VICE intervju sa Dušanom Kecmanom: Trojke sa pola terena i druge priče
Sport

VICE intervju sa Dušanom Kecmanom: Trojke sa pola terena i druge priče

Sastali smo se sa Dušanom na košarkaškim terenima kod Mostarske petlje, pričali o njemu i njegovoj karijeri, ali i nekim njegovim pogledima na Partizan i srpsku košarku danas.
15.8.17

Kada govorimo o Dušanu Kecmanu, prvo što nam padne na pamet je finale Jadranske lige 2010. godine u Zagrebu. Bogdanović pogađa iz kornera, "Cibosi" u delirijumu, pa onda - buć, hladan tuš. Sećam se dobro popularnog vica koji se ubrzo pojavio - zove Bojan Bogdanović mamu i kaže, mama, mama, osvojili smo Jadransku ligu! Žena odgovara, šta kažeš sine, ne čujem te, ponovi?, a ovaj će, ništa mama, nema veze, čujemo se kasnije.

Reklame

Dušanovo ime će se zauvek vezivati za ovaj događaj - kao verovatno i magičnu partiju u Tel Avivu, kada je Partizan najviše zahvaljujući njegovih 29 poena stigao i prestigao ogroman minus i napravio veliki prvi korak ka Fajnal Foru u Parizu. Ipak, bilo je tu još svačega u njegovoj karijeri. Kao mladić, delio je minute sa starim kukama u Hali Sportova i igrao po vrućim terenima YUBA lige. Osvojio je Evroligu sa Panatinaikosom, stigao da igra za Efes, kao i da "opipa" puls u Monaku pre nego što je ovaj klub eksplodirao na evropskoj košarkaškoj sceni.

Kao igrač, proveo je sedam godina u Partizanu, i ostavio veliki trag. U crno-bele se posle vratio kao pomoćni trener, a od sledeće sezone vršiće funkciju tim menadžera. Sastali smo se sa Dušanom na košarkaškim terenima kod Mostarske petlje, pričali o njemu i njegovoj karijeri, ali i nekim njegovim pogledima na Partizan i srpsku košarku danas.

Dame i gospodo - Dušan Kecman.

VICE Srbija : Dušane, ti si prve igračke korake napravio u Winston YUBA ligi sredinom i krajem devedesetih, takmičenju koje svi mi malo stariji rado pamtimo. Igrao si za Beopetrol, klub koji je tada imao nekoliko izuzetnih veterana u svojim redovima - Ljubu Lukovića, Radeta Milutinovića, jedne sezone i legendarnog Mikana Grušanovića. Kako pamtiš taj period?

Dušan Kecman : Samo da dodam da je sezone 1997-98. kada smo ušli u prvu ligu, za nas jednu polusezonu igrao i Slaviša Koprivica.

Reklame

Da, on je kasnije pojačao Partizan na zimu.

Imao sam veliku privilegiju kao mlad igrač da sazrevam sa takvim iskusnim košarkašima, koji su ranije igrali staru jugoslovensku ligu, jednu od najjačih u Evropi. Rade, Ljuba i Slaviša su, ako se sećaš, igrali u IMT-u svojevremeno.

Osvajaču kupa SFRJ!

Tako je, osvojili su kup 1987. godine kao drugoligaši i jedne godine čak pobedili Jugoplastiku, aktuelnog evropskog prvaka, u Hali Sportova. Imao sam tu sreću da učim od njih o mnogo čemu, kako o stvarima na parketu, tako i van parketa. Oni su me prihvatili, upućivali, ali i kritikovali kad nešto nije kako treba. Veliko iskustvo u svakom pogledu.

A kako pamtiš YUBA ligu?

Ja je pamtim kao izuzetno kvalitetnu i tešku ligu. Svaka utakmica, bilo domaća ili gostujuća, bila je jako naporna, i bilo je dosta zahtevno pobediti nekoga. Tada ste imali Partizan, Zvezdu, Budućnost, pa onda i Beobanku. Bukvalno je svako kolo bio neki mali derbi koji je mogao da odluči pitanje konačnog plasmana. Mi smo imali odličnu premijernu sezonu, od svih tih velikih klubova gubili smo možda pola koša, koš, ili u produžetku.

Beopetrol je bio lep, porodični klub gotovo, koji je vodio računa o mnogim stvarima. Nije bilo preteranog rezultatskog pritiska, imali smo primaran cilj da ostanemo u ligi. Čak smo u sezoni 98-99 izborili plasman u kup Radivoja Koraća, ali smo morali da odustanemo jer je onda bilo bombardovanje, i naši klubovi nisu mogli da igraju domaće utakmice u našoj zemlji.

Reklame

Da, sećam se Partizana u Šopronu i Zvezde u Beču.

Sve u svemu, jako lep period moje karijere.

Posle Beopetrola si odigrao godinu dana u FMP-u, pa si prešao u Partizan. Kako je došlo do tog transfera?

Imao sam izuzetno dobru sezonu u FMP-u. Izgubili smo od Partizana u polufinalu kupa i polufinalu plej-ofa, bila je to druga godina otkako se Dule Vujošević vratio u Beograd. Kada je ponuda stigla, prihvatio sam je oberučke - zbog Evrolige, a i zbog prilike da radim sa Vujoševićem. Smatram da sam napravio pravi potez - moja karijera je išla polako, stabilno na bolje i odlazak u Partizan bio je kruna mog rada u domaćoj košarci. Tu sam se dosta unapredio kao igrač, video kako se radi u velikom klubu, šta se zahteva od igrača. Ne kažem ja sada da se u drugim klubovima neozbiljno radi, ali svakom igraču je ipak san da igra za Partizan ili Crvenu Zvezdu. Da igra Evroligu.

Tvoj prvi odlazak u inostranstvo i nije baš najbolje prošao, zar ne?

Posle prve dve godine u Partizanu napravio sam odluku da odem u inostranstvo, i to je možda, sad mogu reći, bila greška. Ne kažem da sam otišao prerano - ja sam imao dvadeset i šest te 2004. godine, i imao sam želju da se oprobam u inostranom klubu. Potpisao sam za grčki klub Makedonikos, što se kasnije pokazalo kao loš izbor.

U Makedonikosu je do te tačke sve funkcionisalo besprekorno - dobri rezultati, gazda je plaćao na vreme, u klubu su me dočekali Nenad Čanak, Slaven Rimac, Skuni Pen, Pit Majkl, bila je to jaka ekipa. Počeli smo dobro da igramo, bili jedno vreme čak i treći u grčkom prvenstvu, ali ubrzo su krenuli neki finansijski problemi da se naziru i sastav je morao da se menja. Prvo je zamenjen Skuni Pen, koji je igrao odlično do te tačke, i na mestu pleja doveden je Dragan Lukovski. Ja sam u tom trenutku ispao iz selekcije, i tako se ta priča završila. Vratio sam se u Beograd.

Reklame

Sreća u nesreći je tu bila što me je tada pozvao Efes Pilsen. Bez obzira što sam imao pravo nastupa samo u Evroligi - zbog kvote stranaca nisam upao u tim za turski šampionat - odmah sam prihvatio da odem tamo, i proveo pola godine u Istanbulu. Sezonu sam završio u Ostendeu, pa sam dogodine potpisao za Kijev. U Ukrajini mi je predsednik kluba bio legendarni Aleksandar Volkov, veliki as SSSR-a i evropske košarke.

Takođe i bivši NBA igrač Atlanta Hoksa.

Jeste, tako je. U Kijevu sam odigrao dobru sezonu, i onda je narednog leta bila dilema - da li ostati, da li čekati neku novu ponudu iz inostranstva. Javio se Partizan, Dule me je pitao da li želim da se vratim - bez razmišljanja sam rekao hoću.

Mala digresija. Imao si priliku da igraš za Efes, veliki klub koji svake godine investira u nove, kvalitetne igrače. Pa ipak, uprkos svim tim ulaganjima, Efes teško dobaci do Fajnal Fora Evrolige, a kamoli ozbiljnije napada vrh Evrope. Ti si video taj klub iznutra - šta po tvom mišljenju tu "ne štima", zašto ne mogu da uhvate neki kontinuitet?

Znaš kako, ja mogu da kažem da je Efes jedan od pet najorganizovanijih evroligaških klubova. Gazda izdvaja ozbiljna sredstva za košarku, dovode se odlični, kvalitetni igrači. Sezonu pre mene, oni su bili bukvalno na loptu od Fajnal Fora, Bazile je dao neku suludu trojku u Bolonji. Sećam se, pričao mi kasnije Nikša Prkačin kako je to doživeo - "Bazile šutira, ja gledam onu loptu kako ide i počinjem polako da zaboravljam Fajnal For" (smeh).

Reklame

Efes je finansijski jako stabilan i dobro organizovan, ali mislim da im puno smeta to što nemaju ozbiljnu navijačku podršku koju imaju tradicionalni turski klubovi, Fenerbahče, Galatasaraj i Bešiktaš. Dođu tamo ljudi da gledaju košarku, ali nije to ta atmosfera koja bi dodatno motivisala igrače da odigraju angažovanije, požrtvovanije. Eto, to im fali. Sve ostalo je na vrhunskom nivou.

Čini se da će im biti sve teže da se vrate na stare staze slave, uzevši u obzir da se Željko Obradović ozbiljno ušančio u Fenerbahčeu.

To jeste neka mala nesreća što se njih tiče (smeh). Ali dobro, igrali su solidno prošle godine, sad opet prave respektabilan tim - stoji, smanjili su malo ugovore, ali biće opet tu negde pri vrhu.

Vratimo se na tebe. Između drugog i trećeg boravka u Partizanu, imao si godinu dana u Panatinaikosu gde si osvojio Evroligu. Tu si imao priliku da sarađuješ sa malopre pomenutim trenerom Fenera - kakve su razlike između njega i Vujoševića, recimo?

Pa, ono što bih prvo istakao je to što je Dule uvek bio više fokusiran na rad sa mladim igračima, i to je bio neki njegov osnovni princip. Znači, dovođenje mladih igrača, puno rada sa njima, da oni budu posvećeni, da napreduju. E sad, Željko svake godine radi sa vrhunskim igračima, sa velikim profesionalcima, i nije lako sve te sujete "ispeglati", da svi budu zadovoljni, jer svako od njih želi da bude vođa, da ima najviše minuta.

Ja sam imao priliku da to vidim iz prve ruke - na poziciji plejmejkera je tada Panatinaikos imao jednog Dimitrisa Dijamantidisa, jednog Šarunasa Jasikevičijusa i jednog Bilija Spanulisa. I da ti svu trojicu nekako uspeš da uklopiš, da ti jedan igra, a dva odmaraju, ili dvojicu da staviš na parket, ili čak i neke petorke sa svom trojicom u igri. To je pravo majstorstvo.

Reklame

Mi smo te sezone odlično igrali - osvojili smo sva tri trofeja, Evroligu, grčko prvenstvo i grčki kup.

Pusti sad to, bolje nam ispričaj o tvojoj generalnoj probi trojke sa preko pola terena protiv Rome.

(smeh) Da,da, te godine sam imao pretpremijeru!

Znaš li zašto pamtim to? Oborio si "minus" jednom drugaru na kladionici.

Nije valjda? (smeh) Auuu…da, to je bio meč protiv Lotomatike, bio je kraj utakmice, pobedili smo nekih trideset razlike recimo. I sad, lopta tu nešto skakuće kod naše klupe, ja 'nako bezveze uhvatim i kao, 'ajde, da šutnem, i pogodim od tablu.

I onda, posle onoga protiv Cibone, ja kažem sebi, nije to slučajno, ja sam već dao takav koš. Imao sam iskustva (smeh). Ali gle, ja to ponavljam svaki put kad me pitaju - zaista nije ništa slučajno. Jer te godine, u pripremama pred utakmice, imao sam ritual sa Dušanom Šakotom gde bi se takmičili u nekim suludim šutevima. Znaš kako to već ide - iza leđa sa penala, trojka horogom, pa sa klupe, sa zapisničkog stola. I tako smo nekako nehotično stekli rutinu, znao sam otprilike kako treba da se šutne sa pola, sa kraja terena.

Znači, ti si to navežbao.

Dobro, ne baš navežbao. Hajde da kažemo ispraksirao (smeh). Ali pitaju me često, "kako si onako lako šutnuo tu loptu", tako da, eto, možda je to rezultat tih "treninga".

Vidiš ti, šta se sve trenira u ozbiljnim evropskim klubovima…

Nego šta. Spremni na sve! (smeh)

Posle toga je usledila sezona o kojoj se sada već manje-više sve zna. Dominacija u Srbiji i regionu, na jednu loptu od finala Evrolige. Mogli bismo mi sada dva sata da pričamo o tome. Ali hajde da se koncentrišemo0 na završnicu Jadranske Lige, jer to je ipak jedan od najčudesnijih događaja u skorijoj istoriji srpske košarke. A i dali smo mu lepu uvertiru sa ovim košem protiv Rome.

Reklame

Mi smo na taj jadranski F4 došli puni samopouzdanja, jer smo prethodno izborili učešće na F4 Evrolige, nakon one serije sa Makabijem koju smo dobili 3-1. Mi smo u neku ruku bili tu i favoriti, ali i Cibona je te godine bila dobra - oni su bili jedina ekipa koja nas je u toj sezoni dobila dva puta, a mi smo tukli Barselonu, Panatinaikos. Bili su nam, u neku ruku, dužnici. Nismo osećali breme favorita, ali smo znali da možemo da osvojimo taj ABA prsten.

U polufinalu smo dobili Hemofarm, i znali smo da će drugi finalista biti Cibona. Počeli smo polako da se spremamo za njih. Oni su imali dva dominantna igrača, koji su davali po 70% svih koševa - Marka Tomasa i Džamonta Gordana.

Njih dvojica su u finalu valjda dali šezdeset i dva poena od ukupno sedamdeset i četiri koliko je dala Cibona.

Utakmica je imala neki svoj čudan tok, sad kad se prisetim. Mi smo sve vreme kontrolisali rezultat. Međutim, u drugom poluvremenu desila se jedna situacija koja je malo poremetila sve. U publici su "Bed Blu Bojsi", barem kažu da su bili "Bed Blu Bojsi", spazili neke momke sa srpskim zastavama i tu je krenula opšta frka. U tom trenutku ti momci istrčavaju na teren, tačno se sećam da je Saša Danilović odmah fantastično odreagovao i povukao ih do naše klupe, inače je moglo svašta da bude. I kreće opšti haos, jurnjava, redari se rastrčali, prekid utakmice. A Sale kaže ovima, vi stojite sa nama dok vam ne obezbede prolaz. Mi ne nastavljamo utakmicu dok vas ili ne sprovedu ili ne ostave kod nas u svlačionicama da nas sačekate. Taj prekid je trajao dobrih deset minuta.

Reklame

Na kraju, sproveli su te ljude, bila su tri momka i jedna devojka čini mi se, do naše svlačionice i meč je mogao da se nastavi. Ali, sve to nas je malo poremetilo, publika je dobila neku ekstra motivaciju, krenulo je malo jače navijanje, sudije su pustile neku čvršću igru i eto. Cibona se tu vratila i mi smo otišli u produžetke.

I onda…

Pa, bilo je puno poena za produžetak. I opet mi kontrolišemo stvari, ali pred kraj, nekako se stalno potrefilo da lopta bude kod Robertsa i da ga oni fauliraju. Pre onih odlučujućih bacanja što je imao pri rezultatu 72-71 za nas, on je isto imao priliku sa penala i promašio jedno. Mi smo napravili jednu akciju za izvođenje tada, međutim opet nekako pas ode na Robertsa i odmah faul. Čak bih rekao da smo bili blizu da nam tu sviraju pet sekundi.

Ja razmišljam, ako on da dva bacanja - to je to, dobili smo sigurno. Onda promaši jedno, pa razmišljaš, dobro, makar produžetak, ako ne pogode neku ludu trojku. Međutim on promaši i drugo.

Jan Veseli i ja se nešto nameštamo na skok, ali Gordon skida loptu, pas do Tomasa i kreće taj napad. Ja trčim pun šprint samo da stignem Tomasa, da ne šutne on slučajno, jer u tom momentu je već dao trijes' i kusur. Ali lopta ode u ćošak kod Bojana Bogdanovića, koji je u tom trenutku imao šut 0/6 za tri, šutira, Slavko Vraneš izlazi na njega sa onih svojih dva i šezdeset koliko već ima (smeh). Trojka ulazi kao kap.

Vi ste mogli da pobedite da je Roberts dao ta bacanja. Mogli ste i da pobedite, ili barem izborite još jedan produžetak, da je sudija svirao tehničku klupi Cibone kao što je morao po pravilima posle te trojke jer je ceo stručni štab uleteo na parket, a vremena je još bilo. Ali pobedili ste na onaj najnekonvencionalniji način. Ipak, sudija se u neku ruku i iskupio jer je uzeo loptu i zaustavio vreme posle te trojke, zar ne.

Reklame

Tako je. U suštini, merač vremena je tu bio najbitniji lik. Kad je pala ta trojka, on je instinktivno pritisnuo dugme i ostalo je šest desetinki. A na terenu haos, raduju se skaču. Sudija drži loptu, pogleda sat, semafor, pa nas pogleda i kao, 'ajde, samo da izvedete i to je to.

Sreća vaša pa je sudija bio Slovenac, oni su evropski pedantni.

(smeh) Da, da, slovenačka trojka je bila. I ništa, ja se tačno sećam, nikad neću zaboraviti to. Gledam vreme i kažem sebi, pa dobro, 0.6 sekundi, imaćemo vremena za šut. Odnekud se pojavljuje Aca Rašić da izvede na aut liniji, ne zna čovek ni gde je, verovatno je u fazonu gotovo je, daj da izvedemo pa da bežimo u svlačionicu. Sudija mu gura loptu u ruke, kao, izvedi pa da završavamo, ali ja sam eto imao tu neku prisebnost, reko', daj da vidimo jel' može nešto da se uradi. Tek sam na snimku video da sam ja njemu pokazivao da mi doda loptu.

Ti si tu suštinski u neku ruku i preuzeo odgovornost. Želeo si taj šut.

Pa dobro, sad… mislim, okej, vidi se neka moja inicijativa da ja hoću nešto da probam.

Pa da, sumnjam da ste imali plan za takve situacije.

Ma kakav crni plan. Nego, daj da ja to bacim, pa dok leti lopta tih sekund i po barem da budu u frci. Jer tačno se sećam '92. kako je bilo kad je Sale Đorđević dao trojku Huventudu, neki njihov igrač, zaboravio sam sad kako se zove, je bacio s pola terena pa je pogodio obruč. Nije bilo svejedno.

Primi ja loptu, i bacim… i gledam… dobro, kažem sebi, dobro sam je izbacio. A taj let lopte, ma to traje… i traje… i samo odjednom - tap-tap - uđe od tablu.

I muk. Kao da je neko ugasio ton u celoj hali. E onda kreće naše skakanje i veselje…

Malo ste se kontrolisali prvo čini mi se, dok sudija nije "overio" da je sve bilo na vreme.

Reklame

E upravo to, upravo to. Prvo smo svi otišli do sudije i čekali šta će on da kaže, ja sam bio siguran da sam izbacio loptu na vreme, i on je na kraju priznao poene.

Pa kad je priznao pola klupe Cibone u terenu, ovo nije mogao da ne prizna.

I to što kažeš. Eto, ne znam šta da više da dodam, to je neki momenat. Hvala Bogu da mi se tako nešto veliko desilo.

To je bio sigurno jedan od najboljih trenutaka tvoje karijere, ako ne i najbolji. A reci mi, šta bi bilo kontra? Šta ti je najteže palo.

Mogu da izdvojim dve stvari. Prva stvar je te sezone kad sam iz Beopetrola otišao u FMP, bio sam MVP regularnog dela lige. Kari Pešić je bio selektor SRJ, spremali smo se za EP u Turskoj 2001. godine, bio sam na širem spisku i kandidat za ulazak u 12. Međutim, desio mi se peh na jednoj revijalnoj utakmici u Šumicama, nekih dvadeset dana pred početak priprema ja povredim koleno, i moram da mirujem mesec i po dana. Eto, tu sam bio najbliži reprezentativnom dresu i mogao da igram na velikom takmičenju, a kako se ispostavilo kasnije, i da osvojim zlatnu medalju. Imao sam ja kasnije reprezentativnih akcija, odradio pripreme pred EP u Švedskoj 2003. godine i kvalifikacije za EP u Poljskoj 2009. ali nikada nisam bio na nekom zvaničnom takmičenju.

Drugi trenutak je poraz od Olimpijakosa na Fajnal Foru u Parizu 2010. godine - nema dalje. Zamisli da smo ušli u finale Evrolige. To je sigurno nešto što ne mogu da prežalim ni dan danas. Ali gle, neka ravnoteža negde mora da se desi. Mi smo toliko tesnih utakmica dobili te sezone, osvojili Jadransku tako kako smo osvojili, tako da je taj meč verovatno bio neko izjednačavanje kosmičkog balansa. Barem ja tako gledam na te stvari.

Reklame

Posle te mitske sezone, ostao si još dve godine u Partizanu, a zatim završio karijeru u Francuskoj. Tvoj poslednji klub bio je Monako - klub koji se dosta brzo "uspeo" uz ligašku lestvicu u Francuskoj i sada su kandidat za nacionalnog šampiona. Reci nam nešto više o tom poslednjem poglavlju tvojeg igračkog života?

Iskreno, ja sam mislio da zatvorim karijeru onako, bez pritiska, u nekom laganijem ritmu, a onda se sve promenilo. Za vlasnika je došao ukrajinski biznismen Sergej Djadečko, ranije prvi čovek Donjecka, i zacrtao cilj da se odmah ide u drugu, pa u prvu ligu. On je to odmah i ostvario, i evo, prošle godine su bili prvi u regularnom delu sezone, izgubili su u plej-ofu od Asvela, ali osvojili su dva kupa u međuvremenu. Na dobrom su putu.

A što se života tiče, pa eto, dođeš u Monako i niko nema predstavu da si ti neki sportista. Oni koji prate sport tamo više prate fudbal, mada, generalno gledano, njih sport nešto i ne zanima previše. Imaju drugu zabavu u životu. Kaže meni jedan tamošnji prijatelj jedan, prođe Medžik Džonson ulicama Monte Karla i niko ne obraća pažnju - ja sam ga jedini zaustavio da se slikamo.

Meni je tamo bilo lepo, mislim, da vidim malo i tu stranu priče. Francuzi nisu toliko temperamentni kao mi, nema nekog stresa, ali Bože moj.

Odmah posle igračke penzije otišao si u trenere. Bio si asistent u Partizanu, ali jedno vreme si bio i na usavršavanju u Americi. Šta si tamo imao priliku da naučiš, kako je to izgledalo?

Reklame

Zamolio sam Nikolu Pekovića, tada igrača Minesote, ako nije problem da dođem jedno vreme u "Vulvse" i prisustvujem treninzima i utakmicama, malo da vidim kako se to tamo radi. Pokojni Flip Sonders je to odobrio bez problema i tako sam proveo mesec dana u Americi. Sezona je već bila u jeku, bio je februar mesec, i video sam kako jedan NBA klub funkcioniše iznutra. Bio sam oduševljen organizacijom - stvarno, tamo igrač nema potrebe niočemu drugom da razmišlja. Oni dođu na trening i utakmicu maksimalno koncentrisani - u klubu ima toliko ljudi zaduženih za razne sitne poslove, šta god igrač poželi neko će to da mu završi. Da odveze auto na pranje, da mu kupi ručak da nosi kući, za sve to je neko zadužen. Putovanja su takođe specifična - nema redovnog "ček-ina", imaju poseban "gejt" za sebe. Sve to olakšava život igraču.

Što se tiče samog treninga, meni je bilo interesantno da su igrači, barem kod Sondersa, bili dosta uključeni u trenažni proces, mislim, mogli su da iznose svoje ideje, da kažu šta primete. U tom periodu se vratio Kevin Garnet, apsolutna ikona Timbervulvsa, i video sam kako on pomaže igračima, daje im savete, bukvalno do najsitnijih detalja. On je bio doslovno trener na terenu. To je velika stvar za mladog igrača da imaš takvog mentora, te godine su došli Endru Vigins i Zek Lavin, i mislim da su imali puno sreće da se zadese sa Garnetom u ekipi.

Tvoja karijera je u potpunosti vezana za Partizan. Bio si igrač, pa trener, sada si u ulozi tim menadžera. Crno-beli nisu bili previše uspešni u prethodnih nekoliko sezona. Kako ti vidiš Partizan danas, šta treba da se desi da bi se on vratio u vrh regionalne košarke?

Reklame

Promenila se malo slika u regionu, pa i u Srbiji. Crvena Zvezda, pa i Mega i FMP preuzeli su primat, i sada mladi igrači koji su nekad dolazili u Partizan sada dolaze u ta tri kluba. Osnovni klupski cilj u ovom momentu je da se Partizan stabilizuje i krene polako dalje. Klub trenutno nije dovoljno finansijski jak da dovodi najbolje igrače, ali treba pokušati sa mladićima, i što da ne nekim kvalitetnim strancima, pojačati ih sa par veterana i pružiti im šansu, podržati ih. Onda polako možemo da počnemo da razmišljamo i o trofejima, o Evroligi i drugim stvarima.

Da li Partizan još može da privuče igrače u regionu, uprkos slabijih par godina za njima?

Siguran sam da može. Naravno, trenutni momenat je takav da mladi igrači biraju klubove koji su možda finansijski stabilniji, ili možda će tamo imati veću minutažu, ili žele da igraju Evroligu. Mi radimo na ideji koja bi trebala da trasira neki put, pa da za dve-tri godine budemo na nivou tamo gde smo bili pre pet-šest godina dok sam ja bio igrač. Da se igra Evroliga, da se borimo za domaće i regionalne trofeje, i generalno budemo uvek tu pri vrhu. To se od Partizana uvek zahteva, očekuje, i od toga se ne beži.

Ti si igrao i YUBA ligu, i Jadransku Ligu - imaš veliko iskustvo i u nacionalnim, i u regionalnim takmičenjima. Od ove sezone kreće i druga ABA liga, u kojoj će igrati dva ili tri srpska kluba. Šta ti misliš o tome?

Mislim da Jadranska "B" liga uopšte nije loša stvar. Imamo mi par klubova u Srbiji koji to sigurno mogu da iznesu, i logistički-organizaciono, i kvalitetom. Smatram da će to biti veliki iskorak za mlade igrače koji su do sada igrali samo KLS, moći će da vide gde su u odnosu na klubove srodnog statusa iz Hrvatske, Slovenije. Nije mala stvar igrati u Splitu, u Širokom, u Sarajevu. To je veliko iskustvo za njih.

E sad, bitno bi bilo da se recimo ta druga ABA igra utorkom i sredom, a srpska liga vikendom. Tako bi klubovi i igrači stekli i ritam igranja dve utakmice nedeljno - to je realnost moderne košarke. Kako sezone budu odmicale, mislim da će ta liga organizaciono i kvalitativno jačati. Štaviše, pre mislim će se "B" liga širiti nego se matična Jadranska vraćati na četrnaest klubova.

Za kraj, malo i Evrobasketu koji se približava. Po prvi put posle više godina dolazimo kao jedan od prvih favorita za zvanje prvaka Evrope. Šta nam prognoziraš, a čemu se nadaš?

Prognoziram da sigurno možemo doći u borbu za medalje, znači, plasman u polufinale. Prethodno EP smo imali tu nesreću da smo odlučujući meč protiv Litvanije odigrali najslabije i ostali bez odličja. Kao što i sam znaš, ove godine bilo je par otkaza, neki novi klinci će dobiti priliku, neka nova imena, što opet nije loše. Nova imena znače novu energiju, novu motivaciju. Sale Đorđević je uradio sjajan posao sa reprezentacijom, on tačno zna da motiviše igrača, i umeće da ih spremi za ključne eliminacione mečeve - za četvrt i polufinale. Nadam se finalu, ako Bog da sa Španijom, pa da vidimo. Što kaže Sale, spremamo se za njih.

Spomenuo si otkaze, pa moram i ovo da te pitam. Pošto si već rekao da ti je najbolnija uspomena iz igračkih dana neodlazak na EP u Turskoj, kako ti gledaš na ovaj "trend" otkaza - imaš li razumevanja za te igrače?

Pa… Sa moje tačke gledišta, reprezentacija je bila nešto najviše što može da mi se desi. Ja da sam sa tom povređenom nogom mogao nekako da odem na te pripreme, šepao bih tamo dok me ne pošalju kući. Opet, ne mogu da se porede vremena - ni šta je bilo sada, ni pre pet godina, ni pre deset, ni pre trideset godina kad su pripreme trajale čitavo leto.

Danas su sezone mnogo zahtevnije, ima više utakmica, trošenje, stres. U neku ruku, ja razumem te ljude, najgore je da pritiskaš nekoga da nešto odlučuje protiv svoje volje. Sad, da li tu ima nekih uticaja sa strane u to ne ulazim, ali po meni, reprezentacija, igranje za svoju zemlju, borba za medalje, to mora da bude vrhunac u igračevoj karijeri. Nadam se da će igrači koji se ove godine nisu odazvali u budućnosti moći da kažu da su pogrešili, i da ipak žele da igraju za svoju zemlju i učestvuju na velikim takmičenjima.

Dušane, hvala na razgovoru, i puno sreće u tvojoj novoj ulozi.

Još na VICE.com:

Teo za VICE: Klipersi su tim po mojoj meri

Milivoje Ćirković za VICE: Penal Njukaslu bio je moj prvi u karijeri

Mičel Donald za VICE: Strast derbija je ono zbog čega igram fudbal