Sretenjski Ustav: Masoni i feudalci, građanske slobode i carstva
Sretenjski ustav

Sretenjski Ustav: Masoni i feudalci, građanske slobode i carstva

Pojam "slobode“ koji se danas sa toliko ponosa pominje u Srbiji pri pomenu ovog Ustava, značio je, ustvari, imovinsku i ekonomsku slobodu pojedinca.
15.2.18

Na sredini omanje zaravni u gustoj hrastovoj šumi buktala je velika vatra oko koje je stajalo četrdesetak ćutljivih i namrštenih muškaraca. Većina njih se već lično poznavala, najviše iz zajedničkih poslova koje su imali, trgovine svinjama i drugim poljoprivrednim proizvodima. Zimsko jutro je bilo hladno tog 2. februara 1804. godine u Marićevića jaruzi, u neposrednoj blizini naselja Orašac, u oblasti Šumadije, kada su se na crkveni praznik Sretenje sreli najuticajniji i najbogatiji ljudi svog vremena, da donesu neke važne odluke. U krugu oko vatre su stajali oni čija će imena ostati zapamćena do danas, ali i neki koje je kasnija istorija potpuno zatamnila i zaboravila. Tu je bio lokalni sveštenik Atanasije Antonijević, trgovac Teodosije Marićević na čijem posedu se sve odvijalo, već čuveni Hajduk Veljko Petrović, knez Marko Savić, desetak "viđenijih“ ličnosti iz obližnje Topole, deo "hajduka“ iz okoline, i ispred svih trojica najautoritativnijih u toj grupi: Karađorđe Petrović, Vule Ilić Kolarac i pomenuti Glavaš.

Reklame

U srpskoj istoriji dešavanje je ostalo zabeleženo kao početak jednog od najvažnijih procesa ikada – početak Prvog srpskog ustanka ili borbe za oslobođenje od viševekovne okupacije azijske imperije, otomanske Turske. Ustanak je do danas jedno od najznačajnjih mesta u kolektivnom sećanju Srba, njegov vođa Karađorđe ima neupitan oreol hrabrog i beskompromisnog borca za slobodu i povratak domaćih vrednosti – vere, jezika i identiteta – nakon preduge izloženosti stranom uticaju u formi neprijateljskih Turaka koji su Srbiju pokorili još sredinom XV veka i nisu nameravali da je puste da bude "svoja“.

Ustanak i Karađorđe su tako danas "opšta mesta“ domaćeg identiteta čije se tumačenje uzima "zdravo za gotovo“, bez previše zalaženja u punu suštinu onoga šta je ustanak zaista bio, šta je značio, kojim idejama se vodio, i na osnovu čega je u tadašnjoj evropskoj javnosti dobio naziv koji ga i dan danas prati u naučnim istoričarskim krugovima mnogih zemalja – "srpska revolucija“.

Revolucija ili ustanak, u svakom slučaju, crkveni praznik Sretenje, koji je u nedostatku pouzdanog dnevnog kalendara (kakvog u to vreme nije bilo u upotrebi u zaostaloj ruralnoj Srbiji pod Otomanima) poslužio kao pouzdana vremenska odrednica za okupljanje i početak velike akcije, biće mnogo godina kasnije proglašen za Dan državnosti Srbije i slaviće se sve do formiranja zajedničke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca decembra 1918. Nakon toga, biće ponovo uveden "u upotrebu“ posle demokratskih promena u zemlji, nakon okončanja epohe Slobodana Miloševića. Praznik se danas slavi ne samo kao uspomena na početak revolucije već i kao obeležavanje istorijskog trenutka u kome je Srbija, 31 godinu nakon skupa na Marićevićevom posedu, na isti dan 1835. godine u Kragujevcu dobila i svoj prvi Ustav, nazvan takođe po tom crkvenom događaju – "Sretenjski ustav“.

Reklame

I to su uglavnom ta ista objašnjenja koja se "provlače“ u opštem narativu već stotinak godina: Karađorđe je podigao ustanak protiv Turaka, borio se, nije uspeo, ubio ga kum, onda je došao Miloš Obrenović i on je doneo ustav koji je bio prvi takve vrste, on je garantovao slobodu svakom, itd. Ukratko – opšta mesta.

Tek će poneki upućeniji istoričar, kakvih nažalost u Srbiji i dalje nema mnogo, objasniti da je "ustanak“ zaista bio revolucija, i to ne nacionalna već najpre socijalna, ideološka, klasna, zasnovana na idejama koje su u to vreme već naveliko kružile tadašnjom Evropom.

Ili, kako je to jednom rekao ugledni nemački istoričar Holm Zundhausen koji se bavio temom srpske istorije - "u Srbiji nije bilo ničega što u sličnoj formi nije postojalo u drugim delovima Evrope, ili još uvek postoji, i mom razumu je potpuno strano da istoriju Srbije ili te tadašnje Srbe smatram drugačijim, posebnim“. Ali, u današnjem tumačenju, i ustanka i Ustava, kod nas preovladava isključivo nacionalni predznak i gotovo svako prisutno "tumačenje“ ta dva događaja posmatra se samo kroz krajnje nerealnu i romantizovanu prizmu nacionalnog.

Ipak, pojašnjenje Sretenjskih "dešavanja“, kao socijalno revolucionarnih i ideoloških pre nego pukih nacionalnih, suštinski je važno za razumevanje ne samo onoga što se danas slavi, pojednostavljeno prikazanog kao "borba za slobodu“. Jer, Srbi XIX veka nisu se latili oružja i Ustava samo da bi dobili slobodu od stranih okupatora. U srži obe stvari bilo je, kako nam još uvek ne objašnjava dovoljno jasno domaća istoriografija, pitanje opštih sloboda, ustvari. Ljudskih sloboda od ekonomske zavisnosti, od materijalnog robovanja, slobodne misli i reči, kretanja, ukratko, svega onoga što se danas nalazi u temeljima građanskog društva. Onog poretka kakav je čovečanstvo uspelo da izbori za sebe nakon vekova uporne i nimalo lake borbe gde pitanje slobode neće definisati isključivo strani okupator i nacionalno osećanje već svaki faktor koji je ljudima ograničavao ona prava koja se danas tako uzimaju "zdravo za gotovo“ u savremenoj civilizaciji. A taj faktor nije uvek bio samo stranac i samo okupator već mnogo češće domaći akter: "velikaš“, knez, feudalac, plemić, zemljoposednik.

U Srbiji koja je zbog otomanske okupacije ostala van svih progresivnih ideja kakve su krenule da struje kontinentom još od rane renesanse u italijanskim gradovima u XIV veku i protestantske reformacije na Severu Evrope dva veka kasnije, dominatnan model društvenog uređenja bio je primitivni orijentalni feudalizam. Vlasnici svega su bili lokalni turski moćnici zvani "spahije“ koji su autonomno donosili sve odluke, određivali "poreze“ prema sopstvenim procenama i naplaćivali "dažbine“ onako kako su smatrali da treba. Srbija je potpuno zaostajala za svakom tehnološkom revolucijom kakve su se već naveliko odvijale po svetu, primorana da radi na tuđoj zemlji, da se prehranjuje od onoga što zemljoposednici hoće da daju kao naknadu za težak rad i da nema ništa svoje. Prava teskoba otomanske okupacije nije ležala u osećaju potčinjenosti stranoj religiji i običajima, čega i nije bilo previše, već u potpunoj zavisnosti od vlasnika zemlje na kojoj se rađalo, živelo, radilo i umiralo.

Ideja o tome da ljudi moraju da budu slobodni i nezavisni od zemljoposednika, da treba da se pitaju i zajedno odlučuju o mnogim stvarima, kao i da u zajednici veću važnost moraju da imaju oni koji su do novca došli znanjem i radom umesto naslednog običaja plemstva u to vreme već je doživela svoju premijeru revolucijom u Francuskoj krajem XVIII veka. Antimonarhistička, antiplemićka, francuska revolucija je jasno pokazala da je nemoguće zadržati staro stanje i da novi modeli uređenja moraju da se uvedu.

Taj "virus“ slobode, nazvan masonskim, po građanskim udruženjima koja su najpre bila osnovana u Velikoj Britaniji u vreme tamošnje borbe za ograničavanje uticaja monarhije i plemstva, bio je prvi vesnik slobode za mnoge obespravljene ekonomske i svake druge robove lokalnih "vladara“, od Atlantika do Urala. I shodno tome, pravi razlog za strepnju kod klerikalnih monarhija od koje su najuticajnije tri – Austrougarska, Turska i Rusija – sve imale svoje interese direktno u tadašnjoj teritoriji Srbije.

Oba lidera srpskih ustanaka, Prvog i Drugog, Karađorđe i Miloš Obrenović bili su veliki i iskreni zagovornici tih ideja. Pokret saradnje na osnovama novih sloboda i građanskih vrednosti zahvatio je čitav Balkan neposredno nakon revolucije u Francuskoj, a jedan od najvažnijih učesnika u slobodarskom povezivanju i definisanju novih uslova društvenih odnosa bio je Grk Riga od Fere. Pogubljen u Beogradu od Otomana nakon neuspelog putovanja u Italiju, kao veoma opasni zagovornik ideje koja uništava feudalni i religijski karakter imperija, imao je pre smrti vremena da svoje misli proširi trgovačkim kanalima i do Karađorđa u Srbiji. Vesnik novog doba, Riga od Fere uspeo je da u strahu i mržnji ujedini dva neprijateljska carstva, Austrougarsko i Otomansko, pa su ga podanici jednog uhapsili, a drugog zadavili u kalemegdanskoj kuli "Nebojša“, ali i da učvrsti neke od najvećih srpskih trgovaca u uverenju da postoje novi obrasci državnog uređenja.

Upravo je taj sistem bio čvrsto postavljen u Sretenjskom ustavu donetom na Sretenje u Kragujevcu 1835. godine. Poznato je da ga je zvanično pisao Dimitrije Davidović, najbliži saradnik Miloša Obrenovića, "kneza“ (vladara) Srbije nakon Drugog srpskog ustanka, a da mu je glavni materijal direktno obezbedio čovek iz samog "srca revolucije“ – francuski diplomata Boa Lakont. Ustav nije samo predvideo uvođenje instrumenta Skupštine i Vlade, sudove, činovničku klasu i državno ubiranje poreza već je doneo ključnu novinu: agrarnu reformu. Prema Ustavu, Srbi su dobili pravo da budu vlasnici zemlje na kojoj žive, da formiraju svoja imanja, da na njih samo plaćaju državi izvestan porez ("6 talira“) ali da u svakom drugom smislu budu "svoji na svome“. Miloš Obrenović je u govoru koji je držao prilikom proglašenja ustava posebno istakao taj deo, da se ljudi od tog trenutka i bukvalno oslobađaju feudalnog jarma i samovoljnih nameta lokalnih silnika. Pojam "slobode“ koji se danas sa toliko ponosa pominje u Srbiji pri pomenu ovog Ustava, značio je, ustvari, najpre to: imovinsku i ekonomsku slobodu pojedinca.

"Iz Ustava ćete videti da su opštenarodna prava koji će svaki Srbin uživati, prostrano, i onako opisana i razgranata kako ji samo čovečanstvo predpisuje. U njima ćete naći da je ličnost svakog Srbina slobodna, i da je svaki Srbin gospodar od svog imanja. Seoske šume i avlije ostaju opštenarodno dobro i ne smeju se više ograđivati. Po okruzima da se izaberu najumniji ljudi koji bi izradili zakone i uredbe kojima bi se ovaj ustav sproveo u delo“, rekao je.

Knez Miloš Obrenović će tri meseca kasnije, takođe na crkveni praznik Đurđevdan, 5. maja 1835. godine javno objaviti da u Srbiji prestaju sve feudalne obaveze i nameti. Ta izjava predstavlja onu prekretnicu za koju se smatra da se njome u potpunosti završava "srpska revolucija“.

Reklame

Istoričar dr Čedomir Antić rekao je jednom prilikom da su feudalni odnosi u Srbiji ukinuti ustavom ali, s obzirom da je on brzo poništen, smatra se da je feudalizam koji je u Srbiji formalno postojao i nakon što su Turci otišli, ukinut Miloševom odlukom, na Đurđevdan, 6. maja 1835. godine.

"Ne treba zaboraviti da su ljudi koji su spolja dolazili i nastanjivali se u Srbiji, predlagali da se ponovo uspostavi feudalizam. Recimo, Vuk Karadžić je molio da mu se da u feud njegovo rodno selo Tršić. Međutim, Miloš je konačno presudio da se ukine feudalizam. Zbog toga je došlo do velikog talasa naseljavanja i porasta broja stanovnika. Srbija je tada bila simbol slobode, jer je za seljaka sloboda značila da ima svoju zemlju“, rekao je Antić.

Prema navodima na zvaničnom sajtu masonske organizacije "Regularna Velika Loža Srbije“, jedan od "najznačajnijih doprinosa koji su dali masoni u Srbiji, bio je upravo "Sretenjski ustav“, jedan od prvih i najliberalnijih ustava u svetu na čijoj naslovnoj stranici su istaknuti masonski simboli“. Kada se pojavilo prvo štampano izdanje ustava neposredno pred skup u Kragujevcu na kome je usvojen, na koricama su se zaista jasno uočavali simboli koji predstavljaju tajne masonske organizacije – svevideće oko i šestar.

Takođe, nova zastava Srbije koju je Miloš Obrenović tog dana predstavio u Kragujevcu takođe je bila direktno inspirisana bojama i zastavom francuske građansko-masonske revolucije: crveno-belo-plava. Tadašnji otomanski sultan Mahmud II shvatio je značaj i simboliku ovakve zastave i naredio je najpre Milošu Obrenoviću da je ukloni, a zatim je i doneo svoj predlog srpske zastave da se istakne u ovoj još uvek otomanskoj provinciji.

Sudbina Sretenjskog ustava nije bila blistava: kako kaže nemački istoričar Holm Zundhausen u svom delu "Istorija Srbije“, on je predstavljao "republikansku zaraznu tačku“ na mapi tadašnje Evrope i kao takav morao je da bude uništen. Sve tri carevine izvršile su ogroman pritisak na Miloša Obrenovića da se Ustav povuče i uništi. Posle svega 55 dana važenja, zauvek je otišao u istoriju ali njegovu građansku i slobodarsku "vatru“ više nije bilo moguće ugasiti. Ono što je ostalo za istoriju neispričano jesu imena svih onih srpskih "velikaša“ koji su se ogorčeno borili protiv ideja Sretenjskog ustava i Miloša Obrenovića o slobodi na zemlji, priželjkujući da dojučerašnje turske spahije oni sami naslede i da jedina promena nakon ustanka i revolucije bude samo u tome ko će vladati i gospodariti na prostranoj srpskoj zemlji.