Ukrajinski LGBTQ vojnici

Novembra 2018. godine, marš za trans prava u Kijevu prekinula je grupa desničarskih nacionalista bacajući dimne bombe u gomilu. Kristofera Milera, američkog novinara koji živi i radi u Kijevu, nacionalista je udario u lice, a kasnije je tvrdio da se policija, umesto da štiti demonstrante, okrenula protiv njih. U saopštenju nakon marša, organizatori su rekli: "Današnji događaji su pokazali da se nivo krajnje desničarske radikalne agresije i nasilja povećava u Ukrajini".

To je svakodnevna stvarnost za veliki dio LGBTQ zajednice u Ukrajini, uključujući i otvoreno gej vojnike koji još uvijek rizikuju svoje živote na dužnosti. Fotograf Anton Šebetko smatra da je vreme da Ukrajinci počnu da cene žrtve koje LGBTQ zajednica podnosi za svoju zemlju.

"Više od 330.000 Ukrajinaca borilo se u antiterorističkim operacijama na istoku", rekao mi je Anton, misleći na spor sa proruskim separatistima. "Ali esktremno desničarske grupe žele da ubede javnost da u vojsci nema gej ljudi."

Zato je Anton osmislio i kreirao seriju fotografija pod nazivom "Bili smo ovde", koja pruža bivšim i aktivnim gej vojnicima prostor da ispričaju priče o svojim iskustvima u vojsci. Nedavno sam razgovarao sa Antonom o njegovom projektu, o tome šta se dešava kada se vojnik autuje i da li će stvari ikada biti bolje za LGBTQ zajednicu u Ukrajini.

VICE: Hej, Antone. Ko je učestvovao u vašem projektu i kako ste ih ubedili da učestvuju?

Anton Šebetko: Svi koji su učestvovali u projektu borili su se u operaciji na istoku Ukrajine. Neki su služili kao vojnici, drugi kao bolničari i dobrovoljci. Jednostavno sam im prišao i objasnio šta mi je motivacija. Nekoliko ih je odbilo, ali većina ljudi s kojima sam razgovarao pristala je da učestvuje. Mislim da je ono što im je pomoglo da ih ubedi obećanje anonimnosti.

Kako biste opisali trenutno stanje LGBTQ prava u Ukrajini?

Želim da verujem da je došlo do malih poboljšanja. Nekoliko hiljada ljudi svake godine prisustvuje godišnjoj paradi ponosa, zahvaljujući snažnom prisustvu policije koje štiti učesnike od nacista i ludaka koji misle da je biti gej smrtni greh. S druge strane, situacija u provincijama - gje se Pride događaji rutinski napadaju - nije dobra. A onda je tu opšta netrpeljivost sa kojom se ljudi svakodnevno suočavaju. Dakle, iako se u našem balonu može činiti da se stvari poboljšavaju, možete uzeti širi pogled i shvatiti da porast nacionalističkih osećanja u kombinaciji sa nezadovoljstvom zbog teške ekonomske klime otežava život LGBT osobama u Ukrajini.

Zaštitili ste anonimnost svojih subjekata. Šta bi se desilo ako bi ih neko prepoznao?

Pa, dva učesnika su otvoreno homoseksualci; Jedan od momaka se autovao nakon što sam slikao njegov portret. Njegovo ime je Viktor Pilipenko i on je prvi bivši vojnik u ukrajinskoj istoriji koji se javno autovao. Od tada je dao brojne intervjue, a sada radi kao LGBTQ aktivista, pored svog redovnog posla. Teško je predvideti šta bi se moglo dogoditi sa drugim učesnicima ako odluče da se otvore o svojoj seksualnosti.

U slučaju Viktora, on je imao veliku podršku svojih bivših kolega u vojsci. Naravno, autovanje je donelo i brojne lične pretnje na internetu i preko telefona. Ali koliko ja znam, on je siguran i zdrav.

Da li su sa vama podelili neke lične priče? Kako se osećaju u vezi sa čuvanjem identiteta u vojsci?

Da - sa svakim sam razgovarao o njihovim iskustvima s homofobijom i diskriminacijom u vojsci. Svako je imao različita iskustva i mišljenja, na primer o tome da li je Parada ponosa zaista neophodna ili kada ljudi treba da se autuju. Ali svi su se složili da je vojska institucionalno homofobna. I gotovo svi su rekli da im nije prijatno da otkriju svoju seksualnost kolegama, zbog mogućih posledica. Takođe je važno zapamtiti da se problem diskriminacije ne završava homofobijom - nekoliko žena je sa mnom podelilo i svoja iskustva sa seksizmom u vojsci.

Pogledajte još fotografija iz Antonove kolekcije „Bili smo ovde“:

Artykuł pierwotnie pojawił się w VICE PL.