Film

Najgori filmovi koje sam gledao ove godine

Zbog filmova kao što su ‘Goti’ i ‘Venom’, moram da mrzim samog sebe što sam ih pogledao.
Stilovi iz filmova
Fotografije: Disney / Universal Pictures 

Stiglo je ono doba godine kad iz sebe smem da ispustim sav onaj nagomilani bes prema filmovima koji su samo protraćili moje dragoceno vreme. Budući da je opis mog radnog mesta “novinar koji piše o filmovima”, protraćio sam tonu vremena ove godine, uprkos tome što se trudim da se klonim filmova od kojih očekujem da će biti đubre.

Dakle, jedna ograda za moju listu “najgorih filmova”: nisam išao i namerno tražio svako smeće koje mogu da nađem, tako da sam u slučaju filmova kao što je Goti to gledao zato što su me izazvali. Ali u slučaju drugih, kao što je Zelena knjiga, to sam gledao iskreno u sklopu svog radnog zadatka. Ali poenta je u tome da sam mrzeo baš svaki svakcijati od ovih filmova do tačke da sam počeo da balavim čekajući trenutak kad ću moći da se istresem na njima u javnosti. I evo vam ih sad, filmovi za koje se nadam da ste ih zaobišli 2018. godine. Sledi sadržaj koji bi mogao da vas uznemiri.

Reklame

Zelena knjiga (Green Book)

1544559646767-green

Fotografija YouTube.

Od trenutka kad italijanski šofer Frenk Entoni “Toni Lip” (Vigo Mortensen) Valelonga uči doktora Dona Širlija (Maheršala Ali) kako se jede pohovana piletina, znao sam da je Rejčel Doležal — post-rasna boginja glavom i bradom — videla moj hipsterski rasistički post i izdigla se iz dubina pakla da bi bacila kletvu na mene ovim filmom. Dobro je sve to prelila majonezom, kao da publika i dalje ima potrebu iz sedamdesetih za letnjim uvodnim kursom u rasne odnose. Slušajte, rekao sam sve što sam imao o ovom katastrofalnom smeću od belačkog ugađanja nad kojim… IZNENAĐENJE… beli kritičari apsolutne puštaju bale. Ali znajte, platio sam da gledam ovo i želim da mi se vrati novac. A ja skoro nikad ne želim da mi se vrati novac.

Kloverfild paradoks (Cloverfield Paradox)

Noć je Superboula, moji Iglsi praše Petriotse (blaženo je neznanje) i uleće ovaj kriptični trejler. Primećujem logo produkcije Bed Robot Džej Džej Abramsa (dobro), tu je i insert podsećanja na Kloverfild iz 2008. (prilično dobro) i čekaj malo… pa to je Dejvid Ojelovo iz Selme kog su zakinuli za Oskara i ta engleska glumica… Gugu Mbata-Ro, iz episode Crnog ogledala San Junipero (đavolski dobro). A u čemu je fazon s tom rukom koja gamiže okolo bez tela? Jedva čekam.

Posle gledanja i male seanse samo-nege, shvatam da Kloverfild poremećeno veruje da je nivo uspeha sledećeg albuma Bijonse a zapravo je i dalje samo pusta želja u nivou koji nije viđen još od osme sezone Dosijea Iks (bez Moldera?). Jeste, priča o nasumičnoj ekipi koja pokušava da reši filmsku energetsku zemaljsku krizu broj 1042 prčkanjem po drugim dimenzijama delovala je zanimljivo, ali ovaj film je žarko želeo da bude kesa govana kojoj su izložene moje nozdrve. On je želeo da ispriča haotičnu, prekomplikovanu, hiljadu puta viđenu priču o svemirskoj posadi, istovremeno se trudeći da nasilnim referencama sakrije činjenicu da nema nikakve veze s Kloverfildom. Dok sam se mučio da gledam kako se bezdušno osoblje izdire među sobom lažnim žargonom, sa scenama svemirske gravitacije koja je ignorisala zakone svemirske gravitacije, zapitao sam se kako niko tokom snimanja ovog filma nije palo na pamet da zastane i zapita se: “Zar ovaj film ne deluje kao baš duuuga epizoda Andromede snimljena za TV?” Kako je ljudsko biće uspelo ovako nešto da stavi na papir? Kako se došlo do ideje za ovaj film? Kako je ovo prošlo višestruke prepravke? Ma zajebite ovaj film.

Reklame

Nisi bio ovde (You Were Never Here)

Pogledao sam ovo na molbu prijatelja i morao sam da prihvatim surovu istinu: ovaj film bio je samozadovoljni rad lažne dubine koji nije dostojan ocene na skali sajta Rotten Tomato. Potpuno sam ubeđen da režiserka Lin Remzi lajkuje svaki mudri citat na Fejsu koji vidi. Nemojte pogrešno da me shvatite, u kinematografskom smislu film je seksi. Remzi razume kako se radi s krvlju kao da je to naučna disciplina. Krv na prozorima, krv na podovima, mnogo krvi. Ali na kraju, krv ne može da sakrije miris, a miriše na Nautiku za muškarce pomešanu sa nedelju dana starim BO. Ne možete da mi prodajete žestoku, mučnu priču o emo liku broj 1043 koji spašava mlade devojčice od pedofila bez ikakve motivacije. Morate da mi date nešto mimo stilističkog začikavanja kako bih u to poverovao (ex. Taxi). Nikad nisam bio od onih što pogledaju konzervu Kembelove supe (Endi Vorhol) i ne vide konzervu Kembelove supe. A to neću postati ni s ovim filmom.

Kako se završava (How It Ends)

1544559887644-netflixs-new-apocalyptic-horror-how-it-ends-has-a-great-cast

Fotografija: Netflix.

Moja tetka me je na Dan zahvalnosti naterala da pogledam ovo. Videla je facu Foresta Vitekera i tu više nije bilo rasprave. Sa nekim licima, što se nje tiče, nema rasprave (Denzel Vašington, Rubi Di, Sidni Poatje, i tako dalje). I jeste, probao sam da se odbranim primerom Bojnog polja Zemlja, ali ona nije htela ni da čuje. I zato sam ga pogledao. Gledao sam glupog Tia Džejmsa, sa njegovom glupom Teo Džejmsovskom kozjom bradicom i glupim Teo Džejmsovskim mrštenjem. Pažljivo sam pratio kako Forest Viteker ekspertski prerasta iz “suviše zaštitnički nastrojenog oca” u “vrhunskog survivalističkog oca”, koji daje instrukcije glupom Teu Džejmsu kako da preživi smak sveta. Kao ogromni spisak izanđalih muških fantazija o moći, ovaj film vuče se poput bezdušnog parodijskog skeča o ocu i zetu na Upoznajte roditelje, samo bez duhovitosti i budžeta.

Reklame

Venom

Ovo sranje je bolelo… bolelo kao restoran koji služi meso od govedine bez zemičke, a ipak ima drskost da to nazove hamburgerom. Kad sam gledao i napisao recenziju o ovom vanzemaljskom ortačkom sranju od filma iz devedesetih, proveo sam suviše vremena raspravljajući se sa zaljubljenicima u samo-meso koji smatraju da je meso bez zemički (suština) i dalje pravi hamburger. Ne zanima me koliko se mesa prodalo u Kini ili koliko volite to meso sa solju i biberom. Jer ja to sranje nikad neću zvati hamburgerom.

Nem (Mute)

(Hej, pa ovo je već moj treći originalni film sa Netfliksa… )

Mute me podseća na lika po imenu Skot, sa triciklom i belim tesnim gaćicama, koji vozi bajs niz klimavu rampu, smejući se nad jamom punom aligatora koji bljuju vatru, samo da bi se rasplakao od bola čim razbije jaja pri doskoku. Ljudi kao što je Skot rade to sve vreme. Izgledaju dobro na početku, ali me na kraju uvek razočaraju tako da imam osećaj da sam i ja razbio jaja. Mute je kao taj Skot, sa ušminkanom atmosferom, nabudžen sajberpankerskim sranjima u ne tako dalekoj budućnosti, ali besmislen do koske. I sve to ako ne računamo Aleksandra Skarsgarda kao pravog nemog čoveka — kao da mu je lice dovoljno zanimljivo da ga ne slušamo da govori. U slučaju filma Mute, on klizi jajima duž čitave rampe, još pre samog sletanja, pa ih onda još više razbije kad sleti. Mrzeo sam ovaj mudolomački film.

Život kao takav (Life Itself)

Jeste, stavio sam ovaj film na TIFF listu, zato što je to Den Fogelman, isti čovek koji me je sjebao do koske serijom This Is Us. I naravno da će znati kako ponovo da me sjebe do koske, zar ne? Oh, jeste me sjebao do koske, sjebao me je kao kupidon sa poluatomatskom puškom punom otrovnih strelica. Govorimo o potpunom odsustvu veštine ciljanja; gađao mi je srce, glavu, smisao za humor, kolena, muda i na kraju završio duboko u mozgu. Ovaj film kreće kao tragična ljubavna priča, ali deluje toliko sentimentalno manipulativno da nisam mogao a da toliko ne prevrnem očima da sam video kako mi trule moždane ćelije pozadi. I dalje mi nije jasno kako su Olivija Vajld, Oskar Ajzak i Anet Bening prevareni da igraju u najizvikanijem filmu još od Plaža.

Reklame

Osvetnici: Rat beskraja (Avengers: Infinity War)

Slušajte, najvećim delom vremena uživao sam gledajući film tokom prvog puta. Mislim, ovaj purpurni vanzemaljac bacio je čitav jedan mesec na pola Osvetnika. Imao je jebeni kamen vremena, sa kojim je mogao da se vrati u prošlost i ubije Osvetnike. Imao je kamen koji može da menja stvarnost i umesto da učini da univerzumu više ne trebaju resursi kako bi preživeo — okončavši patnju svog naroda ili šta god već — njegov veliki plan bio je da pobije pola univerzuma, kao privremeno rešenje pre nego što bude morao sve to da ponovi. Nijedan heroj nije pokušao da urazumi mog brata i pita ga da li je možda bolje ratosiljati se problema pre nego žrtava dotičnog problema. Ali ne, niko ne govori to ni mom bratu Trampu i republikancima, tako da šta god.

Crveni vrabac (Red Sparrow)

Trebalo je da znam koliko je sati čim sam video da je glavna zvezda ovoga Dženifer Lorens. Mislim, jeste ona meni simpatična, ali poseduje i neverovatan talent da glumi u svemu što ne mogu da smislim. Bilo da su to kasniji X-Men filmovi, Putnici ili Majka!, teško mi je da nemam te asocijacije. I onda se pojavi Crveni vrabac da nastavi sa krivim drinama o ruskim balerinama koje su postale špijuni. Kako znam da su Ruskinje? Naglašeni Ivan Drago akcenat, plave perike i suvišno nasilje/seksizam trebalo je da učine prevarante ubilačkog tipa čvršćim bajama. Sa nula hemije ili harizme, dosadni su, međutim, kao i svaki negativac iz devedesetih (pomoć: svi su bili Rusi), baš kao i čitav ovaj film.

Reklame

Goti (Gotti)

1544560140092-gn-gift_guide_variable_c

Fotografija: Wikipedia Commons.

Pogledao sam ovaj film kao izazov: Kladim se da nećeš moći da pogledaš ovo, a da se ne nasmeješ rekao je moj prijatelj i zaista nisam uspeo. Za početak, zamislite samo koliko loši morate da budete da dobijete u proseku nulu na Rotten Tomatoes. Morali biste da budete lošiji od Tomija Vajzoa i Sobe, lošiji od Trola 2 i lošiji od Kolateralne lepote Vila Smita . Naravno, da biste to postigli, bio bi vam potreban glumac koji nema blama, recimo tipa Džona Travolte, čija se karijera nalazi na vrhuncu nivoa pijanog ujaka — kad ga zabole za sve, zato što se istrošio i izbledeo poput Toma Holanda kad ga je capnuo Tanos. A opet, neko je pomislio da bi bila sjajna ideja dati Travolti ulogu Teflon dona Džona Gotija, zato što je bio tako dobar kao zlica u Ukradenom licu, Bojnom polju Zemlja i Panišeru. Naravno, scenario je užasan, ali svaki put kad bih ugledao Travoltu kako izgovara tekst sa tom preteranom zbrčkanošću od ozbiljnosti, nisam mogao da se suzdržim a da ne prasnem u smeh. Prošlo je suviše vremena od Petparačkih priča i ako su pokušali da iscede i poslednju kap “kuloće” iz Travolte, katastrofalno su u tome omanuli.

Svet iz doba Jure: Palo kraljevstvo (Jurassic world: Fallen kingdom)

Znate šta? Za gledanje ovoga ne krivim nikog drugog do samog sebe. Mora da sam naleteo na Svet iz doba Jure na neki način, u nekom obliku ili formi, nekoliko puta tokom ove godine, ali opet, kao miš koji ne može da se suzdrži da ne kidiše na lak sirasti plen, pomislio sam možda, samo možda, ovaj nastavak sa Krisom Pratom možda neće biti toliko glup ovaj put. Možda to što su CGI dinosi saterani u obor milijarderove vile nije toliko idiotski kao što zvuči. I možda čitava ujdurma pretvaranja dinosaurusa u oružje neće ispasti totalna katastrofa glupačkih proporcija. Ali jeste bila, i pogrešio sam, ali sam makar izvukao pristojnu PETA priču iz svega

Smrtonosna želja (Death Wish)

1544560236488-death-wish

Bio sam fan njujorške aper vest sajd osvetničke priče sa Čarlsom Bronsonom u glavnoj ulozi — kad arhitekta postaje osvetnik, ali definitivno nisam bio fan ovog rimejka. Kao prvo, pretvorili su mog brata u hirurga (Brus Vilis), zato što bi on, kontam, najbolje znao kako ubiti čoveka. Takođe, zamenili su odličnu muziku Herbija Henkoka sa AC/DC Shoot to Thrill i Back in Black, kao da to nije već dovoljno prst u oko. E sad, ne smeta mi užasan tajming belog baje koji rešava sva svoja sranja pištoljem, ali makar onda neka to bude dobro. Nema mesta da se bude ovoliko beživotan i neinspirisan kad su ove teme u pitanju. Kao defoltni izraz Brusovog šezdesetogodišnjeg lica, ovaj film obitava na raskrsnici između umornog, dosadnog i iritantnog.

Reklame

Pacific Rim: Pobuna (Pacific Rim: Uprising)

Razlog zbog kog ljudi kao što sam ja idu da gledaju filmove kao što je ovaj nema nikakve veze sa uvidom u ljudsko stanje ili neka slična sranja, suština je isključivo u monumentalnim robotima koji obaraju još veća čudovišta. To je to. Giljermo Del Toro je razumeo ovu J-Popom inspirisanu želju 2013. godine sa filmom Pacific Rim. Pobuna (režija Stiven S. Denajt) to ne razume. Ovo je uglavnom samo nesnosna buka i vojni sleng s usporenim scenama koje se prave da su nešto upola zabavno i gledljivo. Nisu. Čak ni Džon Bojega, u najšarmantnijem izdanju, kao glavni mangup među mangupima koji kontroliše robote, nije ovo mogao da pretvori u nešto zabavno.

Crni KKKlanovac (BlacKkKlansman)

Srećom pa nisam platio da gledam ovaj film, jer moja ljubav prema Spajku Liju jeste nepokolebljiva, ali imam i ja svoje granice. Kao post-rasna Zelena knjiga Rejčel Doležal posle njega, Crni KKKlanovac delovao je kao još jedan film koji romantizuje jedno krajnje rasističko vreme zarad publike koja će mu dodeliti neku nagradu; belih ljudi. Neću prolaziti kroz samu priču, to sam već dovoljno uradio. Ali između trenutaka komedije pomešanih sa ispaljivanjem reči kao što je crnčuga i politike poštovanja, pitao sam se zašto režiseri osećaju potrebu da pričaju rasističke priče posle kojih ćete se osećati dobro. Ali onda su se desili hvalospevi. Pa se desila Zelena knjiga. Pa su se desili Zlatni globusi.

Reklame

Robin Hud (Robin Hood)

Morate da budete stvarno loši da i dalje budete loš film o Robinu Hudu, a letvica je niža od mojih nožnih prstiju. Znajući to, dakle, skoro da razumem nabrušenu, njuejdžersku logiku u pretvaranju da su strele ovde zapravo pištolji. Skoro da razumem i poluautomatske puške kao ispaljivače strela. A šta može da pođe po zlu ako pretvorimo onog šarmantnog Tarona Egertona u Robina Huda za postmilenijalsku publiku? Nažalost, odgovor je: sve. Akcija nema smisla do te mere da mi je bilo neprijatno. Nemoguće je ne videti koliko se ovaj film trudi da bude kul, a nije svestan koliko nema veze s mozgom dok to radi.

Ubistva u Hepitajmu (The Happytime Murders)

1544560476436-6faa5334-df3b-444e-a6c7-944d5085e1ab-the-happytime-murders-HM_Unit_04606R_rgb

Pošto sam odrastao na Ulici Sezam, na ovo me je navukla moja nostalgija za lutkama. Ali čak i uprkos tome, želeo sam da ignorišem lutka koji rešava ubistva sa čovečijim prijateljem kao što sam želeo da zaboravim Teodora Reksa sa Vupi Goldberg. Da je ovaj film bio bar malo smešan, sve bih mu oprostio, ali scenarista Tod Berger izgleda da nema predstavu kako da me nasmeje. Komični dijalog ekvivalenta psećeg izmeta govori za sebe: “Za 50 centi, popušiću ti karu”, kaže detektiv lutak Melise Makarti, na šta sama Makarti odgovara: “Skoro da poželim da imam karu da bi mogao da je popušiš.”

Crno-bela istorija Rejčel Doležal (The Rachel Divide)

Jednom davno, Rejčel Doležal je bila belkinja koja je igrala kosplej kao crnkinja i uhvaćena je na delu. Tvrdila je da je crna i izvukla korist iz toga, uprkos tome što je bila mnogo belja od Lene Danam tokom zimskog godišnjeg doba. Naravno, ova žena zasnovana na narandžastim mineralima iz Trejder Džoa očarala je naciju svojom očajničkom željom da je prihvate na roštiljadi. Izmišljala je izgovore, dobijala dvojku i bila optužena za malverzacije sa socijalnom pomoći, i na kraju snimila film o tome jer je morala da podseti sve živo na komplikovani način rada njenog mozga — kao da moje rasno profilisano, trajno crno dupe ima strpljenja da razmišlja o novcu koji je zaradila na ovom filmu.

Reklame

Deadpool 2

Rajan Rejnolds me je iritirao u Dedpulu 2. Toliko me je iritirao da sam napisao čitav jedan hejterski post o Rajanu Rejnoldsu koji nikad nisam objavio. U redu, možda nije bio baš toliko dobar, ali za to krivim vrhunsku idolatriju prema Rejnoldsu koja postoji ovde u VICE-u. Priznajem Dedpulu 2 da je uspeo da ubaci više akcije i više humora a da ne pokuša da popravi nešto što nije ni pokvareno. Ali nepokvarenom je i dalje trebalo malo podešavanja. Svaka fora o ćalcu može da bude smešna prvi put ukoliko se ne izliže ponavljanjem. Rejnoldsovo potpuno otelotvorenje ovog samosvesno gnusnog lika moglo je da bude malko pametnije od komičarskog ekvivlanta brze hrane zasnovane na forama o govnetu. Ali dobro, ja sam kritičar. Odavno sam se odrekao duše, tako da možda nikad nisam ni bio publika za ovo.

Megalodon (The Meg)

Skroz sam za to da gledam Džejsona Statama kako šopa ogromnu ajkulu, ali Megalodon ne želi da bude takva vrsta glupave zabave. On želi da bude malo manje kemp, a malo više ozbiljan. Želeo je da uđe u fensi lokal u jednodelnom kostimu i boksericama. On ne konta da ako želite da budete kemp, 2018. godine morate tako da se i doživljavate, a Megalodon, sa svim svojim megalodonskim sranjima u dubinama mora, ne identifikuje se kao takav.

Pratite Noela Rensoma na Tviteru.