Progoni me osećaj krivice jer sam preživela pokušaj samoubistva

Tekst je prvobitno objavljen na Tonic.

Ne bi trebalo da vam ovo kažem, ali jednom prilikom sam pokušala da se ubijem. Nisam uspela, očigledno.

Ne bi trebalo ni da vam ovo kažem, ali sramota me je i zbog jednog i zbog drugog.

U kliničkoj psihologiji, ovaj paradoks zovu „krivicom preživelih“ – javlja se kod osoba koje prežive situaciju koju brojni drugi nisu. Česta je pojava kod ratnih veterana, smrtonosnih epidemija, i drugih izvora traume. „Krivica preživelih“ je ranije čak imala svoju stavku u Dijagnostičko-statističkom indeksu mentalnih poremećaja, ali je kasnijom klasifikacijom redefinisana kao simptom post-traumatskog poremećaja stresa.

Istraživanja koja se bave ovim fenomenom kod pokušaja samoubistva obično ga prate iz perspektive članova porodice jednog samoubice. Na primer, studija objavljena u žurnalu Suicide and Life-Threatening Behavior, ustanovila je fundamentalne razlike kod ljudi koji žale za voljenom osobom u slučaju samoubistva i ljudi koji žale za voljenom osobom u slučaju prirodne smrti. Preživeli osećaju sramotu i pitaju se „zašto“ kad god neko sebi oduzme život; to se ne dešava kad neko na primer doživi srčani udar.

Ali nauka se nije u značajnoj meri bavila uticajem neuspešnog pokušaja samoubistva na psihu nesuđenog samoubice. „Osobe koje su preživele pokušaj samoubistva dugo su se nalazile na marginama društva zahvaljujući stigmatizaciji i stidu“, kaže Majkl Nadorf, direktor Laboratorijskog odseka za san, samoubistvo, i starenje pri Univerzitetu Misisipi Stejt. „Bilo je pomaka tokom poslednjih pola decenije, ali zaostatak je i još uvek veliki.“

Za razliku od Nadorfa, ja nemam kliničke informacije koje bih mogla da podelim sa vama, ali imam dve i po godine ličnog iskustva. Drugog marta 2015., pokušala sam da sebi oduzmem život. Pozvala sam prijatelja da se oprostim od njega, a on me je ubedio da pozovem cimerku koja je zatim pozvala policiju. Odveli su me u kolima hitne pomoći, a sledećih par sati se ne sećam najjasnije.

Sledećeg jutra nisam mogla da se setim gde se to nalazim. Osećala sam se kao idiot pošto sam shvatila da sam preživela pokušaj samoubistva – ne umem čak ni da se ubijem. Onda sam se dodatno osetila kao idiot kad sam shvatila u kakvu sam situaciju dovela osobe kojima je stalo do mene.

Osećaj krivica je tek hvatao zalet. Kad sam se osvetila i videla zavoje na zglobovima, shvatila sam koliko mi je blizu prišla smrt. Dotakla sam zavoje, opipala duboke rane, pomislila na to koliko mi je malo nedostajalo. Umesto olakšanja, hvatala me je bolna introspekcija. Ura, preživela sam… e, jebiga.

Dan kasnije poslali su me na psihijatrijsko odeljenje. Ne bih da za javnost pričam šta se sve desilo između ta četiri zida, ali krivicu sam sve vreme vukla na leđima kao teret. Kad god bi me prijatelji posetili, prvo što bih im rekla bilo bi „Izvini, molim te“. Oni bi odgovorili da ne treba da se izvinjavam, pitali me kako sam, rekli da su došli čim su čuli šta se desilo, doneli mi hranu, filmove, knjige, zagrljaje, smeh.

Na drugu godišnjicu – ako se to tako zove – svog pokušaja, čekala sam da dođe tačan trenutak u 23:34, a zatim počela da šaljem poruke prijateljima. Izvinjavala sam se zato što sam ih budila dve godine ranije, što su morali u bolnicu zbog mene. Par meseci kasnije sam se preselila, živela na nekoliko sati od svih bliskih osoba, kao pustinjak – doduše, pustinjak sa pristupom Fejsbuku i Tviteru. Radila sam na projektu hospitalizacije, i paralelno studirala fotografiju na državnom fakultetu.

Samo su osobe iz najuže okoline znale šta mi se desilo. Imala sam duboku potrebu d me čuju, da me razumeju, da mi kažu da sam dobra. Tražila sam validaciju od ljudi od kojih sam se kasnije toliko udaljila da nisu mogli ni da me zagrle.

Kompulzivno izvinjavanje nije popuštalo: došlo mi je da se izvinim zbog svih izvinjenja. „Emotivni život i osećaj pripadanja određenoj lokaciji zavisi od eksterne validacije kod mnogih samoubica u pokušaju“; kaže Pol Hokmejer, terapeut iz Njujorka. „Nažalost, njima te validacije nikad nije dosta, pa sa vremenom počinju da trpe i samoprezir.“

Krivica je podmukla. Izaziva potrebu za saosećanjem, koje odmah izaziva dodatnu krivicu. Volju za životom povratila sam zahvaljujući prijateljima, porodici, i lekovima. Polako sam povratila kontrolu nad životom koja mi je nedostajala – korak po korak. Ponuda za posao, planirano putovanje, novo jelo u restoranu, poruka od prijatelja, bejzbol meč, nova romansa. Naučila sam da uživam u malim stvarima – čitanju novina, kupovini namirnica, ređanju šolja u kafiću u kom radim. Sitne gluposti dokazuju mi da sam živa. Nekad mi deluje kao da će me i najmanji povetarac oduvati preko ivice ponora, ali ukopam se čvrsto i ne dam da me pomeri.

Sledećeg meseca biće tri godine od pokušaja samoubistva. Ne znam kako to da obeležim, proslava bi bila morbidno perverzna. Ne bih da se šalim oko ozbiljne bolesti, pogotovo zato što će me ona pratiti do kraja života. Ima dana kad pomislim da bi bilo bolje da se nisam ni probudila. Bipolarni poremećaj neće me pustiti iz šaka, krivica neće nestati, želja za smrću neće sasvim popustiti, uprkos svim lekovima i C-B terapiji.

Živela sam mnogo duže nego što moj mozak misli da je trebalo. Nekad se zaplačem misleći o majkama samoubica. Do kraja života, pokušavaću da usvojim činjenicu da sam preživela i da je to OK. Kažu mi da engleska reč za krivicu potiče iz staroengleske reči za dug, a ja mnogo dugujem ljudima koji su dali sve od sebe kako bi mi olakšali oporavak.

Kad me pitaju kakav je osećaj, ja nekad kažem da je pokušati samoubistvo kao kad ispustiš i razbiješ tanjir. Istog trenutka znaš da si pogrešila. U trenutku te parališe to što se dešava, pre nego što dođe vreme da pokupiš razbijene parčiće, eventualno potražiš lepak. Ali neke parčiće je nemoguće vratiti na mesto. Neki su potpuno uništeni. Možda ćeš, uz dovoljno vremena i strpljenja, jednog dana opet imati upotrebljiv tanjir. Neće nikad biti onaj stari, ali bolje je i to nego ništa.