U vrtlogu pakla ili srpski Don Kihot na konju

U prvoj priči ste mogli da se upoznate i ukapirate u kom pravcu će teći otprilike ovo moje piskaranje - ispovest, naravno sa opravdanim izmenama - i pošto će se nastaviti u delovima, verovatno će tako i izgledati, kao serija bljesaka (fleševa) koji su možda prosuti navrat nanos, ali trudiću se da opišem sve što vernije.

U ovom flešu ćemo se pozabaviti mojim prvim odlaskom na pokušaj iskakanja iz đira ili skoka iz sedla konja koji ne trči nego leti, prvim pokušajem skidanja sa heroina.

U to vreme je bilo aktuelno moje testiranje na HIV i HEP-C, neka 2005. ili 2006. godina, pošto sam znao da sam nešto sigurno fasovo samim činom svesnog pristanka na rokanje tuđim ganom, špricem drugara iz detinjstva koji me je upozorio pre samog uboda sigurno pet puta.

- Barba konju, nemoj, imam "cecu", koji ti je? Ovako je otprilike zvučalo peto upozorenje, ali džaba, jbg, i roba je oslabila, a i oguglalo se… Znači, pre toga stvarno nisam imao potrebe za iglom, otprilike čitavih osam-devet godina nosa.

Šetkajući se gore-dole po holu čekaonice na VMA, u iščekivanju prozivke mog imena, odlučih da je vreme da iskočim napolje na jednu pljugu, bilo je neko rano proleće, sunce piči, baš lep dan za ljude bez problema. Negde na pola pljuge prilazi tip, očekujem žic, ali na potpuno iznenađenje, tip me zasu pitanjima i opaskama, između ostalih i primedbom na to što konzumiram cigarete, batica melje li melje, a mene već strpljenje poče da izdaje i samim tim što već beše nekih podne, a ja neđensre na nogama celih pet sati.

Poče da me obliva znoj. Uglavnom, da skratim, opisa mi on neko mesto, centar, gde mogu da se obratim ukoliko odlučim da je dosta sa ovim pizdarijama, ispriča mi da je to hrišćanskog karaktera, nema čak ni pljuga, da mogu da biram mesto i zemlju koje hoću i tako dalje, kako je čist već pet godina i kako mu je do jaja, uglavnom…

Uglavnom, uzeh ja broj telefona, onako za nedaj bože, ukoliko se nešto promeni u ovim mojim glavama. Beše to i vreme kad počeše pritisci sa svih strana da se uradi nešto po tom pitanju, vreme kad padoše prve maske, a samim tim, i izvori prihoda, naznake dolaska teškog vremena, hardkora.

Stvarno smo se dovijali na svakakve načine za naći lovu za otići na muše tada, sve je teže doći do sredstava, a samim tim, i muka je bivala sve žešća i češća, onaj broj mi je sve više bio na pameti. Jedno veče tog kasnog proleća, debeli i ja blejasmo kod mene na gajbi, sazuvasmo tek izbačene krmače piva i smišljasmo kaj delat te večeri, onako, opušteno prolećno veče, sve dok… ding dong.

Otvorih vrata, kad Milanče, onako fino uđenra već, na prvi pogled, sa nekom ribom, onako na isti taj pogled do jaja riba.

- Modesti, reče. - Barba, upadajte, rekoh. Kenjamo tako, vreme otkucava, kad u momentu debeli drži Milančeta za vrat.

- Šta je, pičko, ti se sredio, a nas ko jebe i usuđuješ se da se pojaviš tako i sediš ovde, pičko mala, nešto u tom stilu, ja se ubacih čisto malo da ugasim vatru, ali i da naznačim da mu je fora idiotska, kad osetih nežan pip po kolenu i čuh još nežniju boju glasa.

Okrenuh se ka njoj, grubo, još grublje odbrusih da stoji po strani, kad ona već izvadi protivpožarni prah, razdeli na dva i šmekerskim migom da do znanja da iskuliram. Toliko o Modesti, za sada.

Sigurno se pitate zašto Modesti. Pa, podseća malo na nju, a i sve je drugo samo ne Modest (skromna). No, o tome, drugom prilikom.

Pod pritiskom, posle sličnih događaja, počeh da zovem onaj broj telefona. Beše to jebeno dugačka procedura, otprilike, zvati svake nedelje u zakazano vreme i biti toliko uporan da nadležna ekipa vidi želju i volju za odlazak iz ovog života u onaj, onaj njihov.

Trajalo je otprilike nekih pet meseci, valjda nisu prepoznavali toliku želju u mojim rečima i glasu. Kad onda, jedno popodne poziv, onaj već poznati prijateljski glas: „Možete doć sutra, tad imate autobus, tad stiže ovdje, čekat će vas već netko". Destinacija Zagreb. Daleko od toga da mi je svejedno, onako znatiželjno usran osećaj, rascepan po pola, i bi i ne bi.

Do granice sabih sve pizdarije, ono, otkud znam, da ne padnem, prvi put preko grane još od Ukrajine kad sam imao osamnaest. Na kolodvoru pušim pljugu i pogađam ko će da me pokupi, kad nailaze trojica, onako blago pogubljenih, dvojica podgojena, a treći onaj beznadežni suvarak slučaj, sa facama koje odaju burnu prošlost.

- Ti si sigurno Barba, iz Beograda?

- Aha, rekoh.

- Ajde završi tu cigaru i daj mi ostale, reče jedan. Au jebote, ovde stvarno nema pljuga, pomislih.

Zgužva ih čovek i baci u kantu, a ja baš pomislih kako će da ih gurne u džep. Znate ono, svašta ti prolazi kroz glavu, te foliranja, te sigurno neka kombinacija, ono, neka nada te fura da nije sve onako kao iz priče onog tipa, rigidno kad kurac, a ono, još gore!

Truckasmo u onom kombiju dobranih čuku vremena, videh Zagreb, konačno. Na kraju završismo u nekoj selendri, otprilike kao da smo išli od štajge pa negde tamo oko Pančeva, aj Baranda recimo. Negde oko pola jedanaest stigosmo u kuću, mrkli mrak, tišina. Uvedoše me u neku sobu, nešto kao kancelarija.

Trkelj, trkelj, sve su pretresli, čak sam morao i da čučim, kao da sam ušao u jebeni Centralni zatvor. Ajd' na tuširanje, daj sve stvari da operemo, smrdi na duvan, jebi ga. Naravno, nije rekao jebi ga, pošto nema ni psovanja, ma haos. Šta me snađe?

Jutro, prvo jutro. Pustiše me da spavam, ono, nisu me budili u šest kada je ustajanje radnim danom. Upoznavanje sa kućom, svuda okolo ispisani citati iz Biblije, tipovi, uglavnom mrge, bezube, svi podgojeni, isto podšišani, obrijani, svi lažno nasmejani, usiljeno uljudni, ma happiness opšti. Ali oči odaju, oči sve govore, tuga se vidi, sija. Skupljeni s koca i konopca od Vardara pa do Triglava, pa i dalje i šire, Španci, Bugari, Rusi, Žabari… Nekako prođe dan prvi, vodaše me tamo vamo, čak me izvedoše i u šetnju tu po selendri, tamo do Save negde.

Zaspah to veče rano već oko osam, kad probudih se oko četiri, proliv. Počelo je, znači.

- Daj neke lekove, daj trodon, bens, ma bilo šta! Ode tip, vrati se za deset minuta, kad nosi šolju čaja

- Evo kamilica, reče. Sad će i neki bombon uz čaj, naravno, pomislih. Šok drugi, ništa! I to sve bez pljuge.

Uglavnom, pravilo, prvih petnaest dana novajlija ne radi ništa, samo šeta, jede, kenja i spava, u radno vreme ide sa tim jednim dodeljenim, kako oni kažu, odgovornim, koji ga voda na sve te aktivnosti. Meni je zapao neki Simon, Slovenac, u centru do tada već neke četiri godine, vidi se da je nekad bio kul tip. Neki četvrti dan zikre, izvede on mene u šetnju. Posle prvih sto metara od kuće, krene da me šije proliv, lepo mu kažem da se vratimo, da ne mogu dalje nikako, a on tvrdoglav nastavlja.

Posle jedno 300 metara, gotovo, pucam, curim, ni tamo ni vamo, na sred ulice, nemaš prokleto gde, kraj. Pustih ono sranje niz butine, napunih nogavice. Krenuh da skačem, psujem, pizdim, ma, da ga zadavim, a on mi na to: „Eto vidiš šta si dopustio da ti se dogodi sa trideset." Krenuh da psujem još glasnije i intenzivnije, a on će: „Ne psujemo ovdje, sreća što si nov, inače bi dobio kaznu, prao bi pijate 15 dana". I to sve bez pljuge.

E sad dolazi ono najbitnije tamo, molitva. Svako jutro pošto prođe uvodnih petnaest dana, obavezan si da prisustvuješ ritualu, to jest molitvi. Sednemo onako svi - u tom momentu, nas sedamnaest - u krug, jedan sa akustičnom gitarom i pevaju se pesme slavljenja boga, Isusa, mestimično se poneko ubaci i naglas krene da se zahvaljuje, moli, šta ja znam…

I tako u krug, dok se ne izređa ko hoće. Ti kao nisi obavezan da to radiš naglas, ali ako ne uradiš, posle, onako uzgred, njih dvoje-troje te ubacuje u đir, te što nisi, te stidljiv, te skini lance, te bla bla. Stalno si izložen nekom pritisku, a sa druge strane ako to i uradiš, te što si onako, te treba ovako, permanentno iritiranje i ispiranje mozga, naravno od literature samo Biblija, od muzike samo hrišćanska, baš zajebano, a izbora nema.

I što je najgore, sa nekim normalnim ne možeš da kontaktiraš bez prisustva odgovorne osobe, to jest nekog ko je tu duže od godinu dve, zavisi. Jednom prilikom sam radio kuhinju - tamo svake nedelje menjaš posao, da ne bi došlo do zasićenja, valjda - bio je jedan odgovorni za nas dvojicu „neodgovornih". Tip kul totalno, imao je tada 43 godine, neki Damir iz Sarajeva, ona prava njihova raja sa Koševa, ali taj, kao, odgovorni, neki Selmir iz Tuzle, klinac od svojih 19, a već u centru, ono, tantuz totalni.

Ja i Damir se skapiramo preko Ramonsa, i onako kao deca, dok peremo sudove, bacamo njihove stihove od Now I wanna sniff some gluedo Death Of Me, ali smo bili baš kao deca srećni, zvao me je Rude boy, onaj tantuz ništa ne kapira, al' je video da ga ne jebemo i da se zajebavamo. Razdvojili su nas, naravno.

Bilo je to pred kraj mog obitavanja tamo, posle oko dva i po meseca, vreme kad je već počelo da me dobrano popušta strpljenje i svaki zid odbrane od napuštanja centra. Dugo sam se ubedjivao da što duže ostanem. Tokom dana, tamo bukvalno prodješ psihički i mentalno od sumraka do svitanja, ono, kad bi sve to bilo malo neusiljenije, manje isfolirano, bez tolikih stega i ispiranja, još bi moglo i da se izdrži. I Iz te Biblije ima šta da se nauči i sprovede u delo, ali te bukvalno isforsirano nateraju da budeš nešto što nisi, znači opet krajnost, kao i sam hors. Opet gluma, maska, al' vidiš im u očima da su nesrećni, one ne lažu.

I nije to rešenje, ako me pitate ima li vajde, ima neko vreme, kako za koga, ko ga kako iskoristi, uglavnom dok si unutra, zaštićen si od sebe, ima slučajeva koji su deset godina tamo sebe silovali i glumatali, a drugi dan po izlasku overavali, a ima i likova koji su bili par meseci i ostajali čisti godinama. Ja, na primer, kada sam izašao posle dva meseca i dvadeset dana, nisam jahao konja godinu dana.

Centar je dobar da se zaštiti i da budeš sa sobom neko vreme, da razmisliš, da se osetiš, ali dugoročno nije rešenje. Posle dva meseca i dvadeset dana mog obitavanja, vratismo se sa šljake, ono, klasika, večera, tuširanje, zezanje sa nekim Slovencem, ne tako loš dan za one prilike. Legoh u krevet, kad upada lik i pali svetlo: „Beograd, imaš poštu". Mislim se, ma od keve sto posto, šta sad imam da slušam i njena zračenja.

- Sto posto keva, ne mogu sad da čitam, daj mi ujutru.

- Nije, kaže.

Ja začuđen, pitam se ko li je. On mi predaje pismo, ono Modesti, iz zatvora! A veče pre sam sanjao She's lost control Joy Division, nisam mogao da verujem.

Sledećeg dana sam bio totalno pogubljen, na nekoj pijaci gde sam bio ceo dan isplakao sam dušu, gotovo. Dižem sidro. Beograde, dolazim.

Na kolodvoru žickam pljugu, prva posle toliko vremena, neobično. U vlaku dve ribe iz Vinkovaca, šikamo vino, pušim im pljuge, pričam im priču, uživancija. Don Kihot ponovo jaše, do sledeće prilike.