Preživela sam napad panike i sve što sam dobila je potpuna anksioznost

Vremenom sam naučila da ne može da mi pomogne niko drugi do mene i da verovatno ne postoji krajnji psihološki cilj koji treba da postignem da bih se potpuno izlečila. Težnja pomirenju sa činjenicom da postojim ili nekom drugom iteracijom savršeno celovitog ljudskog bića samo me je dovodila do samozavaravanja i dalje anksioznosti. To samozavaravanje najjače se ispoljava u periodima kada se osećam dobro i željno pretpostavljam da više nikad neću biti anksiozna. Moj sopstveni perfekcionizam i očekivanje da čovek mora postići "savršenstvo" ili "celovitost" verovatno su mi izazvali više anksioznosti nego bilo šta drugo. Možda istinska celovitost (ako tako nešto uopšte postoji) nije kad sve izlečite iznutra, već kad se pomirite sa svojim faličnim delovima.

Uprkos svemu tome, nedavno sam možda postigla ekvivalent Američkog sna kad je u pitanju poremećaj anksioznosti. Konačno sam pronašla odličnu terapeutkinju specijalizovanu za napade panike i opštu anksioznost, a da prihvata moje zdravstveno osiguranje.

Ove nedelje smo se moja terapeutkinja i ja malo igrali detektiva i nabasali na nešto što za 15 godina napada panike još nisam zapazila. Pobliže analizirajući tri napada panike koje sam doživela prethodne nedelje, otkrile smo nešto zajedničko za sve njih. Sva tri — jedan u krevetu, jedan na internetu, jedan u njenoj ordinaciji — započela su blagim fizičkim osećajem u mom telu: promenom onoga kako sam se do tada osećala. Te male promene dovele su do fizičkih simptoma napada panike: osećaja gušenja i davljenja, pritiska u grudima, ubrzanog rada srca, vrtoglavice, utiska nerealnosti. Oduvek sam pretpostavljala da fizičkim simptomima mojih napada panike prethodi misao — obično iz kategorije "umirem", "nije mi dobro" ili "sjebala sam se". Nisam bila ni svesna da se događa nešto upravo suprotno.

Prošle nedelje sam bila prehlađena. Nije se radilo o teškoj prehladi, samo o manjoj hunjavici. Jedne noći sam ležećki sastavljala plejlistu kada sam odjednom primetila da ne mogu dobro da dišem na nos. Momentalno mi se ubrzao puls, stekla sam utisak da dišem pliće, a soba je počela da mi se okreće. Sećam se da su mi se javile moje uobičajene panične misli: Oh ne, oh moj Bože, nešto nije u redu sa mnom, umirem. U tom trenutku sam potpuno ignorisala činjenicu da sam prehlađena, što je najverovatnije bilo uzrok mog otežanog disanja. To su vam osnove hipohondrije. Ali moja terapeutkinja je istakla da nije prošla ni sekunda od mog osećaja zapušenog nosa do moje fizičke reakcije. Nije bilo vremena da nastane misao. Tek kad je moje telo reagovalo onako kako je reagovalo, uskočio je moj um i pokušao da objasni dotične simptome.

Sled ovih događaja je suptilan ali značajan. Ako nema vremena između zapušenog nosa i fizičke reakcije straha, to znači da se treba baviti i reakcijom, a ne samo mislima. Štaviše, moja terapeutkinja kaže da veruje kako ovaj nesvesni refleks ulaska u pogrešni modalitet "bori se ili beži" ukazuje na neku vrstu traume. Mogu da nastavim da radim na redefinisanju svojih misli kroz kognitivno bihevioralnu terapiju. Ali možda postoji način da se isključi ta pogrešna "bori se ili beži" reakcija i pre nego što se ona dogodi.

Kada je terapeutkinja izgovorila reč "trauma", zaškrgutala sam zubima. Imam utisak da je reč "trauma" u trendu u poslednje vreme. Ne želim da moja podvest postane oblik mamca za klikove. Ali način na koji je moja terapeutkinja objasnila ulogu traume u vezi između mojih napada panike i promene u mom fizičkom telu nesumnjivo je za mene imalo smisla. Na neki način je preispitalo istorijat mojih napada panike kakvima sam ih poznavala.

Oduvek sam osećala visok stepen anksioznosti, još sam kao dete osećala hipohondriju, imala košmare i osećala strah od nepostojećih katastrofa. Ali uvek sam mislila da se moj prvi napad panike dogodio mnogo kasnije, negde u vreme kad sam u ranim dvadesetim išla na abortus. Abortus je bio strašniji nego što sam očekivala da će biti i sećam se da sam se iznenadila osećajem koji je usledio posle. Nisam mislila da ću doživeti takvu mučninu i vrtoglavicu. Pošto nisam očekivala te osećaje, pretpostavila sam da je nešto veoma pošlo po zlu. Mislila sam da umirem. U to vreme to nisam doživela kao napad panike, već kaoagresivnu fizičku reakciju na ono što se upravo desilo. Ali nekoliko nedelja kasnije doživela sam potpuno iste fizičke osećaje i sećam ih se kao svog prvog napada panike.

A opet, razgovarajući sa terapeutkinjom, shvatila sam da je moje telo imalo panične reakcije mnogo pre abortusa. Setila sam se kako sam kao dete skočila u hladno jezero i, uprkos tome što sam znala da plivam, počela da gubim vazduh od promene temperature. Momentalno sam znala da umirem. Setila sam se kako mi se slučajno zatrčalo malo gaziranog soka — nedovoljno da mi potpuno prekine disanje, ali dovoljno da mi zagolica pluća. Ali moje telo je prešlo u paničnu reakciju i zasigurno sam znala da mi je to kraj.

Nisam sigurna šta će mi tačno doneti ova nova faza mog psihološkog putovanja nazvana "rad na traumi". Ove nedelje sam zamoljena da prosto obratim pažnju na to šta prethodi mojim simptomima panike. Sad uviđam da mi se to neprestano dešava! Blaga gorušica, blagi umor, usta umrtvljena kod zubara, sve je dovelo do toga da moje telo reaguje kao da nešto veoma, veoma nije u redu. Ovo novo saznanje mi olakšava da preusmerim mozak kad mi poruči: "Umirem." Sad imam odgovor za njega. Mogu da mu kažem: "Druže, tvoje traumatizovano telo preteruje u reakciji. Ovo nije smrt. Ovo je samo gorušica."

Nisam sigurna ni kuda će me ova sledeća faza oporavka odvesti. Stanje "boljitka" je možda neuhvatljivo — nestalno, nejasno — i, prema mom iskustvu, nije konačno odredište. Čini se da što više svoj odnos prema paničnom poremećaju doživljavam kao putovanje, to se bolje osećam. Više mi pomaže kad isprobavam različite modalitete kao niz eksperimenata nego kad stremim konačnom stanju apsolutnog osećaja da je "sve u redu". Da li uopšte apsolutno "sve je u redu" postoji kod bilo koga? Da mogu da biram, ne bih uopšte morala dalje da se razvijam. Samo bih kulirala i lenstvovala neko vreme. Ali ja nikad nisam bila iskulirana osoba. Pretpostavljam da ponekad naš put bira nas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu