Budisti na Tajlandu se bore sa dubljim značenjem video igara

Prvobitno objavljeno na Waypoint. Zombi de pridiže iz groba. Sasušene ruke kače kablove tastature, drže ga vezanog za tlo. Upale oči zure, žuti zubi keze se ka gledaocu.

Ovaj zombi nalazi se na posteru u Jedan stub paviljonu, budističkom hramu u Hanoju. Izdeljen je na panele, poput stripa, a ilustruje karmičke posledice određenih činova. Ko se sprda sa Budom, poludeće. Ko vredno radi i trudi se, rodiće se u boljim okolnostima.

A zombi? On je spojen sa gejmerima u internet kafeu koji viču na svoje monitore. "Ko traći vreme na igre“, upozorava poster, "jedva da će se ponovo roditi kao čovek.“

Poučni poster.

Novinari su intimno ispitali reakciju hrišćanstva na video igre, od verski nastrojenih autora koji usvajaju ovaj medij, pa sve do evanđelističkih pokreta koji ga osuđuju kao satansku rabotu. Ipak, manje pažnje posvećeno je odnosu drugih vera sa igrama, i sukobima koji se na toj relaciji ponekad javljaju.

Neobično je to. Igre su ipak globalni fenomen. Dosta sam putovao po Aziji, i još nisam naišao na zemlju u kojoj se nisu odavno odomaćile. U Vijetnamu sam ćaskao sa turističkim vodičima na temu Overwatch, a u Tajlandu sam gledao monahe početnike kako igraju Candy Crush. U Namče Bazaru, u nepalskoj Kumbu regiji, na nadmorskoj visini od 11,286 stopa naišao sam na mladića koji igra Clash of Clans. Mobilni naslovi prigodni su za šetnje između udaljenih planinskih sela.

Ali vijetnamski poster bio je prvi znak verskog protivljenja video igrama na koji sam naišao. Zainteresovalo me je to pa sam počeo da kopam i čitam komentare po internetu na temu monaha navučenih na telefone. Čitao sam razgovore sa Karmapa Lamom, drugom čoveku tibetanskog Budizma koji obožava pucačine iz prvog lica.

Ipak, nisam nailazio na izveštaj sa terena o interakciji između gejminga i budizma. Koliko je ozbiljna bila reakcija? Ima li zaista navučenih monaha? Da li ovi mladi vernici danas drugačije gledaju na Osmostruku stazu zahvaljujući igrama?

Odgovore sam potražio u Vat Čedi Luangu, u mestu po imenu Čang Mai, na Tajlandu.

Ovaj vat, ili hram, je sedam vekova stara lokacija od istorijskog značaja. Temelji te piramidalne strukture položeni su još 1300-tih godina, ali zemljotres je 1545. oborio gornju polovinu građevine, pa je od originala ostala samo pitoreskna ruševina.

Uprkos svemu, Vat Čedi Luang i dalje je jedan od najvećih hramova u drugom gradu Tajlanda. U novijim krilima građevine, budistički vernici se mole, obrazuju, i podučavaju.

Svakog dana održava se program razgovora sa monasima; strancima je dozvoljeno da postavljaju pitanja o Budizmu, monasi odgovaraju i usput vežbaju engleski.

Tokom dva dana, razgovarao sam sa trojicom ljudi u različitim fazama svoje monaške karijere – jedan je bio zaređeni monah, jedan bivši, a jedan tek početnik– na temu dodirnih tačaka između video igara i budističke vere.

Očekivao sam da će moji sagovornici oklevati da se pozabave ovom temom, ali sva trojica imala su utemeljene i promišljene stavove po pitanju Budinih učenja na temu tehnološkog sveta – i uticaju doba interkonekcije na pokušaj življenja u meditaciji.

- Video igre odvraćaju pažnju mladim monasima, izazivaju probleme, - odgovara Virajut Pongsiri, penzionisani monah koji je ostao da služi hramu po okončanju karijere. On ističe da se igrama uglavnom bave mlađi monasi, što ima smisla – početnici su obično deca. U proseku imaju između sedam i devetnaest godina starosti, i poput toliko drugih mladića, često slabo kontrolišu svoje nagone.

- Neki od njih imaju po samo deset godina, nisu dovoljno zreli, - kaže on.

Pongsiri smatra da je mladalačka zaluđenost igrama ozbiljna opasnost po zajednicu. Ipak, on umesto rizika od karmičke kazne – kakvu je sugerisao vijetnamski poster – pretnju više uočava u otežanom učenju.

- Taj period je vreme u kom se vežba meditacija, - kaže on.

- Ako mlađi monah na igre troši po dva časa dnevno, ili po pet časova dnevno, ostaje mu manje vremena da se bavi Budinim učenjima. Nema se vremena za sve, - podvlači.

Ipak, Pongsiri ističe da problem može biti i u nedovoljnoj posvećenosti. Na Tajlandu se manastiru ne pristupa doživotno. Većina monaha planira da napusti hram; mnogi od njih – prevashodno dečaci sa sela – su došli kako bi se obrazovali. Vrednim đacima otvaraju se mogućnosti da steknu master diplomu ili doktorat ne samo iz verskog učenja već i iz engleskog. Ovakvi učenjaci, objašnjava Pongsiri, zainteresovani su više za praktičnu stranu življenja u hramu nego za duhovno iskustvo.

- Uče pomalo o Budi; koriste Budizam kao stepenik ka svetovnom obrazovanju. Mantraju i meditiraju, iako ne razumeju, - kaže on. Ova vrsta monaha polaznika, tvrdi on, mnogo češće podleže iskušenju i uloguje se na Realm of Valor između dva predavanja.

Ali Pongsiri nije striktno protiv igara. Štaviše, on smatra da je sasvim prihvatljivo da monasi pomalo igraju i tako se opuštaju. Korist leži u kontaktu koji tim putem ostvaruju sa drugim mladim ljudima van sange.

- Po mom mišljenju, igrati jedan sat dnevno je OK. Ali ne više. Šta ti misliš?

Triphop Sutarčaj

Sa druge strane stola Triphop Sutarčaj – monah polaznik u narandžastoj odori odmahuje glavom u „tako-tako“ maniru. „Pola sata“, nudi on svoju kvotu.

Sutarčaj je postao monah u četrnaestoj godini, kada je njegova majka prepoznala da ga zanima Budizam. Posle standardna tri meseca službe – koju bi navodno trebalo da odrade svu muškarci sa Tajlanda – on je odlučio da ostane u hramu kako bi se dodatno prosvetlio i suzbio svoju strogu prirodu.

Sada mu je 21 godina. Iako bi mogao da se zaredi i postane redovnik, odlučio je da sačeka i prođe niz teških verskih ispita kako bi zaslužio tu čast da ga zaredi lično kralj Tajlanda, vrlo poštovana figura.

Dok razgovaramo o video igrama, iz glavne prostorije čuju se ritualni zazivi – monasi pripremaju ritual odavanja počasti prethodnom kralju, pokojnom Bumibolu. Godinu dana posle njegove smrti, veliki portreti i venci i dalje krase sve javne prostore.

Sutarčaj kaže da često viđa monahe kako se igraju na telefonu, laptopu, ili gejmpedu. Jedan njegov prijatelj počeo je da zaostaje akademski jer je trošio više vremena na igre o fudbalu nego na svoje studije.

I sam Sutarčaj kaže da je voleo japansku onlajn RPG po imenu Dragon Nest, ali je morao da odustane kad je počela da mu otežava učenje.

Vežbanje engleskog.

- To je borbena igra, - objašnjava on.

- Uništavaš druge i stičeš nivoe. Ali nisam je igrao već tri-četiri godine. Sve dok mi je ta igra u mislima, ja gubim vreme. Hteo sam da dođem do prvog mesta, ali nisam mogao da dozvolim igri da mi upravlja životom. To ne znači da ne smemo uopšte da igramo. Igrati ponekad je OK za opuštanje, - dodaje on.

Ali ne sme se preterivati.

- Moj drug je sastavio izveštaj o broju sati koji monasi provode na Fejsbuku i na telefonima. Kaže da je bio veliki broj.

Ipak, Triphop naglašava da čak ni za monahe Budizam ne nameće striktne zabrane ponašanja. Kad se kaže da monasi ne piju, to ne znači da ne bi smeli već da bi trebalo da izbegavaju piće kako bi što svesnije upravljali sopstvenim ponašanjem. Linija se prelazi tek kad monah više ne može da prestane da igra, ili mu igra postane jedini izvor sreće. „Sreća nije uslovljena eksternalitetima. Ne možeš dati ključ svoje sreće nekom drugom.”

Sa ovim se slaže bivši monah Pongsiri. Opasnost igranja ne leži u samoj igri već u željama koje igra izaziva – želja je po budističkom učenju uzrok sve patnje.

- Pobedio ili izgubio, uvek želiš da zaigraš ponovo. Stalno ti se misli vraćaju igri. Ako nastaviš tako da živiš, iskusićeš duhovnu ili telesnu patnju pre ili kasnije, - kaže on.

Zbog kompetetivnosti koja vodi ka želji, monasi se generalno ne bave sportom. (Ipak, ako ćemo iskreno, dosta je početnika krišom igralo fudbalske igre.) Sport ima brojne korisne strane, slažu se moji sagovornici, ali ako se sportista previše fokusira na pobedu, ugroziće sebi izglede da dostigne prosvetljenje.

I sam Buda je iz upravo tog razloga odbijao igre svih vrsta. Imao je čitav spisak igara na koje nije želeo da traći vreme koje se može posvetiti prosvetljenju. Zanimljivo je doduše da monasi sa kojima sam razgovarao nikad nisu čuli tu priču, ili su je bar znali pod nekim drugim imenom.

Ipak, i Virajut Pongsiri i Triphop Sutarčaj tvrde da monah ne sme da se zatvori od sveta, da je dužan sa sazna što više može o svetu i tako širi dalje Budinu poruku. Većina ljudi ne spada u duhovnike, pa je stoga na monasima da svetovnom delu populacije izađu u susret. Dakle, poznavati svet video igara pomaže monahu da ostvari kontakt sa mladima i uputi im poruku koja će im približiti Budino učenje.

U razgovoru sam došao do lične teorije po kojoj vraćanje u život u FPS igrama ilustruje budistički koncept reinkarnacije. Svaki igrač počne u jednom avatarom, i ma koliko puta zaginuli, igrači i njihova svest svakog puta samo pređu u novog avatara; sa sobom ponesu sve što su naučili u prethodnom životu.

- Ako kreneš ovim putem, upucaće te, - kaže Pongsiri. I nastavlja - zato znaš da je bolje da kreneš onim drugim putem, naučio si to u prošlom životu. Eto koristi od igre, eto učenja.

Sutarčaj se slaže da bi teoretski ovo moglo da poduči druge o reinkarnaciji. „U igri se sve simulira, vežba se u glavi. Ako si prethodni život pogrešno vodio, na tebi je da u sledećem izabereš novu putanju.“

Naravno, to bi značilo da nasilne igre uče o nenasilnoj veri, ali to možda i nije tolika prepreka. Kao što smo ranije pomenuli Karmapa Lama, drugi čovek tibetanskog Budizma, veruje da su pucačine iz prvog lica bezopasno pražnjenje emotivne agresije.

Ali na pitanje da li ubijanje u igri nosi karmički teret, monasi nude kompleksan odgovor.

- Zavisi od namere, - kaže Sutarčaj. Da bi se čin virtualnog ubijanja negativno odrazio po karmu, potrebno je ispuniti neke uslove. Prvo, žrtva mora biti živa. Drugo, moraš imati svest da je ona živa. Treće, moraš aktivno i svesno pokušati da joj naškodiš. „Dakle ne bih rekao da se kroz igru utiče na karmu, jer protivnici nisu stvarno živi.”

Ipak, moguće je vezati se za njih, upozorava on. Ako se u igri posvađate i počnete svesno da pokušavate da nanesete bol drugom igraču, to bi moglo da nosi određeni duševni teret. Dakle gejming sam po sebi nije grešna aktivnost, ali grifing možda i jeste. Takođe, navikavanje na zločine i okrutnosti kakve se obično vide u Grand Theft Auto serijalu nosilo bi određene karmičke posledice.

- Ko krade kola u igri, taj će da ih krade i u životu, - kaže Sutarčaj.

Amerika i Tajland su dva sveta, ali nekako mi je drago da nas ipak spajaju moralne dileme koje izaziva GTA serijal.

Posle ovog uvoda, pokazujem im „zombi gejmer“ poster iz Vijetnama i molim ih da mi ga objasne. Šta znači tvrdnja da se gejmer teško ponovo roditi kao čovek?

Sutarčaj je zgađeno zastenjao pred prizorom, a Pongsiri nešto prosiktao. Jugoistočna Azija ozbiljno tretira sve telesne prikaze karmičkog kažnjavanja. Posle inicijalne reakcije, obojica su brižljivo izučila svaki detalj postera.

Sutarčaj je na kraju odmahnuo glavom. „To je Mahajana Budizam“, rekao je istim tonom kojim biste se vi izvinili nekome zbog rođaka Evanđeliste. „Nije isto kao kod nas, mi smo Teravada Budisti.“

Ali pokušao je ipak da objasni što je bolje mogao. U Teravada Budizmu, čovek se posle smrti ponovo rađa ili u više ljudske oblike ili u niže životinjske u zavisnosti od karmičkog salda. Možda novi život u obličju životinje spolja deluje čudno, ali za budističko poimanje duše ima smisla.

Budisti slede pet zapovesti po kojima treba izbegavati povređivanje živih bića, krađu, seksualne prestupe, opijanje, i laganje. Kad god neko prekrši jedan od ovih principa, objašnjava Sutarčaj, on gubi 20% svoje duše, postaje za petinu manje čovek a više zver. Životinje ne poseduju mudrost ni samosvest, ubijaju nesavesno, rade šta god je potrebno kako bi zadovoljile svoje želje. Ljudi su iznad toga samo ako su mudri i svesni svog ponašanja. Odbaciti ovu prednost čini čoveka manje ljudskim bićem.

Sugestija sa postera, dakle, nije da će se gejmeri vratiti u život kao zombiji već da bi mogli da se ponovo rode na nižem stadijumu od prethodnog, još dalje od prosvetljenja.

Uz zvuke ritmičkih mantri, razgovor privodimo kraju dok ostali monasi počinju ritualnu komemoraciju godišnjice smrti kralja Bumibola. Idem polako u tom pravcu, gledam monahe i zvaničnike u belom koji žale preminulog monarha, i shvatam da nisam zadovoljan odgovorima koje sam pronašao.

Pongsiri i Sutarčaj dali su mi uvid u mišljenje monaha o gejmerima – ali šta misle ljudi kojima ovi monasi propovedaju?

Dana kasnije vraćam se u hram gde me čeka Pra Artit Damabani, čovek naizgled rođen da bi rešio moje dileme. Damabani je moderni monah, propoveda preko Fejsbuka i Tvitera. Poput mojih prethodnih sagovornika, ne misli da su igre problem za manastir, osim u slučaju da monasi preterano troše vreme na njih.

Ipak, o igrama govori sve brže i brže tako da uskoro prestajem da hvatam beleške.

- Igre nude život, zajednicu, sreću. Ima tu raznih prednosti… ako je čovek sposoban da upravlja sobom, svojim životom, svojim igranjem, - kaže on.

Ipak, savetuje, ključna stvar je da se gejmer ne izoluje od sveta.

- Kad ti više nije stalo do hrane, sna, kupanja, tada više ne živiš u sadašnjosti. Živiš unutar svoje igre, u svetu u kom više niko drugi ne postoji.

Damabani upozorava na lažni osećaj satisfakcije koji igre nude. „Pomislićeš, samo da ostvarim ovaj ili onaj cilj, biću srećan. Biću pobednik. Ali u isto vreme gubiš zdravlje, gubiš znanje, gubiš porodicu. Jednog dana samo se zapitaš: zašto ja ovo u stvari radim?“

Ipak, čak i za osobe izgubljene u gejmerskoj izolaciji, ima nade da se vrate među ljude.

- I kad je čovek odsečen od sveta, može se vratiti. Pokušaj da se igraš sa prijateljima ili članovima porodice, sa ljudima koji te razumeju i vole.

Skoro kao zombi koji se vraća iz mrtvih.