Delim stan sa osobom koju ne poznajem i nije mi svejedno

Ovo je neki sedmi ili osmi stan u kome živim.

Mnogi misle da je to previše seljakanja za studentski život. Selim se svake godine dva do tri puta. Posle trećeg puta prestala sam da brojim, ali i da se privikavam na mesta u kojima živim. Selidbe sam prihvatila kao svoj način života, u kome ne mogu sebi da priuštim da se vezujem i navikavam na mesto stanovanja. Pa ipak, stalno vučem sa sobom tonu stvari (knjige, morske zvezde sa dva mora na kojima sam bila u životu, kestenje koje skupljam svake godine u Manježu).

Tokom ovih godina ljudima je postalo sve teže da me sele, a i meni samoj da prebacujem tonu stvari, uspomena iz života pre fakulteta, a i tokom.

Kada sam se selila u stan u kome trenutno živim, napravila sam radikalni prekid sa prošlošću. Odlučila sam da ponesem stvari koje su mi zaista bitne za svakodnevno funkcionisanje i učenje, tako da sve što imam sa sobom treba da bude svedeno na jedan veći „šipkaš" (planinarski ranac) i par kesa. Ljudima sam govorila, ja sam od sada nomad! Međutim, morala sam da napravim mesta za omiljene knjige, par šolja, nešto kestenja, kutijica za nakit i neki plakat koji lepim u svakom stanu.

Prvog maja će biti pet meseci kako živim u ovom stanu. To je najduže što sam bila na bilo kom mestu u Beogradu i već me ljudi zezaju pitanjem kada ću opet da se selim.

Jedino što se promenilo je da po prvi put živim sa osobom koju ne znam. Prvo sam živela sa drugaricama, pa sa drugom, koji je potom postao dečko. Sa svima njima sam naučila da ljudi imaju razne potrebe koje ne moraju i ne treba da budu povezane sa bilo kim drugim. Ukoliko se insistira na iskrenosti, ne znači da je u redu uvek reći šta ti padne na pamet. Ako je mali stan, treba se svaki dan malo skloniti svom cimeru sa vidika. Ako neko krene mahnito da sprema stan, to znači da nešto ne radiš okej i da je bolje da digneš dupe i počneš da pomažeš. Da se ljudi gade na kesice čaja koje bleje van kante, recimo.

Moja nova cimerka nije moja drugarica. Našle smo se preko lepo sročene poruke na sajtu za nalaženje cimera, i od tada smo sustanarke koje samo dele kuhinju i kupatilo. Ne pijemo kafu, ne blejimo. Doduše, znamo kada je kojoj ispit, ali ne kuvamo čajeve kada je neka bolesna, ne pravimo jedna drugoj društvo za vreme jela, ne gledamo serije zajedno. Imamo odvojene šolje, prašak za veš, kafu, svaka ima svoju policu u frižideru. Toalet papir se kupuje naizmenično. Ona ne isprobava moje čajne mešavine, ne čitamo jedna drugoj sulude rečenice iz knjiga, ne razmenjujemo ni muziku. Moram da priznam, prva iskra zajedničkog interesovanja nastala je kada joj je uvenulo cveće.

Iz tog nepoznavanja, često vidim da hoćemo da idemo dalje u komunikaciji, ali da prosto zajedno odustanemo, jer ne znamo da li je interesovanje obostrano, da li je neka šala pristojna. Nikada nismo sele da pričamo, uglavnom pričamo na razdaljini, a ja, nažalost, ne mogu da obuzdam po koju psovku, mada bih trebala, jer ni ona nikada ne psuje. Do sada nikada nismo imale neku svađu, jer je lični prostor nevidljiv za onu drugu i u našim odvojenim sobama se odvija ceo naš život.

Tako je tiho u ovom stanu. U omogućavanju privatnosti idemo toliko predaleko, da skoro nikada ne čujemo jedna drugu da postoji. Ja slušam muziku na sluške, ne dovodim prijatelje, jer ih ni ona ne dovodi. Nikad nisam imala utisak da su mi potrebniji ljudi nego sada. Nikad nisam bila svesnija koliko sam počela da živim više život napolju, a da je ovo postao prostor gde samo spavam. Životni prostor ne doživljavam samo kroz njegovu funkcionalnost za moje osnovne potrebe, niti to ide uz mene. Svakim danom se odučavam da radim stvari na zajednički način i da ne delim ni dobre ni loše trenutke.

Ne znam da odgovorim da li je ovo sve problem ili lična muka. Da li je ovo zamerka na naš cimerski život? Da li smo loše cimerke jedna drugoj? Pa možda životni prostor ne predstavlja nekima važan deo života? Treba li joj sve ovo reći, pustiti joj pesmu da čuje, pitati je hoće li na pivo.

Odkad živim sa njom, lepo ne želim da gustiram sama, već nazovem nekoga da kažem koliko je nešto strava dobro i da to treba zajedno da uradimo. Otvaram vrata od sobe kad god ona nije tu, jer mi je muka što su stalno zatvorena.

Verovatno ću se opet seliti, ne još, nadam se. Samo počinje da me zamara upoznavanje, prilagođavanje, mirisi raznih stanova. Možda predmeti koje me okružuju nisu predstava moje privatnosti, ne oličavaju mene samu, moj ukus, već sve one ljude koji svakodnevno sa mnom dele svoj život. Znači, onda taj život nije samo moj, nego svih onih drugih koji su deo mene.

Eto mi onda moje privatnosti.