Ko bi sve ostao bez posla kada bi svi Srbi postali vegani

Zamislite kad bi svi Srbi postali vegani! Odrekli se švargli, čvaraka, kobasica, jagnjećih sarmica, svinjske glave u saftu, ali i paprike u pavlaci i omletu. Sira i kajmaka. Manuli se mita da poštenog ručka nema bez mesa ili, u krajnjem slučaju, mlečnih proizvoda.

Pobornici ideje o prelasku na biljnu ishranu reći će da bi to bio spas Planete. Kako u smislu zagađenja (jer ova industrija je, tvrde stručnjaci koje ovakvi navode, odgovorna za emitovanje čak 18 % ugljendioksida u atmosferu), tako i u pogledu sudbine životinja.

Mesožderi će se odmah setiti kontraargumenta: prelazak na veganstvo bilo bi smrt za srpsku i većinu drugih privreda i ekonomija.

Suprotstavljeni u dva tabora, jedni će insistirati na faktu da su nam zubi kao u biljojeda, kao i creva, te da smo jedini sisari koji koriste mleko i u zrelom uzrastu. Pa je zabluda da smo predodređeni za ishranu mesom.

Drugi će reći da su našem fenotipu prilični upravo proteini, masti i ugljeni hidrati životinjskog porekla, a da se zamenom biljnim samo prilagođavamo. I dovodimo u opasnost slabljenja imuniteta i obolevanja.

Posledično, svi bismo bili kilavi, ali bi nam izmet prijatnije mirisao, naprečac zaključujem mireći suprotna gledišta. Time možda i vređam svoje sagovornike, ali mi se kao najveći benefit veganstva čini zdrava stolica.

Ali, manimo se ličnih stavova i iz konteksta izvučenih činjenica, i pređimo na cifre koje stvarnost najpreciznije definišu.

Jer, bilo kako bilo, trend vegetarijanstva i drugih njegovih vidova raste u Srbiji. Njihov tačan broj se ne zna, osim prisutnih po forumima. Na društvenim mrežama vegani danas broje oko 3.000 članova, kažu u udruženju Sloboda za životinje.

U svetu je drugačije, mada ne bitno, iako u Velikoj Britaniji, recimo, populacija vegana beleži porast od 350 % za proteklih 10 godina, pa danas brojčano obuhvata stanovništvo Novog Sada i Kragujevca, i još malo preko (542.000).

Međutim, u odnosu na ukupni broj stanovnika, ovo čini samo 0,84 %. Kažemo "samo", ne samo što to nije ni jedan procenat, već i zato što Srbija na svojih 7 miliona građana konsoliduje zajednicu od 0,428% vegana. Malo li je?

Ipak, šta bi bilo kada bi baš svi Srbi postali vegani, postavljam hipotetičko pitanje jednoj radnici u "Matijević" mesari, tek pošto sam kupila kilo pilećih bataka, nešto trapista i barene slanine. Ne bih na prazno da je zamajavam.

- Šta bi bilo, ostali bismo bez posla – odgovara ona na prvu loptu. Pa se okreće drugoj mušteriji koja ište 400 grama čvaraka. Red je oveći, pa i nije pravo vreme za čavrljanje.

Ali, upravo ta gužva prene tu ženu iza vitrine.

-Ma, to je nemoguće, mi Srbi moramo da ručkamo mesište – glagol umekšava, što joj se ne slaže sa desnom mišicom, ojačalom od mašinskog sečenja artikala. Ali, koristeći augmentativ (suprotno od deminutiv) za imenicu koja određuje osovinu domaće ishrane, ona svoju izjavu balansira.

Toj prodavačici, konkretno, meso nikad ne dosadi, iako je stalno njime okružena. Jedini joj stres prave klijenti, možda i nabujalih hormona usled karnivorskog jelovnika.

Kelnerica u kafani "Kod tri tiganja" na Smederevskom putu neće da polemiše.

Pokazuje na ovale sa oglodanim kostima i tek probanim, pa vraćenim garnirungom. Koji bolje od milion reči svedoče o domaćim navikama.

Zvanični podaci nam ne govore dovoljno o ishodu pretpostavljene promene. O stanju snaga između mesne i mlečne primarne proizvodnje i prerade stoke, živine i ribe, s jedne strane, i s druge – eksploatacije vegetacije.

Tako Privredna komora Srbije ne razdvaja stočarstvo i ratarstvo kada ispostavlja informaciju da poljoprivreda i prehrambena industrija donose državi 11,4 % bruto nacionalnog dohotka.

U primarnoj proizvodnji odnos između ove dve poljoprivredne grane je jasan, 30% pripada stočarstvu, a ostalih, većinskih 70 % - uzgoju biljaka.

- Međutim, ne može se povući paralela sa njihovim udelom u zaradi – objašnjava Nenad Budimović, sekretar Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo i vodoprivredu PKS. Između ostalog i zato što se uzgoj stoke bazira i na biljnom prirastu.

I Budimoviću pretpostavka VICE-a deluje neverovatno, pa ne pokazuje naročitu zabrinutost za budućnost 3.500 kompanija sa oko 70.000 zaposlenih u poljoprivrednoj proizvodnji. I oko 600.000 gazdinstava uključenih u mešovitu poljo-produkciju. Kao i oko 1.200 klanica i mlekara.

On ne vidi opasnost u veganima, već u tranziciji koja smanjuje strateški državni fokus na ojačavanje ove grane privrede koja pokazuje simptome slabljenja, nevezano za porast trenda veganstva.

- Srbija godišnje proizvodi oko 450.000 tona raznih vrsta mesa i u tu svrhu uzgaja 890.000 goveda i 15.000 junadi u tovu, dok je 1975. godine grla goveda bilo 2,2 miliona, a 520.000 junadi – navodi Budimirović.

Broj svinja toliko ne varira, iako je 1965. godine bio znatno veći nego danas.

Državi su na raspolaganju razne taktičke alatke, od subvencija do prihrane stoke koncentratima, ako joj je do povratka epiteta „poljoprivredna". Ali, još ne može da se odluči.

Kad je uzgoj živine u pitanju, od pomoći joj je genetika, što saznajem posredno.

Naime, ne mogu a da ne priupitam stručnjaka da li je tačno da se muški pilići odmah usmrćuju ili živi melju i prerađuju, kako tvrde u udruženju Sloboda za životinje.

- Tačno je – mirno kaže Budimović, čiste savesti jer je ta brojka minorna. Zahvaljujući genetskom inžinjeringu, izležu se uglavnom buduće koke - nosilje!

Na ženskoj živini, ali organski hranjenoj, između ostalog, počiva i program Centra za organsku poljoprivredu iz Užica.

Predsednik udruženja, prof. dr Nikola Bajić, penzionisani profesor Poljoprivrednog fakulteta u Čačku čini se ambivalentnim a propo veganstva. Tačnije, jedno priča, a drugo radi, da mi ovaj fini gospodin ne zameri što sam ga na ovaj način protumačila.

Jer njegova prva, spontana reakcija je oduševljenje mogućnošću da svi postanemo vegani.

- Nacija bi bila mnogo zdravija - gotovo uzvikuje.

Ali, osim proizvodnjom krupnika (prapšenice) i heljde, njegovo udruženje se bavi pomenutim nosiljama, ali i uzgojem koza. Tačnije, preporodom ovog, u komunizmu zabranjenog „žanra" stočarstva.

- Druže Tito, cveće naše, opet gazda konja jaše, a siroma kozu ima, ona mu se oduzima - ovim, ranije disidentskim stihovima on ilustruje politiku bivše Jugoslavije. Koja je kozu smatrala štetočinom jer je bez prepreka sve brstila, od šuma do useva.

On raskorak između reči i dela miri primedbom da bi (r)evolucionarna promena gastronomskog okretanja biljkama morala da se dogodi postepeno. Kao i „skidanje" sa mesnih đakonija.

Od svinje, preko juneta i teleta, do peradi i ribe, ostavljajući kozu za kraj eliminacije. Jer u Srbiji je tek stekla svojih pet minuta popularnosti.

Danas se koza od maltene ugrožene vrste, a svakako prokazane, „izborila" da je ovde ima u 250 hiljada primeraka. Svako kome se smuči kancelarija razmišlja o oporavku duše kroz spravljane kozjeg sira i sličnih gurmanluka.

Ali, tek kad se toga lati može da shvati koliko je poljoprivreda teška rabota. Dodatno otežana nedoslednom politikom subvencija.

Nedoslednost se vidi u još jednoj, takođe, važnoj grani delatnosti- obrazovanju. Pa su od davnašnjeg uvođenja usmerenog srednjeg školstva (po Stipu Šuvaru), na spisku zanimanja ostali, recimo, mesar-kobasičar, kožuhar, ćurčija, a da su im radna mesta sasvim neizvesna.

Pa u vazduhu visi i pekar-buregdžija, i proizvođač mesa, i prerađivač mleka, i roštiljdžija. Iako se školsko znanje lako nadomesti kursem ili praksom u objektima „brze hrane", čiji je broj u porastu.

Ionako ovde radi ko šta stigne, a ne to za šta je edukovan.

A sve bi te profesije sasvim nestale kad bi svi Srbi bili vegani.

-To je naprosto nemoguće da se dogodi – siguran je prof. dr Dušan Živković koji predaje Tehnologiju mesa na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Razlog je neupitan i odnosi se na biologiju.

Međutim, ako ćemo da hipotetišemo, prelazak na veganstvo povuklo bi totalnu reorganizaciju poljoprivrede.

Krmivo bi postalo suvišno, kao i određene vrste žitarica. Ni kukuruz više ne bi bio toliko tražen, a detelina sasvim izlišna.

Čitav niz isforsiranih problema možda bi se dao rešiti u hodu, ali profesor Živković u našoj temi vidi nešto „orvelovsko". Skrivenu tajnu o budućnosti Planete, na koju se javnost priprema polako, uz pomoć i ovakvih tekstova.

-Slično je bilo i kada su mediji objavili pre neku godinu saopštenje Svetske zdravstvene organizacije da se „crveno" meso ne preporučuje u ishrani jer izaziva neke vrste kancera – polako me dovodi do poente.

Planeta je mala, a resursi gotovo istrošeni, sa vodom na prvom mestu. Vode neće biti dovoljno ni za ljudsku upotrebu, a kamoli za proizvodnju i preradu (jestivih) životinja.

To dovodi do sledeće matematike: većina stanovništva je siromašno, a samo manje od jednog procenta ekstra bogato. Bogataši će i dalje uživati u svim blagodatima prirode, dok sirotinju valja postepeno navikavati da će biti izopšteni iz podele prirodnog blaga.

-Kako brže i lakše, no sugestijama o zdravlju – Živković je svestan da se njegove reči mogu zloupotrebiti. I protumačiti kao teorija zavere, iako barata golim činjenicama.

Za Srbiju znamo da je siromašna. Poslednja po BDP-u od svih zemalja - kandidata za pristup Evropskoj uniji, sa 4904 evra po glavi stanovnika u 2016. godini, prema podacima RZS. Što ih ne sprečava da se najčešće svakodnevno naslađuju mesom i mesnim prerađevinama.

Riba, opet, nije tako popularna, jer Srbi od sušija (kuglica pirinča) sa ribom, na tanjiru više vole nešto „s ušima". Potrošnja od 7 kilograma po čoveku trostruko je manja od svetskog proseka.

Razlika je manja samo tokom pravoslavnih postova i verskih praznika, dogmom vezanih za izostanak krmetine sa trpeze.

A trpeza je ono čim se Srbi diče, i kad su bez cvonjka u džepu.

Kad smo kod novca, veganska ishrana nije ni malo naivna. Zahteva dosta prvenstveno zbog kombinovanja namirnica, suplemenata za životinjske belančevine.

Te kupi sojino mleko i sir „tofu", te kinou, žitaricu iz Južne Amerike, bogatu amino-kiselinama, te čia seme… što utiče na uvoz i trgovinu. Plus potrošnju struje i vremena.

-Čim se vratim s posla krenem da kuvam – iskrena je Slađana S, od skoro (strastvena) zagovornica veganstva. Ipak mora da prizna da je biti vegan u Srbiji vrlo komplikovano.

Zbog toga, ali i potrebe organizma, ponekad pojede poneko jaje ili komad sira. Uzgred, još voli da nosi kožnu obuću, zbog čega, kaže, nije baš „skroz veganka".

-Ili jesi, ili nisi – opominje je ćerka na isključivost ove pojave. A svaka isključivost je kobna, dodaje.

Baš na tu isključivost Srba može da računa ko god da stoji iza pitanja „šta bi bilo kada bismo svi postali vegani". Kod nas je sve crno ili belo, dobro ili loše, i za to smo spremni da se poubijamo.

Što opet ne znači da bi nas zadrtost dovela do finansijskog prosperiteta.

Jer, ni ovde se ne može povući paralela između mišljenja i delanja.

Još na VICE.com:

Šta komentari o 'GO VEGAN' grafitima u Beogradu govore o nama

Koliko košta da budeš vegan u Srbiji

Pitao sam vegane u Srbiji koja su njihova grešna zadovoljstva