i bili su mi zahvalni na držanju.

Reklame

Kada sam stigao u zatvorski kompleks na ostrvu Rajkers, paklenom njujorškom zatvoru na vodi, video sam mnogo ljudi sa unakaženim licima.

Takođe su me i nasmrt preplašili dok sam sedeo na električnoj stolici, kada su okrenuli sklopku, za koju ja nisam znao da ne radi. Nisam umro, i trebalo je unapred da znam: neprirodni uzroci smrti su retkost kada se država stara o tebi. Gotovo svo nasilje koje sam doživeo u zatvorima su zatvorenici sporovodili jedni na drugima; „zločin zelenog protiv zelenog" je bila šifra koja se koristila u našem sistemu, pošto su nam zatvorske uniforme bile ljupke nijanse između boje trave i rezede.

Čim sam stigao u zatvorski kompleks na ostrvu Rajkers, paklenom njujorškom zatvoru na vodi, video sam mnogo ljudi sa unakaženim licima – neki od njih su bili veoma mladi, a već su bili unakaženi. Imali su čak i nazive za posekotine: onu od uva do usta su zvali „telefon", koja je bila kazna za korišćenje već bezecovanog telefona. Posekotine niz lice (po mogućstvu s obe strane) su bile „zavese", da bi doušnik gledao kroz zavese koje nikada neće nestati. Najgori su bili zadebljani ožiljci, debele kvrge koje nastanu kada te iseku „duplim bikom" – u pitanju su dva žileta koja su dovoljno blizu jedan drugog da zaceljivanje učine gotovo nemogućim, a ogledanje u ogledalu nepopularnim.

Besmisleno je lako biti posečen na Rajkersu, na kojem sam proveo devet meseci, koliko je sudu i mom advokatu bilo potrebno da se slože oko toga koliko godina treba da odslužim zbog niza amaterskih pljački sa džepnim nožem.„Njujork post" me je nazvao „pomirljivi bandit", zbog moje skrušenosti na mestu zločina, ali sudija me je svejedno osudio na deset godina i tri meseca zatvora. Da bih bio rehabilitovan, naravno.

Reklame

Nisu me isekli. Imao sam sreće.

„Puštanje krvi" je izašlo iz mode nekoliko godina pre mog hapšenja. Bilo je gadno: adolescenti koji bi tek pristigli su tražili lake mete koje ne bi mogle da se osvete, i bilo je malo verovatno da će ih osvetiti neko drugi. Po onome što sam ja čuo, ovaj običaj se ugasio, što je bio praktičan odgovor na činjenicu da su zatvorenici počeli da dobijaju dodatne godine zatvora kada povrede drugog zatvorenika. Jednu generaciju ranije, nasilje u zatvoru gotovo isključivo je bilo kažnjavano boravkom u samici i nezvaničnim telesnim kažnjavanjem. Ali posle izbijanja epidemije kreka, koja je izazvala navalu zatvorenika, za kršenje pravila su počeli da kažnjavaju i boravkom u samici (takozvanoj „kutiji") i dodatnim optužbama.

Pričali su mi da su sve do sedamdesetih godina, čak i kada bi ubio cimera u ćeliji, imao posla samo sa zatvorskim vlastima. Ali od osamdesetih godina, za ubistvo u zatvoru bi već dobio otprilike upola manju kaznu od one koju bi dobio da si ubio nekoga napolju.

Za povređivanje filterom od cigarete je potrebno izvesno umeće.

Čak i tokom mog robijanja, čuvari su se otvoreno šalili da osuđenik koji ubije drugog osuđenika treba da dobije skraćenje kazne zbog dobrog vladanja. I zatvorenici i čuvari generalno više vole telesnu kaznu od produženja zatvorske kazne. Većina čuvara koji su dovoljno iskusni da mogu da uporede rezultate izgleda misle da zatvorenici preko starog, dobrog batinanja najbolje nauče da ne izazivaju dodatni posao čuvarima oko papirologije. Zahvaljući „uzimanju pravde u svoje ruke", upoznao sam sredovečne ljude koji su u mladosti ubili tri ili četiri puta, a ipak će jednog dana videti slobodan svet, ako ne puše i jedu zdravo.

Reklame

Ali po sadašnjem režimu, zločini počinjeni u zatvoru se tretiraju isto kao i oni na slobodi. Nije mi smetalo takvo stanje stvari, čak iako su stari grubijani pričali o tome da u zatvoru više ne vladaju posebni zakoni, kao odmetnici koji su kukali za divljim zapadom. Ali presedan koriščenja zakona u zatvorima je ili izazvao, ili se barem podudario sa smanjenjem nasilja. Kao što je „Slejt" izvestio, „Broj ubistava u kazneno-popravnim ustanovama opada već decenijama, baš kao i stopa ubistava kod slobodnog stanovništva, ali dramatičnije. 1980. godine, stopa ubistava u državnim zatvorima je bila 54 zatvorenika na njih 100 hiljada. Stopa ubistava kod slobodnog stanovništva 1980. godine je bila 10,2 na 100 hiljada stanovnika".

Ali ne dozvolite da vas te statistike zavaraju da pomislite da su zatvori bezbedni. Zbog same činjenice da unutra srećete ljude koji će tu i umreti, život vam je već jeftiniji.

Oni su već mrtvi i bilo bi im veoma drago da im se pridružiš.

Kockanje, droge i budale – mnogi okoreli robijaši su mi rekli da ću biti bezbedan ako izbegavam te tri stvari. Kockarski dugovi i crta kod dilera droge često dovode do nasilja; ako postoji ikakva nada da će dužnik imati da plati, istući će ga taman toliko da ga ispredaju i da mu vraćanje duga postane prioritet, ali ne toliko da bude smešten pod nadzor. Ali ako je jasno da nema nikakve nade da dug bude plaćen, biće „plaćen u krvi". Dug mora da bude otpisan, ali pozajmljivač sačuva svoj obraz tako što unakazi obraz dužnika. Najsmrtonosniji je intenzitet napada iz strasti. Ljubomora je preuveličana u ograničenom, zatočeničkom svetu bez ljubavi. Naklonost prema drugom ljudskom biću postane vredna smrti.

Reklame

Koliko god da volim „Njujorker", jednog dana ću reći njegovom uredniku Dejvidu Remniku da se njegov nedeljnik štampa na suviše tankom papiru da bi njime mogao da se odbraniš od noža napravljenom od mesinga, plastike i drveta – mada zadržava aluminijum.

Žileti za ranjavanje su rezervisani za okružne zatvore i komplekse sa srednjim nivoom obezbeđenja. U onima sa maksimalnim, tu su „šila za led" za „ventilaciju", „pištolji" za „pucanje", „čekići" za „razbijanje kolena", i „gedore" za „provetravanje". Zatvorenici su uvek izmišljali sopstveni žargon; ovo su sve izrazi za zabadanje ručno pravljenog noža u nekoga. Čak i bez namere da se ide do kraja, kada nekoga ubodete u torzo, može da se dogodi da ga „izbrišete sa spiska", to jest, da mu oduzmete život. Jedan čovek koga sam poznavao je ubijen zato što je dugovao dve pakle cigareta, jer njegov ubica nije dobro poznavao anatomiju, i uspeo je s leđa da mu probuši oba plućna krila. Ni jedan ni drugi nisu imali više od 25 godina.

Jednostavne mere predostrožnosti mogu da ti pomognu da doživiš tridesetu. Na primer, da znaš kada treba da nosiš oklop.

Kada god mi je bila neophodna samoodbrana, nisam imao nestašicu materijala. Detektori za metal stoje na ulazu u svako zatvorsko dvorište, a najlakše ćeš se odbraniti ako zadržiš novine. Višeslojna hartija može da se prilepi uz telo ispod košulje. Časopisi su bolji: ja sam se u zatvoru pretplatio na devet njih, i neki su bili bolji od drugih. Koliko god da volim „Njujorker", jednog dana ću reći njegovom uredniku Dejvidu Remniku da se njegov nedeljnik štampa na suviše tankom papiru da bi njime mogao da se odbraniš od noža napravljenom od mesinga, plastike i drveta – mada zadržava aluminijum.

Reklame

Korišćenje oružja koje može da prođe detektor za metal je za amatere. Pravi čelik se već nalazi u dvorištu. Samo nekoliko slojeva „Nacionalne geografije" može da te zaštiti od „pištolja" iskusnog „strelca", naoštrenog na betonu i zakopanog duboko u zemlju. Čuvari pretražuju dvorište ručnim detektorima za metal i nalaze strateški skriveno naoružanje, koje nije čak ni zaštićeno od rđe plastičnom kesom ili uljem. Tokom ovih povremenih provera nalaze podmetnute, beskorisne predmete, stare ručno pravljene noževe bez oštrice. Kada pronađu bekorisne rekvizite, čuvari imaju rezultate koje mogu da pokažu, nemorajući da kopaju duboko i nađu ono pravo (Iz mog iskustva, čelik treba zakopati najmanje 20 santimetara u dubinu da ga detektor ne bi otkrio).

Ako se nađeš sa pogrešne strane oštrice, zasluženo ili ne, nije sramota posegnuti za bilo čime da bi bio ravnopravniji. Po mitovima o gangsterima – džentlmenima, otmeni osuđenici donose dva pištolja da bi obračun bio ravnopravan. Za deset godina, nikada nisam video takvo kavaljerstvo, iako se mnogi nisu vratili iz šetnje po dvorištu.

Uglavnom bi ih uboli s leđa.

Kamenje je dostupno u bilo kom zatvoru koji nije asfaltiran, i može da ti spasi život. Tegovi u dvorištu su zavareni, i onaj koji može da zamahne njima je već u prednosti; nijedan teg nije lakši od 15 kila. Mario, moj prvi cimer, je bio dovoljno snažan da može njime da zamahne. Ogroman, debeo i demonski jak, nije bio najjednostavniji cimer za zajednički život. Pored toga što je imao više od 150 kila, bio je sin „uspešnog čoveka", i igrao je ulogu žabarskog gangstera do balčaka (i jednako dobro kao na filmu). Mario je žvakao cigare i jeo testeninu „s umakom", ali je zaboravio da stariji i dalje mogu da naređuju.

Reklame

Jedne večeri, Mario se nije vratio iz dvorišta.

Dva Irca su ga koštala pola jezika. Činili su uslugu šefovima jednog italijanskog klana u dvorištu, koje je Mario uvredio. Dvorište je isparcelisano, baš kao i telefoni – druge grupe su bili Azijati, Bruklinci, „Latinski kraljevi" i pripadnici bande „Krv". Postojalo je samo jedan mali neutralni deo u sredini, za tipove koji nisu mogli da se pridruže nijednom klanu, zato što su bili brbljivi, ili su robijali zbog nedostojnih stvari (pedofili i doušnici nisu nimalo uživali u dvorištu, i tačka). Kada pristupiš nekom klanu, to znači da te štite, ali si takođe posredno postao i njihov vojnik. Kao član irskog klana, tokom jednog napetog perioda, ne samo da sam se oblepio nekim finim foto-časopisom, već sam zadužio i skalpel iz našeg arsenala. Posle nekog vremena, ništa se nije dogodilo. Jedan tip se posekao, i ja sam odlepio časopis da bih čitao članak o Himalajima.

Čovek kojeg su samo okrznuli nožem je slomio svoje naočari i drškama okvira iznabadao svog protivnika kao jastučić za igle.

Moj cimer je celu nedelju upoznavao svoje sunarodnike, da bi onda objavio da će on, kao sin mafijaškog kapoa, predvoditi italijanski klan. Oni se s tim nisu složili. Mario je pobesneo i pljunuo. Ta ljaga je mogla se spere samo krvlju. Moj prvi cimer je uboden kroz obraz u prvih mesec dana mog boravka tamo. Žestoko je krvario, ali je uspeo da iskopa neki kamen i krene na svoje napadače. Tolika količina krvi je izazvala pažnju čuvara, koji su ga uhvatili pre nego što je uspeo, ali njegov trud je bio zadivljujući. To što sam saznao gde je kamenje je bila samo jedna od lekcija koju sam naučio prilikom tog incidenta.

Reklame

Mario nije želeo nikoga da druka, ali su neki doušnici izbrbljali celu priču. Dvojica Iraca koji su počinili delo su odvedeni na saslušanje gde je trebalo da ih proglase krivim za kršenje pravila ustanove koja zabranjuju ubadanje u lice, kao pripremu za optužnicu za nanošenje teških telesnih povreda – ako okružni tužilac ne uspe da sastavi optužnicu za pokušaj ubistva. Stvari nisu otišle toliko daleko. Mario nije mogao da govori dok mu je jezik zarastao, ali je mogao da piše. Ceo zatvor je čuo kojih šest reči je napisao: „Nikada nisam video ove irske drkadžije".

To mi je bila druga lekcija: ne samo kako da preživiš, već kao da živiš pravedno.

Ljudska ingenioznost od svega može da napravi oružje. Godinama kasnije sam gledao mučni dvadesetominutni obračun koji se odvijao ispred nosa čuvara. Čovek kojeg su samo okrznuli nožem je slomio svoje naočari i drškama okvira iznabadao svog protivnika kao jastučić za igle. Možeš da istučeš čoveka na smrt presavijenim časopisom, kao što evropski fudbalski huligani itekako dobro znaju. Osuđenici koji su razdvojeni rešetkama se bore degradacijom; ako se ispišaš u čarapu i zafrljačiš je precizno (a ne silovito) preko rešetaka, sva je prilika da ćeš da isprskaš svoju metu (naravno, i tvoj neprijatelj ima bešiku i sopstvenu čarapu). Od svih obračuna koje sam video, tuče između dva osuđenika koji su vezani lisicama jedan za drugog su bile najnasilnije. Gubitnik je bio onaj koji izgubi ravnotežu.

Jedan od najfinijih trikova ja nikada nisam uspeo da izvedem. Za povređivanje filterom od cigarete je potrebno izvesno umeće. Ljudi su demonstrirali ovu tehniku u svakom zatvorskom dvorištu u kome sam boravio: jednostavno odlomiš vrh filtera, zapališ ga, i kada gori par sekundi, baciš pikavac na zemlju i spljoštiš ga nogom. Tako praviš malu, crnu ivicu koja je čvrsta, oštra i nazubljena. Ja nikada nisam dobro određivao vreme, ili bih spljeskao „nedopečen" pikavac, ili bih ga celog istopio. Ako želite to da naučite, na Jutjubu postoji tutorijal, mada u njemu govore da treba iseći filter prokrijumčarenim nožem, pa taj totorijal nije od neke koristi onima iza rešetaka.

Naravno, ja nisam svoj život poverio samo zaštitnom prsluku od časopisa i improvizovanim bodežima. Branio sam se britkim humorom – iako se nisam usuđivao da reč „britko" u zatvoru izgovaram naglas, imajući na umu prezir koji zatvorenici osećaju za knjiške moljce. Tokom odsluženja kazne, proveo sam sve ukupno godinu dana u „kutiji", i tamo sam napisao najuspelije radove. Kazneno-popravne ustanove su mi davale izgovor da se bavim pisanjem. Trošio sam jednu „savitljivu olovku" nedeljno. Ali kada sam je pažljivo umotao u listove hartije od časopisa, najzad sam dobio nešto čvrsto i odgovarajuće dužine za pisanje. Ali svaki put kada bi mi pretresli ćeliju, čuvari bi rasklopili moje pero, i to sa dobrim razlogom. Moje modifikacije su mi omogućile da savitljivom olovkom radim i druge stvari osim pisanja.

Pretvorio sam olovku u oružje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu