​Zašto je sranje što gejevi ne mogu da daju krv

Sa 13 godina, kao večito savesni mladi homić, znao sam da moram da uradim domaći, ako u nekoj bliskoj budućnosti želim da izađem iz ormana. S toga sam dve i nešto godine pre nego što sam napravio bojažljive prve korake posvetio čitanju apsolutno svega što postoji na internetu u vezi sa time kada si G-E-J.

Od proučavanja prošlosti u kojoj je homoseksualnost smatrana za mentalnu bolest, do sređivanja spiska poznatih ličnosti za koje se šuškalo da su gej, zaključno sa Tedom Hitom, do trenutka kada sam se javno deklarisao, malo njih je moglo da tvrdi da o toj tematici zna više od mene.

U tom kontekstu, lagano (i protiv svoje volje) sam sebe ubedio da biti gej možda neće biti toliko loše za mene koliko sam zamišljao. Na kraju krajeva, ovo su dvehiljadite godine: Zakon 28 je ukinut; postoji opšti koncenzus oko toga da napad na geja iz panike nije legitiman vid odbrane; i za samo nekoliko godina, mogao sam ponovo da nosim svoju rejversku kapicu, jer je haus muzika – žanr koji valjda vuče poreklo iz jednog gej kluba u Čikagu – doživljava renesansu.

Tako da sam kao šamar doživeo postojanje zakona u UK kojim je muškarcima koji imaju seks sa muškarcima zabranjeno davanje krvi.

Rezon koji stoji iza njega je inicijalno prilično pošten: kod seksualno aktivnih gej muškaraca, rizik od bolesti koje se prenose krvlju, kao što je HIV, je značajno veći, i iako se krv pažljivo ispituje pre odobrenja za transfuziju, postoji vremenski period od tri nedelje, kada HIV može da ostane neprimećen. Kao rezultat toga, koliko do 2011. godine, svim muškarcima koji su ikada imali seks sa drugim muškarcem, davanje krvi je bilo doživotno zabranjeno. Novim zakonom je vremenski rok skraćen na 12 meseci, ali nezvanična zabrana je i dalje na snazi, jer se u obzir ne uzimaju kriterijumi kao što su da li je muškarac u dugogodišnjoj monogamnoj vezi, da li koristi zaštitu, i da li je u skorijoj prošlosti bio testiran i ima negativne rezultate.

Da bi kao monogamni gej muškarac mogao da daš krv, moraš 12 meseci da se suzdržiš od sigurnog ili nesigurnog seksa sa svojim partnerom. Stounvol misli da je to nekakav napredak, ali nije zaista; to je samo pametnije prikrivena homofobija.

Nemojte pogrešno da me shvatite: na zalažem se za to da taj proces postane rizičan; ako bi se makar i jedna zaražena jedinica krvi provukla nakon testiranja, to bi bila apsolutna tragedija. Ali opšta zabrana za muškarce koji imaju seks sa muškarcima jednostavno nema smisla. Umesto da nas to štiti od HIV-a, time se samo demonizuje gej seks.

Kao društvo korisnika medicinskih usluga, štite nas od gej strašila – nekakvog klišeiziranog izopačenog tipa sa šoferskim brkovima, koji svake subote uveče učestvuje u seksualnim orgijama na parkingu mega marketa. Ja volim tog tipa, ali on je stereotip, a ne predstavnik čitave gej populacije. To je arhaična implikacija, bliskija homofobiji ranih dana straha od HIV-a (kada je tehnologija ispitivanja krvi bila nedostupna), nego 2015. godini.

Možda ovaj problem deluje minorno; možda previše dramim. Gej muškarci čine svega pet posto stanovništva u UK. Naravno da je razumno zaštititi se i svima im zabraniti – na kraju krajeva, tolika količina krvi je zanemarljiva, i ne pravi razliku, zar ne? Bolje sprečiti nego lečiti!

Ovo je bez sumnje opravdanje koje koriste mnogi zvaničnici: „Neka stvari budu jednostavne!" Ali posle vekova institucionalizovanog progona, marginalizovanje homoseksualaca zbog jednostavnosti prosto ne pije vodu.

Razmislite na trenutak o simbolici ove zabrane. Činjenica da se izrazi kao što su „zagađivanje" i „krv" koriste u naučnim krugovima nije beznačajna. Krv je moćna metafora, ukorenjena u našoj kulturi kao simbol porodice, ljubavi i privrženosti. Krv je prirodna sila, supstanca postojanja, to je ono što nas povezuje sa voljenima, ona čini porodicu.

Ideje o „zagađenosti" i „čistoći" su se koristile za marginalizovanje pojedinaca u gotovo svim poznatim društvima. Tokom menstruacije, žene u nekim kulturama bivaju prognane iz zajednice, da ne bi zarazile ostale pripadnike. „Zagađenje" je bila metafora za progon nižih klasa Burakumina na najteže i najmanje plaćene poslove u feudalnom Japanu. Nju su upotrebljavali i nacisti, tokom progona jevreja.

Označavajući krv gejeva kao „nečistu", ne govorimo samo o medicini, već i o politici. Demonizujemo jedan deo društva, karakterišemo ih kao niža bića, koja nisu vredna čak ni toga da se žrtvuju za dobrobit društva. U najjednostavnijem smislu, ne zavređuju integraciju. Ubacite tu i „nauku" – boga za ateiste – da sve to potkrepi, i u suštini ste dobili božansku podršku.

Da nešto razjasnimo: Nisam imao nameru da dajem krv kada sam naišao na kontroverzu oko tog zakona, nisam to ni mogao, jer sam imao 17 godina. Šta više, ne znam ni da li bih to i sada uradio, koliko god da je lako.

Da bi meni bilo dozvoljeno da dam krv, morao bih da odem na kliniku i da prilikom ispunjavanja formulara dam izjavu da nisam spavao sa muškarcem proteklih 12 meseci. Ali zašto bih morao da na glavu stavim maramu u duginim bojama i lažem u formularu da bih dao svoju sto posto nezagađenu krv nekome kome je potrebna? Zašto bih morao da lažem oko svog seksualnog života, kada će moja krv proći kroz ista ispitivanja kao i krv muškarca koji je imao nezaštićen seks sa stotinama žena, a nije o tome morao ni da slaže?

Razumniji pristup bi bio prekrojiti kriterijume na takav način da se preciznije napravi razlika između ljudi koji se izlažu rizičnim seksualnim odnosima, i onih koji to ne čine. Svako, bez obzira da li ima seks sa muškarcima ili ne, bi mogao da bude upućen na paket kriterijuma koji određuju faktor rizika, na primer, da li ste u dugoj, monogamnoj vezi, da li redovno imate seks bez zaštite, i da li ste se u skorije vreme testirali. Na ovaj način bi ljudi sami mogli da procene da li su podesni za doniranje. Takav postupak bi morao da se zasniva na poverenju, ali tako je i po sadašnjem sistemu. Ako ništa, to bi umanjilo rizik od zaraze, kao i sistemske predrasude koje su trenutno na snazi.

Promena registra davalaca krvi je više od lenjosti. To je više od medicinske odgovornosti za dugačak spisak pacijenata kojima je potrebna transfuzija. Ovde je reč o društvenoj odgovornosti za promenu institucionalizovanog i zastarelog stava prema gej muškarcima. Ovde je zapravo reč o homofobiji.

Pogledajte fiim VICE Srbija PozHIVtivan autorke Sandre Mandić

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu