Kako je terapija „Primalnog krika“ preživela pola veka kontroverze

Žena viče „Beži, pusti me!" dok udara u vreću za boks. Dvoje ljudi urla jedno na drugo. Sa plišanim medom u rukama, čovek se ljulja u mestu i jeca. Drugi čovek vrišti i rida u zagrljaju terapeuta.

Primalna terapija je svakako zanimljiv prizor. Idejni tvorac ovog metoda psihoterapije, Dr Artur Janov ga je jednom opisao kao „najvažnije otkriće dvadesetog veka". Kontroverza ga prati sve do danas, što zbog samog metoda što zbog ponašanja Janova i njegovih sledbenika.

Primalna terapija uglavnom odbacuje neodlučno konvencijalnu psihoterapiju. Zaboravite godine provedene na kauču kod psihijatra, beskrajno pregledanje CBT dijagrama i domaće zadatke. Dokazana i pouzdana metoda Artura Janova, ako verujete pristalicama, oslobađa neuroze dok kažeš keks.

U Primalnoj centrali u Santa Monici, Art – kako ga zovu porodica i prijatelji – vodi fondaciju sa Frans, svojom drugom ženom i bivšom pacijentkinjom, koja je prilikom moje posete pričala više od njega. (Art ima 92 godine i zbog bolesti mu je teško da govori.) Kaže da im dolaze najrazličitiji klijenti.

„Često su ljudi već probali druge vrste terapije bez ikakvog uspeha, ili su osetili da im je potrebno nešto više da bi sve dosegli. Mnogi su preterali sa drogama, ili alkoholom, ili im je seksualni život previše ili premalo aktivan. Razna sranja izazivaju neurozu, a to sve u suštini potiče iz potisnutog bola, iz nezadovoljene potrebe za ljubavlju, jer je čovek ispunjen samo kad je voljen. Sve je to prilično jednostavno."

„Nama upravlja potreba," pisao je Janov, a kad ta potreba u detinjstvu ostane nezadovoljena, stvara se neuroza, opsesija, anksioznost, depresija.

Tradicionalno frojdovski, te probleme rešava intenzivna terapija koja može da potraje više godina, čak više decenija. Janov nudi drugačiji odgovor: jedini način da se čovek oslobodi neuroze, kaže on, je da se vrati u stanje u kom se nalazio kad se prvi put suočio sa osujećenjem: da vrišti, više, baca se po podu. Šta god je potrebno da bi se sve izvuklo iz njega.

Janov nikad nije uspeo da ubedi kolege da njegov metod ima efekta. Anketirani 1996. godine, američki psiholozi su se složili da je „Primal" najdiskutabilniji pristup po pitanju osnovanosti.

„Primalnu terapiju su praktično odbacile sve legitimne psihološke organizacije," kaže Janja Lalić, autor knjige Crazy Therapies. „Vrlo malo legitimnih terapeuta je još primenjuje."

Lalić tvrdi da Primalna terapija pokazuje mnoge karakteristike kulta, i ističe kontrolisanu katarzu koja vodi ka tehnikama „visokog uzbuđenja" koje kultisti primenjuju radi pacifikacije ili ispiranja mozgova.

„Takve tehnike se u suštini baziraju na potenciranju slabosti osobe," kaže ona. „Kakva god bila situacija, ideja je da se pacijent ubedi ili da mu je sve bolje ili da je poludeo. Kakve god probleme čovek imao, isti odgovor se nudi."

Janov odgovara: „Pedeset godina objavljujemo materijal koji dokazuje suprotno. Brojni naučni radovi u Activitas Nervosa Superior i drugim žurnalima. Bavimo se ozbiljnom naukom, te gluposti prepuštamo drugima."

Primal zaista navode neka legitimna izdanja, a nema sumnje da je određenim pacijentima pomogao. Pa ipak, teško je poreći da se ova terapija reklamira kao univerzalni lek za svaku neurozu, i da terapeuti koji je praktikuju često preterano naglašavaju njene efekte.

„Čovek kroz psihoanalizu mora da ide 30, 40 godina, nekad do kraja života," kaže Frans Janov preko telefona. „Ali sa Primalom, čim uspemo da povratimo emotivni kapacitet pacijenta, čim se ostvari takozvani 'pristup', mi mu više nismo potrebni."

Janovljeva poruka je uvek bila donekle mesijanska, što nije društveno prihvatljivo u psihijatrijskim krugovima. Na primer, u intervjuu iz 1971. godine tvrdio je da može da izleči sve od alkoholizma do menstrualnih bolova do homoseksualnosti.

Nije promenio svoj stav kad sam ga pitao preko mejla, samo je odgovorio da im je to pošlo za rukom „pod ograničenim okolnostima", a zatim iz nekog razloga dodao „pretpostavljam da ste vi gej, ali zanemarite hiperbolu".

Primalna terapija vuče korene iz jednog razgovora Jakova sa pacijentom 1967. tokom grupne terapije. Pacijent je opisao neobičan scenski nastup kom je prisustvovao; glumac vrištao „mama!" i pozivao publiku da mu se pridruži, da bi ubrzo cela sala počela da vrišti i plače.

„Sugerisao sam tom mladiću da proba i sam," piše Janov . „Odbio je, ali sam insistirao. Kada je najzad počeo da doziva majku, pao je sa stolice i počeo da se grči na podu, što nikad ranije nisam video. Pošto se oporavio, dodirnuo je tepih i rekao da se oseća drugačije."

Knjiga „Primalni krik", objavljena 1970., postala je kulturni fenomen, a terapiju su počeli svi redom da primenjuju. Džon Lenon je probao i kanalisao bol iz detinjstva u Plastic Ono Band; Džejms Erl Džons, budući glas Darta Vejdera, kaže da ga je terapija odvikla od pušenja i izlečila mu hemoroide; pijanista Rodžer Vilijams smatra da je Janov jedan od najvažnijih ljudi u istoriji sveta.

Einar Jensen, londonski psihoterapeut, radio je sa i učio pod Janovom na pariskom institutu tokom osamdesetih godina. Kasnije se razočarao organizacijom koju opisuje kao finansijski motivisan kult, nezainteresovan za medicinom. Kada se Einar Jensen pridružio pokretu, optimizam sa kraja šezdesetih i sedamdesetih godina zamenio je realizam. Janov je bio jedan od mnogih psihijatara koji su tvrdili da je naučni metod ograničenog dometa.

Jensen kaže da je novac uvek bio primarna motivacija za Janova, koji je često prihvatao pacijente iako nisu bili u stanju da prođu kroz tako intenzivan proces. Na primer, šokiralo ga je kad su primili na tretman devetnaestogodišnju šizofrenu devojku.

„Ona nikako nije mogla sama da se snalazi u Parizu. Da smo mogli da je zadržimo na klinici možda bi nekako i funkcionisala, ali sama u gradu, potpuno se raspala. Otišao sam kod Janova i rekao mu da je u pitanju greška bila prijemnog odeljenja, da moramo da joj vratimo pare, ali on je odbio."

(U odgovoru na optužbe o finansijskoj motivaciji, Art Janov piše: „Već godinama ne primamo platu, radimo kao neprofitna organizacija. Istraživanje plaćamo stotine hiljada dolara da bismo održali naučni integritet. Pokrivamo troškove pacijenata nesposobnih da plate lečenje." Janov takođe kaže da nemaju podatke o paranoidnoj šizofrenoj devojci.)

Jensen danas smatra da Primal ne samo što ne pomaže pacijentima da se oporave od traume, već često može i da oteža postojeće mentalne probleme. Tvrdi da ovaj tretman nikako ne može da pomože u slučajevima disocijacije – vantelesnih iskustava kroz koje prolaze žrtve najtežih trauma. Primalna terapija, po njemu, „samo vraća ljude u to vreme užasnih osećanja."

Pogledajte i naš dokumentarac "Šokantni svet britanskih delikvenata":

Danas je teško naći terapeuta koji primenjuje Primalnu terapiju; od kako je stekla reputaciju pseudo-nauke, postepeno je izašla iz mode. Ali ipak ih ima ponegde. Franklin Venam iz Brajtona i dalje nudi ovaj metod onima koji se za nju kvalifikuju. I sam je bio tretiran primalno u Los Anđelesu 1977.; kaže da mu je to dramatično promenilo život.

„Počeo sam da pričam o bolnim događajima iz detinjstva, doveli su me do suza. Tako ide taj proces, povratak osećanjima. Vrlo je bazična, praktična terapija kada se ispravno radi, u okviru bezbednosti."

Venam je dodao Primalnu terapiju svojoj ponudi, ali kriterijumi su strogi. Zainteresovani pacijenti se temeljno analiziraju da bi se ustanovila njihova pogodnost intenzivnom metodu. Venam ističe da je Primal isključivo za ljude koji su „jednom nogom i dalje u realnosti", dakle za one koji bi se godinama lečili na kauču analitičara, a ne za one kojima je neophodna hitna psihijatrijska intervencija.

„Vrlo je primenjiva na, što bi Janov rekao, funkcionalne neurotike. To su ljudi koji mogu da se nose sa životnim pritiscima, ali su ipak nesrećni i ponavljaju iste greške… prate neki naopak scenario koji su sebi zacrtali. Primalna terapija baš njima pomaže."

Ovo je ključna karakteristika Primalne terapije. Ako vas muči depresija, anksioznost, opšte životno nezadovoljstvo, moguće je da bi vam bila od pomoći. Obično pomaže kad se otvoreno priča o osećanjima u bezbednom okruženju. Pa ipak, Janov tvrdoglavo i ubeđeno priča o svojoj teoriji; sve kritike odbacuje.

Iako insistira da ne bi tretirao pacijenta koji pati od, na primer, paranoidne šizofrenije (kao u Jensenovom primeru), Venham nije spreman da kritikuje gurua pokreta, čoveka kome pridaje zasluge za to što se izvukao sa ivice nervnog sloma.

„Kritikovati kolegu, to se prosto ne radi," kaže on. „Ničija praksa nije savršena, svi mi grešimo do određene tačke."

Što se Janova tiče, on veruje u svoje učenje više nego ikad i konstantno podseća na teorije koje po njemu podržavaju Primal. Uskoro bi trebalo da izađe novo istraživanje; Art tvrdi da bi epigenetika – ispitivanje eksternih faktora na gene – mogla da potvrdi validnost njegovog metoda.

„Radimo na raznim neurološkim dokazima i potvrdama toga čime se bavimo. Ima tu znakova koji obećavaju."

Bilo da šira naučna javnost prihvati Primalnu terapiju ili ne, teško je poverovati da bi Janova ikakvo odbijanje poremetilo. Posle 50 godina i bezbroj pacijenata, više mu nema povratka. Danas polako nestaju tabui o duševnom zdravlju i psihoanalizi, znači nameće se pitanje: da li se može naći mesto, makar i malo, za Primalnu terapiju u ovom vrlom novom svetu društveno prihvatljivog kućnog lečenja?

Janov misli da može, ali ne delim njegov optimizam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu