Zašto sam zauvek otpisala dečka i najbolje prijatelje

"Muka mi je od tebe".

"Ajde da se vidimo uskoro".

"Izvini".

Ovo su poslednje reči koje mi je poslalo troje ljudi za koje sam mislila da će zauvek ostati deo mog života, a koji su prestali da budu deo njega od kada sam odlučila da ih zauvek otpišem.

Otpisati nekog je čin završavanja odnosa tako što tu osobu ignorišete. Ignorište pokušaje te osobe da uspostavi komunikaciju sa vama ili ih blokirate na društvenim mrežama. Otpisivanje ljudi ima zaslužujuće usranu reputaciju. Ali to je upravo ono što sam uradila – optisala sma dečka i najbolje prijatelje.

Pre nego počnem, želim samo da kažem da znam kakav je to osećaj kad vas neko otkači. Bila sam u neobaveznim vezama i videla likove koji prosto ispare posle nekoliko nedelja nedopisivanja. Uraditi tako nešto je okrutno i kukavički, tako da ovo nije odluka koju sam donela lako. Pretpostavljam da se moj pogled na svet promenio kada sam prošle godine izgubila oca koji je umro od raka i kada sam shvatila da su se mnoge veza koje imam sa bliskim ljudima promenile.

Emili i Kejt su moje najbolje drugarice još od detinjstva. Od dvanaeste do dvadesetdruge godine, naše prijateljstvo se svodilo na festivale, napijanja i smišljanja laži koje smo govorile roditeljima da bi se izvukle. Želja da loše odluke pretvorimo u dobre priče nas je dugo držala na okupu, ali naše prijateljstvo je uvek zavisilo od jednog klika na Snepčetu. Kao tinejdžerke, možda smo nekoliko puta otpisale jedna drugu na MSN-u ili Majspejsu, ali stvari su tada bile drugačije. Kasnije bi se pomirile u školi i proglasile digitalno primirje tako što bismo kasnije, kod kuće, ponovo dodale jedna drugu na društvenim mrežama.

Kada smo već bile u dvadesetim, toliko smo komunicirale onlajn, da smo postale nesposobne da se nosimo sa međusobnim neslaganjima uživo. Kada mi je umro otac, nismo se videle nedeljama. Kada me ni jedna od njih pozvala da se vidimo, bila sam jako uzrujana. Shvatila sam da naše prijateljstvo više ne postoji. Nisam želela nikome ništa da objašnjavam kada se već nisu udostojile da me pozovu da razgovaraju sa mnom nakon što je umro.

Nedavna studija je pokazala da bi 53 procenta mlađih od 30 godina zavšilo blisku vezu preko poruke, nasuprot samo 27 procenata rođenih posle 1975. Meni je ignorisanje bilo odličan način da završim dva prijateljstva koja su se potpuno zasnivala na kolektivnom lajkovanju fotki i grupnim čatovima.

Kada sam ih obrisala na Fejsbuku,otpratila na Tviteru i Instagramu, znala sam da nema nazad , iako je lako ponovo dodati i zapratiti ljude. Njihove obaveze na poslu i moja ogorčenost i tuga značile su da sigurno nećemo naleteti jedna na drugu u pabu ili u parku i kao u stara dobra vremena obećati da više nećemo da nerviramo jedna drugu.

Kada kao odrasla osoba pritisneš dugme "odstraniti prijatelja", čak iako je to prilično detinjast čin, sahranjuješ prijatejstvo koje nemaš vremena kada da popravljaš u stvarnom životu. Život jednostavno ide dalje, što je tačno ono što se meni dogodilo. Ali, lagala bih kad bih rekla se nisam nadala da će telefon zazvoniti ili da će se neka od njih pojaviti na vratima.

Zbog ovoga što sam uradila se nisam osećala slobodo, niti sam imala osećaj da sam bilo šta završila. Umesto toga, našla sam se u stanju onlajn pakla. Poznajući svoje bivše drugarice, znam da su me pratile onlajn, kao što sam i ja njih, ali jedini način da se stvari sada poprave bio bi da se nađemo u stvarnom životu, jer nijedna od nas ne bi prva kliknula dodaj/zaprati dugme. Tužno je kada razmišljaš o tome da kraj dvadestčetvorogodišnjeg ženskog prijateljstva nije zaslužio razgovor lice u lice, ali sam i dalje jebeno ljuta zbog toga što ih nije bilo kada su mi bile potrebne.

Istu stvar sam uradila kada je na red došla veza sa mojim sada bivšim dečkom. Upoznali smo se onlajn dok sam putovala, očajna da pobegnem od oca na samrti. Kada sada pogledam, na tom putovanju, uslovi su bili savršeni da u svoj život pustim nekog kome tu mesto nije. Presekla sam sve veze sa njim – blokirala ga na Fejsbuku, WhatsAppu, Gmail-u, Flicker-u i promenila šifre na svim svojim nalozima nakon što sam posle nekoliko užasnih svađa sa njim shvatila da mi je mesecima proveravao naloge. Uklonila sam ga iz života na isti način na koji sam ga pustila u svoj život – jednim klikom.

Ovo je bilo prilično lako, pošto se najveći deo naše veze dešavao na internetu. Živeli smo u različitim vremenskim zonama, hiljadama kilometara daleko jedno od drugog. Za razliku od situacije sa mojim drugaricama, sa dečkom nisam imala zajendničkih prijatelja i nije bilo šanse da se negde slučajno sretnemo. Sa druge strane, ovo je samo bio indikatar toga koliko je naša veza bila slaba. Ako misliš da stvarno nekoga možeš da otpišeš, onda očigledno o toj osobi uopšte ne misliš dovoljno ni kako treba.

Ove godine, Nacionalna kanclarija za statistiku objavila je da je Britanija najusamljenija prestonica Evrope. Održavanje veza onljan uklanja barijere socijalne interakcije, ubrzava proces postizanja intimnosti i čini da osećamo da smo bliže jedni drugima iako u stvari, uklanja emocionalno povezivanje. Otpisivanje partnera i prijatelja je indikator lomljive prirode veza koje našu generaciju drže konstatno umreženom i povezanom – ljude koji su deo naših života možemo da menjamo kao profilne slike, naročito kada ne moramo da im polažemo račune u stvarnom životu.

Otpisivanje bliskih ljudi mi je dozvolilo da završim užasne veze, ali ono uvek treba da ostane poslednji način. Samo je pojačalo osećaj žalosti koji sam već osećala i učinilo da se osećam prazno. I dalje me progone sećanja na oca, dok troje ljudi do kojih mi je bilo stalo, nigde nije bilo. Ako sam nešto naučila prošle godine, to je da ništa nije večno. Veze sa ljudima koje volite mogu se lako prekinuti, a arterije porodice i prijateljstva mogu lako da blokiraju bes, gubitak ili bolest. Okružiti se stvarnim životom i odnosima koji imaju poentu je važnije nego ikada.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu