Ljudi otkrivaju najpijanije stvari koje su radili u avionu

Uprkos tome što je upravo suprotno od idealnog okruženja za pijanstvo – jarko osvetljeno, skučeno, brižljivo nadgledano brojnim timovima obezbeđenja – ljudi obožavaju da se ušljemaju na aerodromima i u avionima. Možda je to njihov pokušaj da užase sedenja na velikom ruksaku ispred prodavnice poklona sa britanskom zastavom učine iole podnošljivijim ili samo da ublaže egzistencijalne traume jezdenja kroz vazduh u velikoj metalnoj cevi. Šta god bio razlog, odvaljivanje tokom leta je fenomen jednako karakterističan za avionska putovanja kao i sigurnosne objave preko zvučnika.

Ali kad to tačno previše pića postane Previše pića? Ove nedelje je istraživanje BBC-a obelodanilo alkoholisanje po avionima, uključujući i dramatičnu statistiku da je broj putnika uhapšen zbog prekršaja u alkoholisanom stanju na britanskim aerodromima i u avionima za godinu dana skočio 50 odsto. Prilično sam siguran da je najgore što sam ja ikad uradio pijan u avionu bilo da sam triput zaredom od početka do kraja preslušao Hot Fuss, ali sam zato prisustvovao mnogo gorim stvarima. Crte koke na lopate na letu u osam ujutro za Ibicu, gimnastika između redova u avionu u dva popodne za Split, sredovečni ozbiljan peting na ponoćnom letu iz Njujorka. Ne nebu ne važe zemaljski zakoni: tamo gore je divljina, limenke hajnekena koštaju 4 funte, a osoblje prihvata kartice.

Imajući sve to na umu, zamolili smo nekoliko ljudi da nam ispričaju svoje najbolje (ili najgore) priče o pijanstvu u avionu.

Leteo sam za Ostin u Teksasu sa prijateljem, a plan nam je bio da provedemo nekoliko dana na festivalu SXSW. Njegova bivša žena je Meksikanka, tako da smo posle toga planirali da se odvezemo do Huareza i provedemo tamo par dana. On je uspeo da prokrijumčari malo koke pored obezbeđenja, popili smo bocu šampanjca u Vederspunsu i kupili flašu viskija da je pijemo u avionu. I tako smo, naravno, čim smo se našli u vazduhu, postali suviše uzbuđeni i odlučili da isprobamo nešto od sve te robe. U avionu smo sedeli pored pilota koji nije bio na dužnosti i koji je leteo kući da poseti porodicu. To je detalj koji će kasnije postati važan.

Upoznali smo se s nekim Ircima koji su imali kesicu sa farmaceutskim pilulama i krenuli da ćaskamo sa njima. Pomislili smo da ako im ponudimo par crta, možda ćemo uspeti da ih nagovorimo da nam daju par pilula kako bismo prespavali ostatak leta. Bilo je zgodno što su sedeli pored toaleta, tako da smo otišli do njih i, nakon što su isprobali našu robu, ponudili su nam par svojih pilula. Ispostavilo se da su to bili sintetički kvaludi. Rekli su nam da su prilično jaki i savetovali nas da uzmemo pola. Mi smo, naravno, uzeli cele i vratili se na svoja sedišta.

Sećam se samo da sam zaspao. Kad sam se probudio, avion je sletao i preko zvučnika se čula objava da će doći do malog kašnjenja dok nekoliko ljudi ne bude izvedeno iz aviona. Mi smo se pogledali i nasmejali, pomislivši da su se Irci verovatno malo zaneli. A onda smo primetili da na sedištu do nas nema onog pilota na odmoru i da nam prilaze policajci. Mi smo bili ti koji su izvedeni iz aviona. Nije bilo suviše strašno – morali smo da izgledamo kao da se ozbiljno kajemo i malo sam se brinuo kad je trebalo da se čekiram za povratni let – ali nije bilo neke veće drame.

Ako ništa drugo, sve je ispalo čak prilično dobro, jer smo preskočili sve one duge redove za prtljag. Prošli smo obezbeđenje i dočekali su nas prijatelji, koji su imali topove za konfete, što nije nimalo pomoglo da se osećamo manje očajno.

Oko dve godine kasnije sreo sam prijatelja koji je bio u prvoj klasi na istom letu. Navodno smo otišli u prednji deo aviona, slomili krevet u prvoj klasi skačući po njemu, a stjuardesa nam je pokazala kako da pušimo u avionu a da nas ne uhvate. Bilo je lepo konačno popuniti neke rupe u sećanju.

Nalazio sam se u avionu koji je leteo za Španiju. Malo sam popio, ali sam nakon toga odspavao, tako da sam bio grogi, te sam otišao do toaleta. Kad sam krenuo da perem ruke, počeo sam da pritiskam dugme za koje sam mislio da je za sapun. Izgledalo je kao čovek koji pruža ruke za sapun. Bio sam tako siguran u sebe. Pritisnuo sam ga nekoliko puta i nisam video da sapun izlazi bilo kuda. Zbog toga sam ga pritisnuo još jednom, i još jednom, i još jednom. U mom pospanom, pijanom stanju to je počelo strašno da mi ide na živce, tako da sam samo nastavio da udaram po dugmetu, očajnički pokušavajući da provalim gde je sapun. Čuo sam "ding dong" zvuk koji se oglašava kad ljudi traže pomoć prilikom izlaska iz aviona, ali nisam obraćao pažnju na njega.

Zatim je neko počeo da lupa na vrata. Mislio sam da je to samo neko kome treba toalet, pa sam pokušao da ga ignorišem, ali lupanje je vremenom postajalo glasnije i glasnije, sve dok član osoblja nije provalio unutra. Ispred toaleta su stajale četiri uspaničene stjuardese, pitajući me je li sve u redu sa mnom, a čitav avion je samo zurio u mene. Lupao sam po dugmetu za hitne slučajeve, iznova, i iznova, i iznova, i iznova.

Ne pijem mnogo u avionu – brzo se napijem u svakoj prilici i ne želim da prolazim carinu pijana zato što me često izdvoje nastranu (imam neobično prezime). Ali pre par godina sam napravila izuzetak tokom dugog leta i popila dve male flaše džin-tonika – bile su tako slatke. Odvalila sam se. Sada to znam, ali zbog situacije sa kiseonikom u avionu vi pijete brže – makar mi je to bio izgovor. Tako se desilo i da prvi put u životu doživim preteranu emotivnost na letu. Nisam znala da je plakanje u avionu prilično čest stvar.

Sve se to desilo dok sam gledala Seks i grad 2, koji ne samo da je jedan od u tehničkom smislu najgorih filmova koje sam gledala, već i verovatno najuvredljiviji – ako ne računamo odlomke iz "Rođenja Amerike" koje su nam prikazivali na časovima u školi. Zbijaju mnogo šala na račun burki i postoji jedan stvarno klasičan trenutak kad Samanta gađa masu u Abu Dabiju kondomima i viče nešto u fazonu: "JESTE, JA SE JEBEM, PA ŠTA?!?!", što mislim da je trebalo da pokaže kako je ona osnažena zapadnjačka žena (GODINA JE 2010., LJUDI MOJI). Iskreno sam se rasplakala u različitim trenucima tokom filma, a naročito na kraju kad je Keri konačno dobila venčani prsten od Zverke. Lik koji je sedeo pored mene je tad ustao i otišao u kupatilo, verovatno da bi me ostavio malo samu sa sobom.

Zamislite da prdnete u nekoj prostoriji. Momentalno se upali neonsko svetlo pored vašeg sedišta da pokaže da ste to bili vi. Prdnuli ste toliko strašno da niko pored vas ne može da misi niti da se opusti. Miris ostaje i, ako ništa drugo, vremenom postaje samo sve jači. Sad zamislite da je prostorija zaključana i da se neće otvarati narednih 11 sati. Konačno, zamislite da prostorija jezdi na visini od 10 kilometara. To vam je otprilike kako se osećate kad vaša beba plače duži vremenski period u avionu. Vaš umor i fizička nelagoda zbog nesnosne buke naprosto nestanu u poređenju sa gorućom sramotom koju osećate. Praktično možete da pružite ruku i opipate sumnju među vašim saputnicima da je pravi problem zapravo vaš nedostatak neke osnovne roditeljske veštine.

Iz tog razloga bila sam i te kako spremna da dam blagi sedativ obema našim bebama na početku (nažalost neizbežnog) porodičnog putovanja u Južnu Afriku. Zbog toga nisam loša osoba, samo praktična. Moja svekrva se, s druge strane, s tim nije slagala. Ona je to doživela kao narušavanje stoicizma sa kojim oba roditelja i šira zajednica moraju da istrpe uplakanu decu. Svaki put kad bih pokušala da isteram svoje, ona je intervenisala. Praktično nije imala nijedan drugi kontra-argument sem: "Oh, ne bi trebalo to da radiš."

I tako sam se zavalila pozadi dok je u meni kuvalo, a vrištanje obe bebe se nastavljalo. Nakon što mi je saosećajna i istinski odvažna stjuardesa poturila par minijaturnih džonija vokera, ukazalo mi se rešenje. Sa velikim zadovoljstvom i pomalo pijanim petljanjem u toaletu, uspela sam da prevarim baku tako da sama drogira svoje unuke dajući im da piju iz njihovih flašica mleka.

Leteo sam sam za Grčku, a prilično sam nervozan dok sam u avionu. Sedeo sam pored prijatnog mladog para koji je imao malu bebu i koju su iz nekog razloga smestili kraj mene. Toliko sam popio da bih smirio živce da sam morao da otrčim i povratim u toaletu odmah posle uzletanja. Dva sata kasnije bio sam razvaljen, ali beba mi je uporno dobacivala svoje stvari, tako da sam morao mnogo da se družim s njom, zbog čega sam bio dodatno pod stresom jer ne znam da se ponašam u društvu dece. I tako sam nastavio da pijem u nadi da ću se opustiti i biti dobar porodični prijatelj ovim nepoznatim ljudima.

Počeo sam da zaplićem jezikom, naručio sam još jedno piće, sipao ga u čašu, potom krenuo da vadim nešto iz torbe – dok je poslužavnik i dalje bio spušten. Čaša se preturila i polila bebu. Bukvalno sam je čitavu zalio sajderom. Mene jedva da je i poprskala. Ostatak porodice, koji je sedeo na drugim sedištima, prišao je i bio u fazonu: "Šta se desilo?" i "Mislim da si dovoljno popio, druže…" Beba nije prestajala da plače tako da su je prosledili po čitavom avionu do različitih članova porodice, a ja sam samo morao da sedim tamo, bez prilike da se izvinim, ukočen od sramote. Osećao sam se prilično grozno.

Još na VICE.com

Šta sve dobijete uz avionsku kartu koja košta 20.000 dolara

Kako su putnici iz prve klase upropastili putovanje avionom

Agonija propuštenih letova: Ljudi iz Beograda o najgorim iskustvima