Roditeljstvo

Priče žena koje su, prema patrijarhu, "dužne" decu i Bogu i Srbiji

Crkveni oci svoje naloge kaleme na (parafrazirane) citate iz Biblije, preskačući onaj deo o slobodi volje po kojoj biramo puteve.
30.10.17
Foto: Skrinšot HBO

Kaže nama naš patrijarh Irinej – Srpkinje su dužne da rađaju, da nadomeste onaj silni narod što je poginuo u ratovima. Krv i stradanja treba da budu seme novih naraštaja, tako je nekako rekao medijima, nimalo optimistički.

Preporuka sa vrha Srpske pravoslavne crkve dočekana je gnevno, najvidljivije na društvenim mrežama, iako je mnogo manje nadahnuta od izjave mitropolita Amfilohija. On tvrdi da žene ovde „pobiju više dece u utrobi, no Hitler i Musolini" zajedno, ali njegove ispade, valjda, više i nemamo snage da komentarišemo.

Reklame

Crkveni oci svoje naloge kaleme na (parafrazirane) citate iz Biblije, preskačući onaj deo o slobodi volje po kojoj biramo puteve.

A slobodna volja je iznedrila ovakvu statistiku.

Prema poslednjem popisu srpskog stanovništva iz 2011, čak 55 odsto žena starosti od 29 do 35 godina, dakle, na vrhuncu plodnosti, nema dete. U Beogradu je njihov procenat skoro 70 odsto, kazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku.

Cifre dalje kažu da svaka osma Beograđanka (dakle, oko 12 procenata) izađe iz plodnog perioda, a da nije rađala. Sekularni stručnjaci ovaj trend povezuju sa nepovoljnim ekonomskim prilikama i ne procenjuju ga na osnovu etike. Ni božjih zapovesti.

Ali šta kažu same žene uključene u takve tendencije? Da li njih neko pojedinačno pita zašto ne mogu da prelome i uvećaju natalitet? Šta je njihov intimni razlog za „pogubnu" odluku po brojčano stanje nacije?

Možda malo misle i na sebe, kad to niko drugi ne čini. Zato prenosim deo sopstvenog iskustva, kao i mojih prijateljica, jer na nas cilja i Irinej, i Radović, i statistika, ne mareći za psihološke okvire.

Tako je 45-ogodišnja Zora G. u mladosti bila velika zavodnica. Pomalo i nesvesna sopstvenih moći, vrtela je tipove oko malog prsta. Menjala ih kao čarape. Negde pred kraj karijere srcolomke, imala je i par pehova. Svojski ih je odbolovala, da bi se konačno udala za znatno mlađeg čoveka. I konačno skrasila.

Uskoro se i poslovno stabilizovala, što je donosilo dve solidne plate u kuću.

Reklame

Spolja gledano, bili su dovoljni jedno drugom. Za isto mišljenje, slične navike, istovetne planove. Sinhronizovano su stali i da reaguju i na ono poznato: „A kada ćete (da se umnožite)?".
Prvo kurtoaznim „ima vremena", potom skretanjem sa teme. A onda i sve iskrenijom konstatacijom da „mrze decu".

Poslednje mi je paralo uši, pa sam uočenom problemu prišla izokola. Kako drugačije, ipak je ovo osetljiva stvar. Tabu, maltene.

- Ne podnosim decu zato što su bučna i zahtevna – ona mi je objasnila zašto koluta očima kad joj se neki balavac nađe u obzorju. Zašto menja planove, ako oni naprasno uključe i tuđi podmladak.
Odgovor me nije zadovoljio. Smatrala sam da njen stav, pretočen u odluku da sama ne rađa, ima dublju podlogu. U nekom kompleksu.

Priđem odavde-odande i konačno izvučem da moja Zora misli da igra mušku ulogu u braku. Onu aktivnu.

Opa, sad smo u još osetljivijim vodama! Natuknuh da mi se čini da je ona – majka - u njihovim relacijama.

Samo je rečito slegla ramenima.

Ipak se ništa nije izmenilo, i dalje je tvrdila to što je tvrdila, a što je njen partner ponavljao kao eho.

I to je počelo da je nervira, priznala je. Ni sama sa sobom ne zna šta će, dodala je. A podbodena mojom znatiželjom, nadalje bi se otresala na muža kad god bi pitao: „A šta ćemo sada da radimo?"

Jedna druga, Rada G, iz slične starosne grupacije (47), javno tvrdi da „nije našla pravog partnera" s kim bi se „ostvarila kao majka". Stalno u površnim odnosima usmerenim na siguran seks i erotska zadovoljstva.

Reklame

I njen ljubavni život već dugo pratim i smatram konzumerističkim. Osim jedne višegodišnje patološke veze, završene u krvi do kolena, svi su joj tipovi bili za ograničenu upotrebu.

- Kakve to ima veze, zašto sama ne rodiš dete? – jednom sam joj stala na žulj, ne sluteći posledice.

Osula je paljbu na mene. „Detetu treba i otac", lišila me je argumenata da bi se sasvim dobro snašla kao samohrana roditeljka.

-To je naprosto neodgovorno, ispunjavanje sopstvenog hira – izričita je. Ona ne bi da se po svaku cenu uklapa u društvena očekivanja. Ako joj nije suđeno da dete bude rezultat obostrane želje, ostaće sama samcijata. Bez da trepne.

Međutim, kad neko krene da davi svojim porodom, pričanjem anegdota ili pokazivanjem fotografija, moja Rada izgubi i ono malo živaca. Sve tvrdeći da takve žene ispoljavaju dominaciju nad drugim koje nisu zasnovale porodicu.

Ali, ona nikada neće reći da je pogrešila po pitanju nerađanja. Ovako joj je lakše: „niko joj ne diktira kada će da ustane, i kada i s kim da legne".

________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Materinstvo: odloženo


Poslednje je glavni razlog zašto znatno mlađa Ana R, na pragu četrdesete, i načelno odbija da ima potomke, dok se u praksi sprda sa svojim abortusom. Interno, ako tako može da se kaže za Vajber grupu od desetak članova.

Psiholozi bi svašta izvukli iz njenih opisa poput „ljigavi zametak", „ispumpavanje", „rešila sam se skota"… što prevazilazi i „mrzim decu", i što Anini Vajber istomišljenici svesrdno podržavaju.

Reklame

Ja opet mislim da je ona u vrlo produženom pubertetu, većini ovde svojstvenom, te da se „ratosiljala bede" da joj se ne uskrati komfor. Ko bi prtio dete na daleka putovanja, čemu je sklona, kad je dobila diskurs herniju od vukljanja ruksaka?

Ko bi trpeo dreku i pisku, usrane pelene? Ana nikako.

- Pre bih sebi podvezala jajnike – nastavlja u svom radikalnom maniru.

U korist njene odbojnosti prema deci ide i to što je roditelji slepo obožavaju. Ko bi to udobno okrilje s nekim delio? Ana ne, to već rekoh.

Jedna iz gore navedene Vajber grupe, Sonja S, uveliko je izlašla iz perioda najpreporučljivijeg za razmnožavanje, a da joj dete nikad nije palo na pamet.

Sonja sve planira, pa joj se čini da bi je porođaj, i sve ono posle, potpuno izbacilo iz balansa. Jer ima toliko nepredvidljivih faktora, od štrokavih bolnica, drčnog medicinskog osoblja, do svih kasnijih obaveza.

- S detetom moraš ovako, onako – ponekad tupi o vaspitavanju, kada se (zasluženo) opusti uz sedmu limenku piva, i ko zna koji džoint.

Njeni partneri uglavnom klimaju glavom, pa podviju rep i pobegnu.

Jednom je pitam šta stvarno misli o rađanju.

- Bljak - odgovara – za to nemam vremena.

Pa zašto onda teoretiše i pravi se da sve zna? Da li uživa da nas nervira?

- A što se vi primate – replicira. I otpije gutljaj piva. Pa me brzo posle isprati: sutra je čeka strašno naporan dan. I to sve objašnjava. Jedan napor više skroz bi je razbio.

Reklame

Postoji u mom ženskom društvu još jedna moja ispisnica. Mirjana. Samo ime joj je nagovestilo da će se kad-tad smiriti, bar po stavki seksualnosti.

U danima mladosti, ona je muškarce trošila, baš kao i pomenuta Rada G.

- Strašno volim seks – rekla bi, ne pominjući konsenkvence. Sva bi se u trenu davala, i sve uzimala, a posle ih odbacila. Dok nije srela budućeg muža. S njim se nije povezala na fizičkoj, već na duhovnoj osnovi.

Kuriozitet je što on seks gotovo prezire. Ili ga smatra krajnje nebitnim. Ona mu često prazno preti da će da ga prevari, čisto da ga žacne. Njega ovo očito ne dotiče. Samo odmahne rukom i nasmeje se. Ili zaspi.

Uostalom, to i ne bi bila preljuba, već „podlezanje zahtevima tela", tako Mirjana tumači pretnju.Što se nagona za roditeljstvom tiče, odavno su ga zadovoljili kučetom.

Kad je žacnem primedbom da „nema ničeg lepšeg od biti majkom" - kao da ja o tome bilo šta znam - ona kaže: „Hvala lepo, Cilka (tako se zove pas) mi se sasvim dovoljna".

Još da pomenem Jelenu K, nedavno ušlu u petu deceniju, što zvuči strašnije nego kad kažeš da ti je 41. godina. Dužina njene apstinencije sada premašuje vreme seksualne aktivnosti. Doduše, jednom ili dvaput, desilo joj se da joj se omakne, i da smota nekog jednokratno. Iako za sebe želi „idealnog" mužjaka. Lepog, zgodnog, sposobnog, njoj potpuno posvećenog.

Kako nikako da ga nađe, otišla je kod psihologa. A on joj rekao da se zakucala u stadijumu devojčice. A dete da pravi dete, to nikako ne ide, i sama je svesna. Možda će joj psiholog otkriti šta joj fali u glavi, a možda, posredno, i da mister savršeni ne postoji.

Reklame

Što, opet, nije sprečilo naše pretkinje da se reprodukuju. Ali, one su bile podložnije socijalnom pritisku.

Foto: Flickr/ korisnik Tom Verre

Danas stručnjaci tvrde da je sasvim legitimno da žena ne želi da rađa. I drže za validnu njihovu želju za karijerom, egzistencijalni strah, frku od drugog stanja i samog porođaja, kao i od odgovornosti. Uverenje da materinski instikt nije urođen. Potrebu da dete bude plod „prave ljubavi".

Pa opet ostaje nedorečen osećaj da nisi sasvim normalna ako si ostala bez poroda. Bar u mom slučaju.

U meni ima svega od pomenutog, i još ponečeg. Uloge majke u partnerskim odnosima. Ili bar negovateljice, i usled toga, odbojnosti prema muškarcima koji na ovo pristaju, što drastično utiče na sklad u zajednici.

Ni ja se ne bih usudila da dete odgajam sama. Za to, kontam, baš treba hrabrosti.
I samouverenosti koja obično izostaje usled preteranih roditeljskih očekivanja, kao i slepog obožavanja. Koja odgovornost pojačava ili spušta na nultu tačku.

Tu su i razni, već načinjeni kompromisi, zarad (lažne) slike o skladu, a pod kojima nije umrla težnja da sretnem „pravog" , makar i pred sam kraj života. Uprkos tolikim ljubavnim i drugim brodolomima.

Međutim, biologija je neumoljiva. Srećom, kažem kad sagledam užase sveta na koje bih to dete osudila.

Da izvine i patrijarh, i mitropolit, i cela SPC , ni ja, ni ostale, nismo dužne da rađamo. Već, eventualno, da razloge za svoje odluke osvestimo.

Još na VICE.com:

Dranje, inkubatori, epidural: Iskrene priče mladih Beograđanki o porođajima

Da, nažalost, novorođenče može da umre od poljupca

Šta se trudnicama retko govori o porođaju