Lečim ljude koji veruju da su ih oteli vanzemaljci

Nikola Dumont je psiholog-specijalista za ljude ubeđene da su sreli vanzemaljska bića.
Paul Douard
Paris, FR
06 Decembar 2018, 7:53am
Ilustracija vanzemaljske otmice
Kako je otmicu ilustrovala Mirijam, jedna od Dumontovih pacijentkinja

Prvobitno objavljeno na VICE Francuska.

Nikola Dumont sasvim opušteno ćaska o vanzemaljskim otmicama. "Nisu halucinacije a nije ni duhovno iskustvo", kaže ovaj klinički psiholog. "Ostaju fizički tragovi na telu, a žrtve razvijaju posebne sposobnosti, postaju iscelitelji ili vidovnjaci."

Dumontovi pacijenti veruju da su ih oteli vanzemaljci, neke i po više puta. Svedočenja su tako ubedljiva i detaljna, kaže Dumont, da je i sam siguran da se ovim ljudima nešto zaista dogodilo.

Dumont nije prvi stručnjak ovog tipa. Profesor Džon Edvard Mek sa Harvarda i bivši psihijatar, dobar deo života izučavao je isti fenomen, i zabeležio skoro 200 svedočenja o otmici; ovo je 2003, objasnio u intervjuu: "Kad vam psihopata nudi priču koja zvuči psihopatski, steknete utisak da se to o čemu on priča i nije zaista desio. Ali u ovim slučajevima, taka utisak se zaista e stiče. Ovi ljudi su zdravi. I sami to neka preispituju, ali iskustva koja iznose su stvarna i intenzivna – neko je nešto radio njihovim telima."

Pre izvesnog vremena, razgovarali smo sa Dumontovim pacijentima, a ovog puta smo pozvali samog psihologa da nam objasni kako zna da li je neko bio otet ili ne, odnosno zašto smatra da bi medicina trebalo da bude spremnija da poveruje u natprirodno.

VICE: Zdravo, Nikola. Koliko pacijenata koji misle da su ih oteli vanzemaljci si do sada lečio?
Nikola Dumont: Pre svega, ne kažu mi svi oni sa vrata "Oteli me vanzemaljci", ali mnogi misle da im se nešto tog tipa desilo. Ja ovo radim četiri godine; za to vreme sam imao stotinak pacijenata, sve francuske nacionalnosti, kod kojih su bili uočljivi znakovi otmice. Njih petoro još uvek lečim, nekoliko godina kasnije. Jedna od njih je Sonja, koja se sa tim otmicama nosi od malih nogu.

Koja je procedura kad ti dođe neko sa idejom da su ga oteli?
Dvojak je pristup. Pre svega dijagnoza: želim da znam sa kim razgovaram. Svako je ličnost za sebe, iz vrlo usko definisanog društvenog okruženja. Taj kulturni kontekst i pogled na svet su od fundamentalnog značaja. Zatim prelazimo na istraživanje kako bismo otkrili šta tačno pacijent želi. Neki bi samo da shvate šta im se desilo, drugi da se oslobode traume, a mnogi žele potvrdu otmice. Mnogi traže hipnozu, ali to ne funkcioniše uvek.

Koji te dokazi mogu ubediti da se otmica zaista odigrala?
Ljudi često pričaju kako su se probudili u pola noći, paralizovani. Oko sebe su videli neljudska bića, bilo da su se nalazili kod kuće ili na nepoznatom mestu, eventualnom svemirskom brodu. Neki kažu da su bili na oba mesta. Neki kažu da se ničeg nisu sećali ok se nisu probudili kod kuće i shvatili da je 48 sati kasnije. Ovo "nestalo vreme" je česta pojava; najpoznatiji je slučaj Barnija i Beti Hil iz 1966. godine.

Dalje postoje neki zajednički elementi, ma kakvo bilo poreklo i kultura pacijenta. Gotovo uvek se sećaju stola, konkretnih bića, i telepatskog kontakta. Kad god to pomenu, zapitam se da li im se uopšte išta desilo. Često tvrde da imaju neku tajnu moć, da levitiraju ili leče povrede. Većina ima ožiljke posle tog iskustva.

"Pominju se i mali sivi ljudi, agresivni, bez imalo empatije. Što je najgore, toliko su hladni da izazovu emotivnu traumu."

Pominješ bića u množini. Da li smo to u kontaktu sa različitim rasama vanzemaljaca?
Posle nekoliko godina rada, postao sam ubeđen da jesmo. Reklo bi se da postoje reptili koji izazivaju nekad strah, a nekad izvesnu vrstu ljubavi. Zatim postoje plavokosi humanoidi, visoki i zaštitnički nastrojeni; pacijentima je obično prijatno sa njima. A pominju se i mali sivi ljudi, agresivni, bez imalo empatije. Što je najgore, toliko su hladni da izazovu emotivnu traumu. Neki pacijenti takođe opisuju kontakt sa insektoidim rasama koje obično doživljavaju kao nadmoćna, superiorna bića.

Tako dakle. A koji vam tipovi ličnosti najčešće dolaze?
U ogromnoj većini osobe zlostavljane u detinjstvu, kojima su emocije bile uskraćene. Naravno, skeptici to odmah povežu to kao uzrok iskustva o kom ljudi pričaju, ali u stvari te dve vrste traume uopšte nisu povezane.

Zašto?
Ja iskreno verujem da su žrtve zlostavljanja u detinjstvu već imale dodir sa nečim "stranim", iskusile su izvesne ontološke šokove. Kao kad je čovek dugo u mračnoj prostoriji, pa izađe na sunce. Mislim da traume iz detinjstva nažalost osobu samo čine prijemčivijom za ovu drugu vrstu zastrašujućeg kontakta.

A kako se ponašaju posle tog kontakta?
Interesantna se veza tu razvija između žrtve i otmičara. Nekad su žrtve sposobne da predosete sledeću otmicu, kao da su već prošle kroz inicijaciju. Posle tog iskustva, biće se potpuno redefiniše. Više se ne bazira sve na tipu ličnosti konkretne osobe, već na nekoj široj misteriji. Praktično dolazi do širenja svesti, iz individualnog na kolektivni nivo. Do buđenja duše.

"Reputacija me ne brine; namera mi je da ljude bolje shvatim i da im pomognem. Drugi psiholozi se ustručavaju da o ovim stvarima pričaju sa kolegama, ali mene to ne dotiče jer se držim principa kliničke psihologije."

Reklo bi se da je malo psihologa koji se ovim bave?
Postoje ljudi koji prolaze kroz nesvakidašnje pojave, npr. vantelesna iskustva. To je prosto činjenica. Isto važi i za otete pacijente. Reputacija me ne brine; namera mi je da ljude bolje shvatim i da im pomognem. Drugi psiholozi se ustručavaju da o ovim stvarima pričaju sa kolegama, ali mene to ne dotiče jer se držim principa kliničke psihologije. Često nailazim na otpor, istini za volju, ali ima i ljudi širokih shvatanja. Ja samo vodim razgovore. Oni koji ne žele ništa da čuju prosto nisu imali prilike da vide dokaze.

A ti lično, jesi li imao iskustva sa vanzemaljcima?
Video sam NLO jednom prilikom u detinjstvu, ali potpuno sam potisnuo to sećanje. Vratilo mi se tek pre tri godine. Moja braća i sestre su prizivale duhove – sećam se čaša kako se kreću po stolu. Neverovatno je to, imati dodir sa nerešivim fenomenima.

Da li je to bio uzrok kasnijem interesovanju za otmice?
Ja sam psihologiju studirao u najklasičnijem smislu, ali i tada su me zanimale sve natprirodne pojave. Čitao sam svedočenja klinički mrtvih osoba, i shvatio koliko su im takva iskustva izmenila živote. Zapitao sam se: Čemu decenije terapije ako jedan događaj može da izmeni sve? Posle toga više nikad nisam odbijao iskustva koja mi ljudi iznose. Stefana Aleksa (autora "Istraživanja vanzemaljaca") sam upoznao a INRES (Istraživački institut za natprirodne pojave). Zahvaljujući njemu sam počeo da se bavim otmicama. Potrebno je da čovek prođe kroz razne faze da bi mogao da pojmi nesvakidašnja iskustva svojih pacijenata.

A šta se radi kad zaključiš da otmice definitivno nije bilo?
Zavisi od slučaja. Patološki lažov nam ne dozvoli da mu protivrečimo. Jedan je pacijent pre izvesnog vremena uspeo da indoktrinira ufologe – hranio se time, osećajem da je poseban. To je tipična patologija, a ima i onih koji prihvate da nisu bili oteti, iako im ja to nikad ne sugerišem. Nikada nisam pacijenta nazvao lažovom. Mi vodimo diskusiju, a posao mi je samo da svakog uputim u odgovarajućem smeru.

Da li misliš da posećuju vanzemaljci?
Na meni je samo da olakšam tešku traumu pacijenta, ma šta da je on zaista doživeo.