Sport

Zagonetka zvana Roj Kin: krhka muškost, selektivna nostalgija

U Premijer ligi se ove sezone pojavio novi trend: ljudi se pitaju WWRKS – „Šta bi rekao Roj Kin?“
03 Jun 2017, 6:00am

Svako malo pojavi se neki snimak Pola Pogbe ili Džesija Lingarda – nekad obojice – kako se usuđuju da uživaju u nečemu što nije direktno vezano za fudbal. Nekad u frizuri. Nekad se zezaju na treningu. Nekad se prosto nasmeše na selfiju. Šta god da rade, neporecivo je da se zabavljaju. Ali Roj Kin nas uči da je zabava nešto najgore.

Vrhunac Kinove karijere ne romansiraju samo navijači Mančester Junajteda, ali njihov aktuelni igrački kadar posebno je prigodan kad se treba nostalgično prisetiti perioda mizantropije. Da je Kin tu da vidi kako mladić uživa igrajući fudbal u dresu kluba za koji od detinjstva navija, on bi ga sastavio sa zemljom. Legenda! Ovaj nostalgični osvrt bavi se imaginarnom predstavom stvarnosti a ne samim čovekom, slično kao što Toni Soprano u svom monologu o „jakom i tihom muškarcu" demonstrira dokle se ide u idealizaciji fiktivne verzije jedne osobe.

Pošto je Junajted pod Kinom bio dominantan, lako je spojiti Irčevu agresiju sa veštom motivacijom. Kina se svi dobro sećamo kako urla na sudije i saigrače, odnosno uleće nekontrolisano Nilu Pointonu ili Alf-Inge Halandu. Takvi trenuci su dovoljno upečatljivi da bi zamaskirali druge aspekte njegove igre. Iako se Pogba danas kritikuje kao Vine fudbaler, upravo njegov prethodnik i antipod se može svesti na par ključnih trenutaka.

Danas je sport mnogo pristupačniji nego što je bio u Kinovo doba. Između 1992-93 i 2000-01, Sky Sports je prenosio samo šezdeset utakmica po sezoni, pa je mnogo ljudi pratilo fudbal samo kroz Match of the Day. Taj broj je do danas skočio na 168. Ako se danas s prezirom igrač opisuje kao sklon hajlajtsima, zaboravlja se da su mnogi iz Kinove generacije karijere pravili ili upropaštavali zahvaljujući sposobnosti da privuku pažnju preko par ključnih trenutaka. Među navijačima koji su ih gledali uživo, bili su poštovani jer bi oni obično videli incidente samo jednom, iz samo jednog ugla. Ako uzmemo Kinov pozorišni rivalitet sa Patrikom Vijerom, čak se i ono svodi na detinjaste sukobe u stilu „moj tata je jači od tvog tate". Pobeda je tu Kina ustoličila kao alfa mužjaka, pa Junajted protiv mlitavih rivala iz prestonice prilazio izrazito ofanzivno i obično uspešno. Kontinentalne ideje o fudbalu naizgled su posustajale pred tipično britanskim „htenjem".

Iako bi trebalo razlikovati Kina Agresora od Kina Motivatora, nije lako odvojiti sećanje na ovog polivalentnog veznjaka od sećanja na tim koji je bezbroj puta predvodio. Uspesi Junajteda tokom devedesetih doveli su do toga da se Kinovo nasilje pamti fetišistički, što sa nasiljem koje sprovodi Maruan Felaini očigledno neće biti slučaj iako su oba igrača podjednako sklona korišćenju fizičke snage na terenu.

PA Images

Baš kao što se Bregzit glasači selektivno sećaju „boljeg života" iz nekih drugih vremena, tako je navijačima Junajteda sećanje na slavnu prošlost neraskidivo vezano za lik jednog pobesnelog manijaka sa kapitenskom trakom na rukavu. Ovo ih navodi na zaključak da (a) jedno bez drugog ne ide, i (b) drugi faktori koji doprinose uspehu čista su koincidencija. Ta slavna prošlost išla je ruku pod ruku sa ostrvskim uspesima tokom Cool Britannia ere, u doba kada niko nije kukao zbog muških priča na televiziji – setimo se homofobije na They Think It's All Over odnosno rasizma u Fantasy Football League. Sećanje sve to spakuje zajedno.

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film YU'll Never Walk Alone

______________________________________________________________________________________________________

Naravno, Kin u penziji nije ničim doprineo da mu se reputacija izmeni. Naprotiv, deluje kao da je svestan da mu staloženost ne bi dobro stajala, to jest da ima posao stručnog konsultanta upravo zato što svi znamo koliko je lud. Donekle bi se moglo reći da mu je zastrašivanje reputacijom zaista dobro došlo kad je bio trener u direktnom kontaktu sa igračima, ali u ulozi menadžera koji mora da komunicira sa medijima više mu je škodilo.

Nije Kin jedini koji profitira na odavno zarađenom imidžu. Prošlog februara na Irca se pozvao Robi Sevidž dok je kritikovao aktivnost Pogbe i Lingarda na društvenim mrežama, tvrdeći nepametno da je Kin neki etalon za disciplinu. Ipak, malo ko je ozbiljno razmatrao koliko bi Kinoliki strašni kapiten mogao da doprinese klubu u poziciji Mančester Junajteda danas.

Taj sistem je bio uspešan krajem devedesetih iz tri razloga: Junajted je već bio na vrhu engleskog fudbala, krajem decenije i zvanični šampion Evrope; Junajted je imao praktično zagarantovano učešće u Ligi šampiona iz godine u godinu; Junajted je imao menadžera koji možda nije bio baš neuporediv sa svim ostalima na kontinentu, ali je svakako bio jedinstven. A kad se vratimo u sadašnjost, imamo klub koji ne igra Ligu šampiona i ima status jednog od mnogih klubova koji su dobri-ali-ne-baš-predobri. Nisu se plasirali u najboljih osam na kontinentu još od 2011., promenili su tri menadžera od leta 2013., a trenutno tu poziciju drži čovek koji nikad u karijeri nije proveo više od tri sezone za redom na čelu jednog kluba. Kinovu eru karakterisali su igrači koje je Fergi mogao da zastraši tako da ni ne pomisle da napuste klub. Danas je verovatnije nego ikad da će talentovani fudbaleri napustiti Junajted ili odbiti da uopšte dođu.

Problem sa primenom standarda iz prošlih vremena leži u tome što se sport u međuvremenu značajno promenio. Danas je nemoguće na silu izboriti uspeh. Neki navijači bi voleli da se vrate u ono doba praaavih muškaraca, kad žena nigde nije ni bilo, kad je Mančester Junajted mleo sve pred sobom, ali to prosto ne ide tako. Ne možeš da presadiš prošlost u sadašnjost ako ne razumeš faktore koji su omogućili da stvari funkcionišu kako su nekad funkcionisale, u vreme Roja Kina.

@tomvictor

Još na VICE.com

Nedelja kada je otišao Frančesko

Tužan, buran i usamljeni život razjarenog Roja Kina

Tim koji je rastavio rat: Poslednji evropski trofej Crvene Zvezde