Zdravlje

Posle napada 11. septembra sam postao okoreli, debeli vegetarijanac

Ponekad se setiš kakav si bio nekada, i zapitaš se, „Kako sam postao ovakav?“. Kriv je onaj drkadžija Osama Bin Laden.
27.2.18

Tekst je objavljen na Munchies

Kada si policajac koji noću patrolira po Port Autoritiju, Njujorku i Nju Džersiju, najvažnija odluka koju moraš da doneseš je šta ćeš da večeraš. Biti „na zadatku“ je u velikoj meri dozlaboga dosadno. Iznuren zbog toga što se preko dana nikada dovoljno ne ispavaš, često zatekneš sebe u mraku u patrolnim kolima, kako ubijaš vreme do odlaska kući. Večera je jedna od retkih stvari kojima možeš da se raduješ (Osim ako zaista ne uživaš u tome da hapsiš ljude i radiš papirologiju). 2001. si bio gušter, pa si morao da ideš po klopu – jedne večeri, svinjetina sa pirinčem i pasuljem iz dominikanskog restorana; sledeće, piletina s parmezanom iz obližnje picerije. Išao si u kinesku četvrt po nudle s pačetinom. Dana kada ne držiš dijetu, išao si u kolumbijski restoran na Džekson Hajtsu, koji za pet dolara prodaje opscene količine mesa, sa jajetom na oko na vrhu.

Reklame

A onda, 11. septembra, stvarno više nije bilo dosadno. Policajci koji se javljaju na hitan poziv stvarno ne smeju da se plaše tokom neke strašne situacije. Vi ste oni koji utrčavaju u ogroman oblak bele prašine, dok mimo vas u suprotnom smeru trče uspaničeni ljudi koji se guše i pokušavaju da pobegnu od njega. Ne prestaješ da trčiš, zato što znaš da tamo ima ljudi koji su se sakrili, ukočenih od straha, ili su povređeni ili sa gadnim opekotinama, onesvešćeni od dima, ili su zarobljeni pod kršem. Moraš da ih nađeš. Ovo nije film.Teško dišući i prekriven prašinom, tvoj kolega sa kojim radiš svaki dan tetura iz oblaka. Juče se žalio zbog lošeg izlaska, a sada je ulepljen svetlosivom prašinom kula bliznakinja. Čude te vlažni tragovi koji mu cure niz lice. Da li on to plače? Onda shvataš. Trojica tvojih drugara koji su tog jutra bili na dužnosti s njim su ušli u Svetski trgovinski centar. Nisu izašli za njim iz oblaka. Uopšte nisu izašli. Radnik hitne pomoći mu u ambulantnim kolima pere oči i odvodi ga da se oporavi od šoka.

Ideš dalje dok mlazni lovci šibaju iznad tebe. Šef ti naređuje da odeš na izlaz iz tunela Holand u Nju Džersiju, gde si u pratnji kamiona Agencije za vanredne situacije, koji u komandni centar prevoze 20 hiljada vreća za tela. Dvadeset hiljada. Neshvatljivo je.
Naravno, grešiš. Pravo sranje počinje s lopatama i novom smenom policajaca u ekipi za spasavanje kod Svetskog trgovinskog centra. Radiš dvanaestočasovne smene od 11. septembra, pa sve do 30. maja 2002, kada se radovi završavaju. Više se ne pominje šta ima za večeru.

Tvoj tim kopa i prosejava krš i beton, vrelina topi gumene đonove tvojih čizama. Tražimo prijatelje, kolege, drugove iz srednje škole i hiljade drugih ljudi koji su se jednostavno tog jutra pojavili na poslu. Obavljamo ovaj posao sa najvećim mogućim dostojanstvom i brigom; koga god da nađemo, on je nekome neko. Za devet meseci, nismo spasili apsolutno nikoga, ali smo našli na desetine tela i na hiljade delova tela. Naučiš da ne otvaraš novčanik da bi otkrio identitet, zato što bi mogao da naiđeš na fotografiju nasmejane, srećne porodice. Nećeš zaboraviti tu sliku, dugo nakon što pohraniš ostatke i zabeležiš koordinate GPS-a.
Kada policajac jedinice za hitne slučajeve upali let-lampu da bi oslobodio telo iz upletene armature, sprženo meso miriše kao krmenadle. Taj miris ti se zadržava u sinusima, i možeš da ga okusiš. Dugo moraš da ga spiraš, i više nikada nećeš okusiti meso.

Jedne ledene zimske noći mi se posrećilo. Dok sam u društvu jednog vatrogasca pušio cigaretu i gledao Hrpu, bager je iskopao nešto, uz oblak obojenog dima. Vatrogasac je predložio da bacimo štapiće raka i stavimo maske, što smo i učinili. Par sekundi kasnije, bager prosipa gomilu šuta. Sve se zamračilo, a onda zacrvenelo.
Osećaš se sjajno! Osećaš da si za dlaku izbegao smrt, samo ti krv curi iz nosa. Narednik kaže da te je parče armature udarilo po licu. Držeći se na suvozačkom mestu policijskih kola, povraćaš krv na putu do bolnice Sent Vinsent. Nos ti je razbijen i kontuzovan si. Ovo je bolje nego onda kada si za Božić dobio Nintendo. Zbog povrede mozga i nosa na pogrešnoj strani lica, zaradio si mesec dana odsustva. Drugi momci kažu, Zašto mene nije pogodila? Prilično si siguran da se ne šale.

Reklame

Većina vegetarijanaca su zdraviji i vitkiji od mesoždera, ali ti nisi. Ti rado nadoknađuješ kalorije ugljenim hidratima: picama, krompir pireom, pomfritom, i bio kojim đubretom koje možeš da strpaš u usta, a koje nikada nije imalo lice.

Sada si po ceo dan sam kod kuće dok ti je žena na poslu, i imaš mnogo vremena da ponovo proživljavaš proteklih par meseci: nespavanje, uznemirujući užasi, beskonačan niz sahrana, uplakani rođaci na mestu udara, trud da se ne pokažu emocije. U toj uniformi ne smeš da deluješ slabo; bilo koja emocija osim besa je znak slabosti. A onda nastupa panika. Kada dođu, osećaš se kao da u isto vreme doživljavaš srčani udar i nervni slom. Da li umireš? Da li ludiš?

Drogiran si vikodinom i piješ šejkove koji su zamena za hranu, zato što ti je nos pun gaze i ne možeš ništa da okusiš. Žena ti donosi pola kile sladoleda i pušta ga da se otopi. Nikada nisi bio ljubitelj dezerta, ali barem možeš da okusiš slatko, i to ti jebeno menja život. Ben, Džeri i Džek Denijels su ti najbolji prijatelji u besanim noćima. Litre viskija i kilogrami sladoleda te održavaju tupim.

Većina vegetarijanaca su zdraviji i vitkiji od mesoždera, ali ti nisi. Ti rado nadoknađuješ kalorije ugljenim hidratima: picama, krompir pireom, pomfritom, i bio kojim đubretom koje možeš da strpaš u usta, a koje nikada nije imalo lice. Sve to spiraš alkoholom, koji ti i svi ostali pijete da biste zaboravili, isključili mozak i dali sebi malo oduška.

Reklame

Gledaš se u ogledalo i ne prepoznaješ sebe. Bio si dvadesetčetvorogodišnjak u dobroj formi, pridržavao si se saveta iz knjige Telo za život (sećate li se te pomodarije?). Sada u odrazu vidiš dežmekastog, naglo ostarelog čoveka sa ogromnim podočnjacima.

Vratio si se u Jamu, gde te lomi panika. Gledaš oko sebe i želeo bi da si sabran kao ostali sa kojima radiš (Pažnja, spojler: nisu sabrani. Samo to bolje kriju.). Kada na poslu ispričaš da imaš napade panike, oduzimaju ti pištolj i šalju te kod policijske psihijatrice. Ona je ljubazna i puna razumevanja. Jedan drugi psihijatar ti postavlja dijagnozu: posttraumatski stresni sindrom, akutni panični poremećaj, depresija i agorafobija. Alkohol dopunjuješ leksaproom i ksanaksom, i odlaziš kod bihejvioralnog terapeuta. Iako si siguran da će ti za 12 nedelja biti bolje i da ćeš se vratiti na posao, to nikako da se dogodi.

U pismu koje ti je stiglo piše, „nesposoban za obavljanje dužnosti policajca“. Penzionisali su te pre 30. godine. Slomljen si. Nisi u stanju da izađeš iz stana. Prodaješ kola, zato što se isuviše plašiš da voziš. Ne možeš da se voziš metroom, zato što se gušiš. Kada prelaziš dvosmernu ulicu, imaš osećaj kao da te jure lavovi. Kriješ se u svom stanu, gledaš Fud Netvork i ignorišeš svet. Ugojiš se 35 kila. U zaveri da te izvadi iz kuće, žena te upisuje na osnovni kurs kuvanja. Odlaziš na njega u izmaglici ksanaksa, i dovoljno ti se dopada da daš šansu kuvarskoj školi. Ako ćeš da budeš vegetarijanac, mogao bi makar da naučiš da kuvaš kako treba. Upisuješ Nacionalni institut za gurmane, koji se nalazi šest zastrašujuće dalekih blokova od tvog stana na Menhetnu. Ponekad tamo ideš taksijem.

Na desetu godišnjicu 11. septembra, dobijaš posao iz snova za agorafobičnog kuvara: isprobavanje recepata i razvoj za jedan ženski časopis. Radiš iz svoje kuhinje.

Noćne more te bude u četiri ujutru, tako da imaš vremena da zapisuješ svoje recepte pre nego što većina ljudi ustane. Otvaraš Tumblr stranicu tupavog naziva, ali tvoja jela su dovoljno ozbiljna za pravi kuvar. Nikada nisi imao priliku da kao policajac nekome spasiš život. Možda ćeš sada moći da spasiš neki, time što si napisao jedini vegetarijanski kuvar koji nije nasmrt dosadan.

Ponekad ideš u nabavke i na časove joge, putuješ čak i avionom. Ponekad to nisi u stanju. Ponekad se setiš kakav si bio nekada, i zapitaš se, „Kako sam postao ovakav?“. Kriv je onaj drkadžija Osama Bin Laden.