Kapetan Marvel je najpredvidiviji Marvelov film do sada

Posle 20 Marvelovih filmova — da, dobro ste pročitali — od kojih osam može da se smatra “pričama o poreklu”, dosta je lako primetiti predvidljivost formula Marvel priča. Marvelove filmove otvara scena koja otelotvorava emotivnu nit priče, u kojoj je heroj suviše jadan za vojsku ili postaje zelen od nekontrolisanog besa i tako dalje. Tu je fizički konflikt na globalnom ili čak intergalaktičkom nivou, koji obično započinje odmetnuti zločinac sa zbunjujućom motivacijom. Perspektiva heroja se značajno menja pošto, recimo, ne uspe da spase Gven Stejsi ili shvati da je prodavao oružje ratnim zločincima i njegov potencijal se otključava pošto izgubi sve što je imao. Ova formula je deo razloga zbog kojih gledamo Marvelove filmove, isto kao što na karaokama pevamo Eye of the Tiger ili nosimo omiljene cipele do raspada.

To je takođe razlog zašto Marvelove priče o poreklu imaju tendenciju da budu najdosadnije – bez dodatka intrige u kojima učestvuje više od jednog heroja, formula postaje u potpunosti, ogoljeno očigledna. Kapetan Marvel ne odstupa od ove formule. U filmu pratimo Kerol Danvers, Kri vojnikinju u ratu protiv Skralova, rase gušterolikih vanzemaljaca koji mogu da menjaju oblik i koji polako preuzimaju kontrolu nad svim planetama u univerzumu. Njen nadređeni je prezasićeno militaristički oslikan burazer Jon-Reg (Džad Lo) koji joj govori da je ključ kontrole njenih moći u tome da suzdrži svoje emocije. S obzirom na to da njene moći izleću iz njenih ruku, malo je teško ne razmišljati o njoj kao o taktičkoj verziji Else iz Zamrznutog kraljevstva ili Skarlet Vič ili bukvalno bilo koje žene koja je ikada bila okarakterisana kao preterano emotivna ili je bila gonjena da utuli osećanja u službi “bolje kontrole”. U pitanju je ista mizogena kritika koju žene svakodnevno slušaju – moć dolazi iz pragmatizma, a osećanja tu smetaju.

Kapetan Marvel a.k.a. Kerol Danvers progoni gubitak pamćenja – publika već zna da je ona sa Zemlje ali da se ne seća svoje prošlosti – i film je umnogome motivisan misterijom njenog pravog identiteta. Ona konačno stiže na Zemlju – ili C-53 kako je Krijevi zovu —1995. godine, pošto misija njenog izvlačenja iz borbene situacije krene naopako i ona bude lansirana u sred urbane metropole Los Anđelesa. Preciznije, slupa se u zgradu Blockbuster video kluba i onda ukrade komunikacionu opremu iz obližnje Radio Shack prodavnice. Na Zemlji pokušava da nađe svoju bivšu kolegenicu i naučnicu Loson (Anet Bening) kako bi našla “energetsku srž”, za koju se ispostavlja da je jedan od ključnih Teserakta iz šire priče o Osvetnicima (The Avengers). Film takođe zalazi u osnivanje organizacije S.H.I.E.L.D. i to kako je Nik Fjuri izgubio oko.

Ovaj segment koji se događa na Zemlji je najjači deo filma. Devedesete su prikazane s ljubavlju i to se odmah vidi u predivnim i pametnim kulturnim referncama, gde je sve prožeto jakom ali ne i odbojnom dozom nostalgije. Ima internet kafea, CD-ROM-ova, pejdžera, beskonačnih ekrana za učitavanje – sve smehotresno zaostala tehnologija u odnosu na napredne uređaje kojima Krijevi komuniciraju. Sve ima distinktivan šmek Los Anđelesa devedesetih, čemu pomažu kadrovi beskonačnog grada, panorame kalifornijske pustinje i sekvence borbe u L.A. metrou (koji je otvoren 1993). Saundtrek je nakrcan pank himnama za devojke - Garbage i njihov emo hit “Only Happy When it Rains” i naravno, No Doubt i “I’m Just a Girl.”

Ali kada se film odlepi od Zemlje, previše počinje da se oslanja na generički vizuelni jezik Marvela. Kri civilizacija je sva od seksi zakrivljenih čeličnih svemirskih brodova, što je sveprisutna marvelovska slika bez nekog naročitog karaktera. Ben Mendelson svoju interpretaciju Skrulovskog vođe Talosa začinjava određenim patosom i time spašava čitavu rasu od toga da budu prikazani kao puke karikature. Ali daleko je to od tipičnog Marvelovog procesa izgradnje sveta koji inače čini da priča svakog superheroja postane prava pesma. U najboljim Marvelovim filmovima ovi detalji su jednako moćni kao i sami heroji – setite se sveprisutnog vibranijuma u Crnom Panteru ili strele koju aktivira čirokana u Čuvarima Galaksije.

Herojska odora Kapetana Marvela takođe nije preterano pokrivena pričom o nastanku, iako Marvel često daje herojskim kostimima njihov trenutak pod reflektorima. Razvoj Pitera Parkera kao superheroja je usko povezan sa time što njegov kostim može da ispaljuje mreže; T’Čalin kostim pretače u eksplozijeenergiju koju konzumira; Dr Strejndža bukvalno maltretira plašt; a Torov čekić se može poistovetiti s njegovom ličnošću. Iron Man je bukvalno film o kostimu. Šmekerski kostim Kapetan Marvela su dizajnirali Krijevi, može da se prilagodi podvodnom i svemirskom putovanju i kao krunu, ima šlem sa čirokanom koji štiti nosioca – ali ništa od toga nije objašnjeno. Ona ga prosto već nosi na početku filma.

Trenutak kada je njen kostim u centru pažnje je kada bira nove boje za njega - a čitaoci već znaju sa promotivnih postera, a takođe i zato što je ovo Marvel, da će to biti boje američkog patriotizma. Fokus na estetiku umesto na funkcionalnost odela se čita kao čudnovato polno određen. I podseća nas na to da izgled ženskog kostima i dalje ima prioritet, čak i danas kada smo ostavili za sobom kostime superheroina koji nisu ostavljali previše mašti.

Sve to ostavlja Bri Larson pod velikim pritiskom da lik glumu iznijansirano, iako nema baš mnogo pozadinske priče niti šarolik galaktički svet na koji bi se oslonila. Danvers nema ni sećanja o odrastanju na Zemlji koja bi je formirala, niti nam film pruža mnogo o Kri kulturi koju je usvojila dok je živela na Hali (matičnoj planeti Krijeva). I dok glavni konflikt filma daje prostora da Larson prikaže visprenost i empatiju, većinu vremena na ekranu provodi prikazujući upornost i čvrstinu preko podloge od stalnih naleta blage zbunjenosti. Uradila je odličan posao s obzirom na to šta joj je dato, ulivajući svom liku klasični šmek kul devojke, koji je odlično dorađen brzim dijalozima i sjajnom hemijom sa Semjuelom L. Džeksonom, u svojoj uobičajenoj ulozi agenta Nika Fjurija (vizuelni efekti kojima je Džekson podmlađen su skoro zastrašujuće besprekorni).

Pogledajte i:

Trenutak u kome Kerol Danvers u potpunosti postaje Kapetan Marvel je prilično standardan za Marvelove filmove, ojačan montažom koja deluje kao reklama za Dove. Zabavno je to na predvidiv način, sugerišući jednu verziju ženskog osnaživanja u kojoj je zbacivanje sitničavih muškaraca alatka za herojski razvoj a ne aktivnost koju žene rade svakodnevno. Ne oduzima to ništa od čiste zabave onih scena u kojima Kapetan Marvel urniše protivnike svojim neverovatnim supermoćima, kao kada epski izgazi nekoliko flota svemirskih brodova. Ali sve to ostavlja utisak da njen lik nije dovoljno razvijen – naročito kada se uporedi sa raznovrsnim i sofisticiranim pričama o poreklu njenih muških kolega, gde ima svega od gubitka karijere i motorike, do gubitka očinske figure i lepljenja za zidove.

Sve to konačno ukazuje na veću falinku Marvel franšize, koju je sada možda prekasno u potpunosti ispraviti – pre svega, da ima baš malo žena u Marvel filmskom univerzumu. Postojeće junakinje nemaju istu raznolikost ličnosti, priča o poreklu i razvoja lika kao što imaju junaci. Dok se u istoj sobi ne nađu tri žene, ne možemo videti da li imaju različite ličnosti. Gamora i Nebula iz Čuvara Galaksije su tu nasuprot Mantisinoj empatiji; snaga Okoje i Dora Miladže stoje u kontrastu rema Šurinom humoru i tehnološkoj visprenosti i Nakijinoj duboko ukorenjenoj humanosti. U okosnici ekipe Osvetnika nema mnogo žena i sve su neodređeno slične – duboko moćne, sa kičmom od čelika i naginju tome da suzdrže emocije. Skarlet Vič i Blek Vidou oboje odgovaraju ovom opisu, kao i Kapetan Marvel, mada je ona najmoćnija od svih i jedina koja ima svoj film. Valkira i Vosp su dva značajna izuzetka – obe su imale svoj debi u protekle dve godine i nisu okosnica ekipe.

Avengers: Endgame nam uskoro stiže i konačno ćemo videti ove superheroine u tandemu. Nadamo se da će Kerol Danvers dobiti prostora da zaista procveta kao kompleksan, u potpunosti razvijen heroj, a ne samo kao personifikacija ideje ekstremne ženske moći. Za sada, Kapetan Marvel služi kao blago progresivan ali u konačnici sigurica film koji deluje previše kao uvod u (nadajmo se) bolje MCU priče.

Članak je prvobitno objavljen na VICE US.