Da li će vas partner više želeti ako mu uskraćujete seks?

Ima mnogo načina da se uskrati seks, od iznenadnih glavobolja koje nastaju neposredno pred početak čina, do emotivnog ucenjivanja i kontrolisanog sado-mazohizma. Razgovarali smo sa jednom milenijumkom, jednim psihologom i jednom gospodaricom muških robova, da bismo razumeli ovaj vanvremenski fenomen.

Pasivno-agresivna praksa uskraćivanja seksa je klasična tehnika koja se primenjuje u intimnim odnosima. Ova praksa ima bezbroj formi, u rasponu od iznenadnih glavobolja koje se nekim čudom jave neposredno pred sam seksualni čin, do emotivnog ucenjivanja, kada muškarci i žene odbijaju seks da bi se postarali da im partner bude posvećen ili potčinjen. Kako god da se ovaj fenomen manifestuje, uskraćivanje seksa je uobičajena praksa, i u pop kulturi i u privatnim životima bezbrojnih Amerikanaca.

Najskoriji javni primer toga je trač da Kendal Džener uskraćuje seks svom ljubavniku, zvezdi Van Dajrekšna Heriju Stajlsu, u pokušaju da ga povinuje svojoj volji; prema nekim tračerskim sajtovima, Dženerova želi da joj se Stajls posveti i ostavi druge seksualne partnere. Ovo je mentalna igra u kojoj se susreću psihološko i fiziološko, sa pravilima, nagradama i kaznama. Anonimni izvor je rekao Lajf & Stajlu da će Kendalova „sprovoditi zabranu seksa sve dok Stajls ne dokaže da joj je posvećen 100%. Ovo je probni period. Ako napravi bilo kakav pogrešan korak, šutnuće ga zauvek".

Džejms Džajls je profesor psihologije na Univerzitetu u Roskildu, u Danskoj. On je specijalizovan za seks i veze, seksualna prijateljstva i egzistencijalni identitet. Iako ne može da navede nijednu studiju o uskraćivanju seksa, Džajls potvrđuje da je to uobičajna praksa u zapadnjačkoj kulturi. „Ima dokaza da je to nešto što vuče poreklo još od naših predaka", rekao je za Broadly. „U jednom Aristofanovom komadu, žene odbiju da imaju seks sa muškarcima dok ne prestanu da se sukobljavaju. Takođe, u Kama Sutri (400. godina Nove ere), to se preporučuje da bi se zadržalo interesovanje partnera". Džajls kaže da je zajednička nit za ova dva drevna primera namera: „Naterati partnera da se ponaša (ili ne ponaša) na određeni način".

Kada sam pitala da li žene poseduju seksualnu moć nad muškarcima kakvu muškarci nad ženama nemaju, Džajls kaže da ne. „Tvrdim da su žene jednako zainteresovane i željne seksa kao i muškarci", kaže on, dodajući da je razlika u načinu na koji su žene socijalizovane u raznim kulturama „da ne realizuju svoje seksualne želje u meri u kojoj muškarci to čine". Džajls samo potvrđuje nešto što žene isuviše dobro znaju: Čak ni u „navodno liberalnoj" eri 2016, žene su i dalje stigmatizovane ako aktivno traže seks ili imaju brojne seksualne partnere. „To uopšte nije istina za muškarce. Šta više, muškarci bivaju ohrabreni da budu seksualni. To našu kulturu stavlja u položaj u kome muškarci aktivno traže seks, a žene su sklone tome da to izbegavaju". Prema Džajlsu, ova društvena ravnoteža, a ne urođene razlike među polovima, daje ženi „moć da odluči da li će i kada doći do seksa".

Alanis je u srednjim dvadesetim godinama i ne uklapa se u stereotip žene koja uskraćuje seks. Kada je upoznala svog sadašnjeg dečka, ta dinamika je bila obrnuta, mada nije donela toliko toga dobrog njenom muškom partneru, kao što obično donosi ženama koje uskraćuju seks. „Moj trenutni dečko je na početku naše veze pokušavao da mi uskrati seks", objašnjava Alanis. „Žestoko smo se 'vatali ispred nekog bara, na nekih minus deset, pa sam predložila da odemo kod njega ili kod mene; on je rekao ne, treba da sačekamo, da produžimo ovaj lep period napetosti, šta god, šta god". Naljutila se i demonstrativno je otišla, frustrirana. „Nije prošlo ni 24 sata, a on mi je poslao poruku u kojoj me je pozvao 'da se družimo' sutradan".

Džajls kaže da praksa uskraćivanja seksa ukazuje na nešto opštije u međuljudskim odnosima i rodnoj dinamici. „Ukazuje na to da su ljudi često kratkovidi u postizanju svojih ciljeva i često im nedostaje veština u komunikaciji", objašnjava on. „Po pitanju rodne dinamike, ukazuje na to da se muškarci i žene često rado uživljavaju u sterotipne rodne uloge". Međutim, dodaje on, postoji još jedan razlog zašto ljudi uskraćuju seks: ne da bi rukovodili ponašanjem partnera, već da bi se pretvarali da su nedostižni. „Kada se to radi sa tim ciljem, to je za ženu način da povisi vrednost svoje ponude seksa muškarcu", kaže on. Ili obrnuto, kao u slučaju Alanisinog dečka. „Stvari do kojih lako dolazimo često ne smatramo vrednima", primećuje Džajls, dodajući da „to može često da se radi na razigran način, kao nešto što prethodi seksu, i može da bude nešto u čemu oba partnera uživaju".

Madam Rebeka ima drugačije razloge za uskraćivanje seksa: ona živi od kontrolisanja muškaraca. „Radim kao onlajn dominatriks, i posedujem nekoliko robova", kaže ona. „Komuniciramo preko Skajpa. Svaki potčinjeni ima drugačiju slabost, u čijem istraživanju zajednički uživamo". Većina njenih potčinjenih su belci srednje klase. Osim toga, „svi su drugačiji, uglavnom su imućni i dosađuju se". Uskraćivanje seksa je od suštinskog značaja za madam Rebeku u vezama na relaciji gospodarica-rob. „Nikada neće moći da imaju seks sa mnom. To ne dolazi u obzir". Ona kaže da njeni robovi žude za ropstvom i duboko uživaju u tome što im dominantna žena uskraćuje seks. „Mogu da žude za tim koliko god žele, ali njihova fantazija nastaje kada znaju da je imati seks sa mnom potpuno izvan njihovih moći".

Praksa uskraćivanja seksa je iz iskustva madam Rebeke više nego erotska. „Ja lično verujem da je seks nešto što ženama treba da donese zadovoljstva koliko god je moguće", kaže ona, objašnjavajući da je upravljanje muškim robovima imalo pozitivan efekat na njen život. „Zbog toga sam stekla samopouzdanje u seksu, zato što to podcrtava činjenicu da ja odlučujem o seksu, i da tu nije bitno samo zadovoljstvo muškarca".

„Seksualna želja je jedna od najmoćnijih želja", kaže Džajls. „Kada ispunjenje tih želja počne da zavisi od ponašanja druge osobe, to je često efikasan način za tu drugu osobu da natera partnera da radi ono što ona poželi". Međutim, objašnjava on, uskraćivanje je oblik prinude koji, uprkos tome što je na kraći rok efikasno, generalno nema trajni efekat. „Ljudi ne vole da bivaju prinuđeni na nešto, i mada prinudom može da se izazove određeno ponašanje u određenim okolnostima, kada to postane redovna praksa, može vremenom da uništi vezu". Džajls predviđa neizbežni scenario: „Muškarcu koji je redovno prinuđen da radi nešto da bi dobio seks partnerka može zbog toga da se ogadi, i može i sam da počne da primenjuje prinudu, i da počne da traži drugu seksualnu partnerku kojoj seks nije sredstvo prinude". On kaže da je otvorena komunikacija daleko zdravija praksa za ispunjenje potreba i postizanje obostranog zadovoljstva u vezi.

Madam Rebeka tvrdi da je njena ekstremna verzija uskraćivanja seksa suštinski ista kao i kod prosečnih parova koji jedno drugome uskraćuju seks da bi dobili nešto što žele. „Ono što ja radim je samo pojačana verzija svakodnevne dinamike moći i kontrole sa kojima svakodnevno svi imamo posla", objašnjava madam Rebeka. „Moji robovi fantaziraju o dominantnim ženama. To je izvrtanje svake uloge koje patrijarhalno društvo ima da im ponudi".

Džajls se ne slaže, ponavljajući da ljudi u suštini ne žele da bivaju prinuđeni ni na šta; kako on to vidi, potčinjeni madam Rebeke žele da im seks bude uskraćen. „U fetišističkoj verziji, muškarac žudi za uskraćivanjem i to mu daje erotsko zadovoljstvo. To je suštinski drugačija situacija".

„Muškarci sve vreme moraju da misle da imaju kontrolu – patrijarhat nije prirodno stanje života", kaže madam Rebeka, čvrsto verujući da je njen rad relevantan za kulturu u širem smislu. „Žene preko seksualnosti stiču ogromnu moć. To je nešto što muškarci stalno žele. Prepuštanje te moći može muškarcu da pruži veliko čulno iskustvo".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu