Ložite se, plačite i pobegnite od svega uz najbolje bokserske filmove
Fotografija: Youtube skrinšot
Film

Ložite se, plačite i pobegnite od svega uz najbolje bokserske filmove

'Bokserski filmovi' pružaju jednostavne, čiste narative sa početkom, sredinom i krajem, jasnu podelu uloga i emotivnu katarzu.
11.7.17

Leto je i sve je grozno i globalno zagrevanje svakodnevno napreduje u svim mogućim pravcima na sve moguće načine, tako da ako imate osetljivu kožu ili nemate para ili odbijate da trošite novac u turističkim zamkama u obliku gradova na raznim obalama Evrope, ne preostaje vam mnogo toga osim da se zakucate unutra, uključite klimu (čime dodatno doprinosite pomenutom globalnom zagrevanju) i gledate serije ili filmove.

Reklame

Tematski, bokserski filmovi su jako prikladni za leto. Pored toga što su tela (uglavnom muška), znoj i suze njihova osnova, a često i zaključak, oni pružaju i jednostavne, čiste narative sa početkom, sredinom i krajem, jasnu podelu uloga i emotivnu katarzu koja skreće pažnju sa činjenice da se Antarktik bukvalno cepa i da „talasi visokih temperatura" nisu baš „talasi" ako nikada ne prestaju.

ROKI I PRE ROKIJA

Roki je međaš bokserskih filmova jer ništa pre njega i ništa posle njega nije bilo isto. Pre ove priče o „velikoj beloj nadi" koja je zabijena u priču o „vrednostima i izdržljivosti" američke bele radničke klase, bokserski filmovi nisu u stvari bili bokserski filmovi već je boks uglavnom funkcionisao kao MacGuffin, a priča je uglavnom bila na jedan ili drugi način povezana sa kriminalom, uglavnom sa nameštanjem mečeva i klađenjem: The Harder They Fall, The Body and Soul, Somebody Up There Likes Me, On the Waterfront, Requiem for a Heavyweight, čak i Bokseri idu u raj sa Mijom Aleksićem.

Zaključci filmova su se zadržali i kasnije. Roki nije nastao ni od čega, već je gradio na nasleđu ovih filmova - kroz borbu, žrtvu i veru u sebe moguće je ispraviti nepravde i iskupiti grehe - ali boks je uglavnom služio kao povod. Roki je promenio igru. Umesto teme koja se uglavnom vrtela oko noara, boks je postao aspirativna tima povezana sa američkom snom u kome beli heroj na velikom platnu uspeva da postavi svoju društvenu grupu nazad na mesto primata koje im je oteto. Naravno, Roki je postao i mnogo toga drugog, pre svega zato što je vrhunski film sa fenomenalnim scenarijem o iskupljenu heroja. Moguće ga je čitati bez rasne dimenzije, ali boja kože boraca u filmu koji je izašao 1976. - dok je Muhamed Ali bio u sred svoje druge vladavine bokserskim svetom - neraskidivi je deo geneze filma i njegove popularnosti. Trampova administracija, koja je jedino popularna u zajednici iz koje je Roki Balboa (bela radnička klasa srednjeg Zapada) u jednom trenutku je razmatrala Stalonea za poziciju u administraciji. Bez zezanja. Stalone, mudro, nije bio zainteresovan. Takođe, u filmu Creed, pre par godina on je pokušao da razreši tu podvodnu struju rasne tenzije u Rokiju.

Reklame

Ali nakon prvog filma, Holivud je uradio ono što uvek radi - iznova je pravio istu stvar - i svi Roki nastavci progresivno postaju sve gori, sve dok se klipovi nisu potrošili u potpunosti.
A onda je pokušavao razne stvari, dok neko nije uspeo da ponovo izmisli točak.

U međuvremenu su se desili i neki klasici, kao Raging Bull, ali to je Skorsezeov film, što znači da je o boksu isto kao što je i Vuk Vol Strita o finansijskim transakcijama ili kao što je Bande Njujorka istorijski film.

POSLE ROKIJA

When We Were Kings

Godinama se u ovom žanru ništa bitno nije dešavalo do ovog dokumentarnog filma koji je jedan od najboljih dokumentaraca snimljenih do sada, ne samo o sportu, nego generalno. Do ovog filma, Ali je važio za kontroverznu figuru, sportsku, koliko i političku. Odnos prema njemu bio je definisan kroz ideološke stavove, kao i kroz one o istoriji Amerike, Islamu i Vijetnamu. Ali je postao jedna od prvih figura u kulturološkim ratovima između konzervativne i liberalne Amerike, iako nije pripadao nijednoj. Ako se gleda kao bokser, bio je „kenjator koji je mogao da kenja zato što je bio najbolji od svih". I ovaj film razbija taj narativ, ali ga uništava, već ga čini kompleksnijim, dubljim i snažnijim.

Jer, pred borbu sa Formanom u Zairu, Ali se tako, tako, tako mnogo plašio. Bio je preplašen na smrt od toga šta će Forman da mu uradi. I zato je kenjao, zato je uvek kenjao, i što je više kenjao, znači da je bio uplašeniji. U ovom filmu, kroz naracije Normana Mejlera i Džordža Plimtona, dvojice najboljih belih američkih pisaca dvadesetog veka, priča o jednoj borbi koja je imala sportske, političke i kulturološke karakteristike prerasta u priču o arhetipu. Prerasta u mit o faličnom, uplašenom čoveku koji je dao sve što ima da bi postao legenda i polu-bog. Ovaj film treba odmah gledati, ako niste. I treba ga odmah opet gledati ako jeste. I tako na svakih godinu, dve dana.

Reklame

ALI

Iz različitog ugla, ali ista stvar. Možda je problem sa filmom što je izašao mnogo brzo posle Kraljeva. Ali izolovano, ovo je još jedno remek-delo Manfreda Mana. Heroj na ivici, između Alaha i dekadencije, između svoje zajednice i cele Amerike, između države i naroda. Vil Smit nikada pre i nikada posle i nikada više neće biti tako dobar kao što je ovde. Džejmi Foks briljira, a Man pravi univerzum koji je praktično projekcija Alijeve psihe, svet koji računa na njega, iako on nije spreman da preuzme ulogu koja mu je namenjena. On zna da taj svet nikada neće biti pravedan, i dvoumi se da li uopšte ima smisla boriti se kada nemaš šanse da pobediš na bilo koji način, osim simbolično. Ali kada Forman padne, kada Kosel počne da viče, kada kiša počne zajedno sa vokalima, a Ali se podigne na konopce sa podignutom pesnicom, koža na vratu i rukama se ježi.

UNDISPUTED

U skorašnjem intervju, Volter Hil je rekao da se „ili pričaju stare priče na nov način, ili nove priče na star način". Undisputed je stara, prestara priča o heroju koji mora da nauči lekciju da bi postao bolji, ispričana na novi način. Malo sve liči na Rokija, malo liči na originalni Longest Yard, malo čak i na 48 Hours, ali je čist Volter Hil, koga treba gledati iznova i iznova, od početka do kraja. Jer, Hil se u celokupnom radu, u bilo kom kapacitetu, uvek samo i isključivo posvećivao arhetipovima, kako priča funkcioniše i na koje načine može da se svede na sopstvenu suštinu. Da bude čista akcija, čist sled uzročno-posledičnih događaja, da ima logiku, smisao, poentu i da bude zaokružena. To ne znači da je uvek uspevao. Čak i ovaj film ima mane, ali je jedan od najboljih njegovih naslova u prethodne tri decenije.

MILLION DOLLAR BABY

Nekako se desilo da je Klint Istvud postao potcenjen kao reditelj. Moguće je da je to zbog promena u pop kulturi, moguće je da je zato što je Holivud postao liberalniji, ili zato što je on tako, tako staromodan, ali da li je Klint snimio loš film u ovom veku? Možda Hereafter i Sully. Ali sve ostalo su ili jako dobri filmovi Gran Torino ili mala remek dela kao Mystic River i Million Dollar Baby. Ovog filma ne bi bilo bez When We Were Kings jer nakon što je on „otvorio" boks za nova tumačenja i uglove, ovakav film je postao moguć. On, naravno, ima mane, malo je prepatetičan na trenutke i Klint malo daje sebi previše prostora da bude „heroj" u trećem činu: ovo je stara bokserska priča ispričana na novi način, sa novom heroinom i sa novom vrstom kraja, koja za neke može da bude mnogo surova. Što nije razlog da se film ne pogleda.

SOUTHPAW i THE FIGHTER

Šta ako bi mogli da napravimo Roki-lite filmove, ali da glavni glumac zna da glumi? To je premisa u oba filma. Southpaw je jedan u seriji filmova u kojima je Džejk Džilenhol odlučio da pokaže da je mnogo bolji glumac nego što je filmska zvezda. Ovaj film je 115 minuta čistog narativa o iskupljenju i heroju koji pokušava da se vrati kući kroz patnju, suze, znoj i žrtvu. I pritom, ovaj film vrlo uspešno komunicira sve te emocije. Jedan od retkih stvarno, stvarno dobrih čisto bokserskih filmova u ovom veku. The Figther je sličan, ali opet jako različit. Dejvid O'Rasel pravi filmove o disfunkcionalnim porodicima već dobrih deceniju i po, a da niko to ne primećuje i ovo je prvi film u toj seriji. Jedini problem je što skoro sve stoji u senci dosta uspešnog pokušaja Kristijana Bejla da se prijavi za naslednika Danijela Dej Luisa. Ali sve u ovom filmu je strašno, tužno i grozno. „Bokser sa zavisnošću" je postao kliše davno, davno. Međutim, ako se ulozi povećaju, i ne radi se o alkoholu, nego o drogi, onda sve dobija novu dimenziju zla i tuge.

WARRIOR

Reklame

Svi do sada pomenuti filmovi se bave boksom, ali problem sa ovim žanrom, i boksom generalno, jeste činjenica da više nikog nije briga za boks. Posle Tajsona, taj sport je, zbog različitih razloga, umro. Najveća zvezda boksa je Flojd Mejveder, koji je karikatura zlikovca iz WWE. Njegov kvalitet je u tome što mu niko nije ni blizu pa samim tim on može da radi šta god hoće. Ali najbolji pokazatelj ograničenja savremenog boksa je što on za sledećeg protivnika ima WWE karikaturu UFC, Konora Mekgregora. Mejveder mora da se bori sa njim jer nema više nikoga u boksu, a UFC je postao kulturološki značajniji. Jer je suroviji, stvarniji i stravičniji od boksa. Jer su pravila minimalna a potencijal za nasilje (i katarzu) veći. Jer UFC mnogo više odgovara vremenu u kome živimo. Dugo sam odbijao da gledam ovaj film jer sam sumnjao u reditelja, Gevina O'Konora. I sve što je on uradio i pre i posle ovog filma je potvrdilo moje sumnje, ali je Warrior je Roki puta Mortal Kombat puta porodična drama puta WWE i sve to na steroidima. I još ima Edgertona i Hardija u glavnim ulogama.

Trenutno, niko ne glumi „običnog tipa iz naroda" kao Edgerton i niko nije bolji u „spolja žadac unutra jadac" rutini od Hardija. U ovom filmu, on je bukvalno brdo mesa ispod koga se krije mali, izgubljeni dečak. To je inače njegova najčešća uloga. Zbog toga se toliko žena i muškaraca loži na njega.

Jer Hardi može da ih zaštiti, a oni mogu da ga iscele. Jer mu je teško, i jer pati, ali uvek preuzima odgovornost. Kraj ovog filma je sličan kraju Alija. Kada krene National dok se na ekranu završava zaplet koji je potpuno besmislen ako se samo malo razmisli o njemu, emocije krenu da rade. Jer i pored toga što su situacije glupe, likovi su stvarni. I porodični odnosi su stvarni i bolni i strašni. Film ne bi trebalo da funkcioniše, ali funkcioniše. Isto kao i Roki. I zato je Warrior njegov pravi naslednik, to jest, trenutak kada je točak ponovo izmišljen.

Reklame

PS: Ako vas interesuje kako su nastali mentalni probleme koje Džon Neš ima u filmu A Beautiful Mind, pogledajte Cinderella Man iz 2005. koji je isto režirao Ron Hauard sa Raselom Krouom u glavnoj ulozi. Jedini način na koji taj film ima smisla je ako je prikvel.

Još na VICE:

Ne udaraj u usta, sviram večeras: Majls Dejvis i boks

Zašto volim boks iako je Meni Pakjao izgubio

Kako je boks od Stenlija Kjubrika napravio boljeg režisera