Dok plačem sama na šolji, osećam se potpunom: So Sad Today kao Draga Saveta

Draga So Sad Today,

Da li si nekad imala otrovne prijatelje? I ako jesi, imaš li savet kako postupati sa njim? Upravo sam prestala da se družim sa dve prijateljice koje su, čini mi se, bile veoma otrovne prema meni i, bez obzira što ih volim, verujem da je za mene bolje da okrenem novi list. Imaš li neki savet kako to da uradim i kako da nađem nove prijatelje? Pokušavam da nađem nove, bliskije prijatelje umesto njih. Treba li da se učlanim u nove klubove na faksu? Bilo bi divno ako bi mogla da me posavetuješ.

Mnogo ti hvala,

Smothered

Draga Smothered,

Dok sam bila brucoš, družila sam se sa grupom devojaka. Jednog dana su prosto rešile da im se više ne dopadam. Razlog je bio što sam se družila sa, po njihovom mišljenju, previše tipova. Takođe, nekad bih ih ostavila same na žurci da bih se povatala sa nekim bajom. Žao mi je, ali je to deo mog šarma.

Nekoliko nedelja sam im se šlihtala, osećala se nesigurnom, pokušavajući da osvojim ponovo njihovu ljubav. Ali sam onda shvatila, čoveče, pa one se meni više ni ne sviđaju. Ubrzo sam se sprijateljila sa par novih devojaka, droljama poput mene. Ove devojke sam upoznala u prolazu, ali su mi se činile kao kul cice da blejim sa njima, nisu osuđivale, bolelo ih je uvo šta radim sa sopstvenom vaginom, pa sam im prišla.

Kad sam se sprijateljila sa njima, desilo se da su se ove dve grupe nekako spojile. Upoznala sam par devojaka iz moje stare ekipe sa ovim novim i sve smo se uortačile i postale jedinstvena ekipa.

Mada, moram da priznam, nikad se nisam osećala potpuno opušteno u ovoj ekipi. Ima nečeg u grupnoj dinamici zbog čega se osećam kao da moram da zalupim vrata - bilo koja vrata - i ostanem sama. Posle faksa, nikad više nisam živela sa drugim ljudima. I tokom vremena, imala sam utisak da su devojke iz prve ekipe još uvek previše konzervativne za mene ili me ne razumeju u potpunosti. Zato sam često pravila pauze u druženju sa njima. Smatrala sam da sa njima mogu povremeno da se družim i volim ih zbog naše zajedničke istorije, ali kada počnem ozbiljno da sumnjam u sebe u njihovom društvu, napravim pauzu. Sumnja u samu sebe je simbol prevelikog uticaja sa njihove strane. Oblik otrovnosti, na neki način.

Ja nisam od onih koji govore da će sve biti bolje. Ali nešto što se zaista poboljšalo tokom godina je da me više nije briga šta neke ekipe misle o meni. Možda zato što sada vreme provodim brinući šta anonimni nepoznati ljudi na internetu misle o meni, ali to je druga priča.

Kada se sada setim izbacivanja iz te ekipe tokom moje prve godine na faksu, ili neke druge u gimnaziji, osetim ogromno olakšanje što sam sad svoja. A to dolazi samo sa godina i nije nešto što sam mogla silom da izvedem, ali se, zaista, dešava.

xo

So Sad Today

***

Draga So Sad Today, kraljice got života,

Treba mi tvoja pomoć. Treba mi savet. Šta radiš kada si toliko tužna da bi isplakala reku suza? Zaista mi je važno da znam šta radim.

Hvala,

Got princeza

Draga got Princezo,

Bez obzira što se tako možda čini, ja nisam baš neka plačljivica. Mislim, oduvek se plašim da ako počnem da cmizdrim, moja osećanja će me ubiti. Plašim se da, ako počem da plačem, nikad neću prestati, iako mi je istorija pokazala da se uvek negde zaistavim. Dakle, zaključujem da sam više zatvorena nego otvorena. U stvari, mislim da sam ja Tviterašica. Smatrajte da je svaki tvit ona suza koja nije kanula.

Ali je činjenica da se plašim da plačem, jer bih se, svaki put kada bih se isplakala, mnogo bolje osećala. Mislim, jebote, zašto to ne radim svakog dana? Takođe sam primetila da se ponekad, ako uletim u gadan ciklus napada panike, oni malo umanje ako se isplačem. Kao da anksioznost nije anksioznost uopšte, već neka druga, zaropljena osećanja koja se guraju protiv mog unutrašenjg bića,

Stvar je u tome što još uvek nisam baš majstor da shvatim šta su moja sakrivena osećanja. Polovinu vremena sam tužna zbog očiglednih razloga, ali se ubeđujem da ne može to da bude to. Obično se dešava pošto uradim nešto primalno i fizičko, poput seksa ili joge, počnem da plačem i shvatim da danima nosim tonu govana u sebi i da sam imala potrebu da plačem.

Pošto je moje vežbanje joge trulo i nikad je ni ne vežbama, često mi se desi da plačem posle seksa. Kada osetim da mi nadolazi plač, izvinim se osobi s kojom sam i odem da piškim - uvek piškite posle seksa da ne biste dobile urinaru infeksciju A onda sebi priuštim par minuta dobrih suza u toaletu.

Ne znam da li postoji nešto što me čini više živom. Plakanje u toaletu, sama iza zatvorenih vrata je verovatno nešto što me najviše ispunjava. Pretpostavljam da bih mogla da pogledam neki tužan film ili slušam tužnu muziku da bih probudila isti osećaj. Ali nekad se toliko bojim sopstvenih osećanja i njihovog namernog otkrivanja. Kao da moram da trčim i trčim sve dok više nemam gde i onda, najzad, suze poteku.

xo

So Sad Today

***

Hoću da kažem prijatelju u koga sam zaljubljena šta zaista osećam, a to mi budi ogromnu zabrinutost. Da li sebi postavljam zamku za propast?

Sve najbolje,

Not Telling (Ne progovaram)

Draga Not Telling,

Mislim da je uvek bolje da istina izađe na videlo. Kad god bih čekala da nekom kažem šta osećam, strah se obično zasnivao na nekom nesvesnom saznanju da se tom nekom ili ne dopadam na taj način, ili mu se ne dopadam onoliko koliko on meni. Moglo bi se reći da to držim u sebi da bih očuvala iluziju da će se nešto desiti. Život u iluzijama je nekad ludilo koje te loži, ali je sve vrlo jednostavno: iIi mu se sviđaš, ili ne. Dakle, ako ne želiš sebe da lažeš, verovatno je najbolje da sada nešto kažeš.

Ipak, ovako rizikuješ da uništiš prijateljstvo ili ga zamrzneš na neko vreme jer će jedno od vas ili oboje možda osetiti neku neprijatnost nakon što bi to rekla. Ali mislim da je zaista teško održati pravo prijateljstvo sa nekim na koga se ložiš u tajnosti ionako, bar ako nije došlo do otvorenih karata.

xo

So Sad Today

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu