Destruktivna ponašanja kojima muškarci kriju anksioznost

Širom sveta, žene su dvaput sklonije od muškaraca poremećaju anksioznosti. Tako makar glasi zvanična statistika.

Ali anksioznost nije opipljiv cilj — laboratorijski tehničar u belom mantilu ne može samo da baci pogled u mikroskop i postavi dijagnozu. Umesto toga, da bi se stiglo do odnosa dva naprema jedan, nauka se oslanja na samo-izveštavanje — ko je voljan da istraživačima otkrije svoje simptome, ko se pojavljuje na klinikama za terapiju i u psihijatrijskim čekaonicama, ko hrabro ustane i objavi svetu: "Ja sam anksiozan."

A te stvari — traženje pomoći u lečenju, priznanje: "Jeste, anksiozan sam", čak i spremnost da se naši strahovi i nesigurnosti etiketiraju kao "anksioznost" — pokreću društvene sile kao što su stigma, rodne norme i šta znači biti žena ili muškarac. Stoga, kao klinička psihološkinja i specijalista za anksioznost, spremna sam da se opkladim da je kanjon između broja muškaraca i žena koji priznaju da imaju anksioznost više nalik pukotini na trotoaru.

Zašto bi anksioznost uopšte mogla da promakne nezabeležena na radaru? Iako naučni nalazi o biologiji anksioznosti kod muškaraca i žena još nisu kompletni, mislim da razlike imaju mnogo veze s tim kako se ta anksioznost manifestuje.

Anksioznost može da se ispolji na klasične načine, naravno: kao zabrinutost, tenzija, strahovi. Ali ona dolazi i u čitavom spektru drugih ukusa. Anksioznost je skliska i lako menja oblike — kad pokušate da je potisnete, ona samo ponovo izbije u nekoj drugoj formi.

I iako ne postoji nešto što se zove "muška anksioznost" ili "ženska anksioznost", šta se dešava u društvu u kom se kod muškaraca strah i dalje anatemiše? Gde se dečacima i dalje govori da stisnu petlju kad su nervozni ili uplašeni? Gde je u redu biti drčan ili gnevan, ali ne i uplašen? Koji su znaci koji bi, kod muškaraca, zapravo mogli da ukažu na anksioznost? Evo najčešćih:

Dok su žene sklonije da se okrenu prijateljicama tražeći podršku kad su zabrinute, muškarci se češće okreću prijatelju u flaši. Istina je da alkohol "radi", makar kratkoročno. Na primer, jedna studija pokazala je da posle svakog pića anksioznost u društvu drugih ljudi opadne za četiri odsto. Ali na duže staze, alkohol omogućava muškarcima da izbegnu svoju anksioznost umesto da se suoče sa njom, što samo pogoršava stvar. To je kao da pokušavate da zadržite loptu za plažu pod vodom — neko vreme to funkcioniše, ali na kraju ona iskoči napolje silinom koja ne može da se ignoriše.

Svi su već čuli za reakciju na stres koja se zove "bori se ili beži". Kad pomislimo na anksioznost, na pamet nam odmah pada bežanje: drhturenje u ćošku, skrivanje u kupatilu ili bežanje bilo kuda… samo da se ne ostane ovde. Ali tu je zato i borba. Kad se osete ugroženim, umesto da zbrišu, muškarci bi mogli da postanu agresivni. Anksioznost kod njih ume da aktivira čitav dijapazon besa, od bljeska eksplozivnih izliva do tihe vatre konstantne frustracije.

Nabusit, neraspoložen, preosetljiv, na ivici živaca: kako god to da nazovete, radi se o razdražljivosti, koja je malo poznato obeležje anksioznosti. Kad su vam nervi već ionako napeti, ne iznenađuje ako preglasno disanje vašeg kolege s posla ili vozač koji vam iskopa oči dugim svetlima na seoskom putu u vama probude nadžak dedu.

U specijalizovanoj klinici za anksioznost u kojoj radim, srećem mnoge muškarce koji su toliko zabrinuti da su postali depresivni. Anksioznost navodi na izbegavanje, koje im zauzvrat ograničava živote. Na primer, muškarci koji imaju napade panike mogli bi da izbegavaju aktivnosti koja njihova tela izlažu naporu, kao što su vežbe u teretani. Oni koji se plaše osude izbegavaće romantične izlaske ili pozive ortaka na odlazak u provod. Muškarci mogu da pokušaju da kontrolišu anksioznost tako što će u svojim životima postati stroži, ali život u stalnom stanju "ako želiš da uradiš nešto kako treba, moraš to da uradiš sam" ostavlja malo vremena za životne radosti. Vremenom, izbegavanje samog života taj život ostavlja praznim, što zauzvrat dovodi do depresije. A nemogućnost izlaženja na kraj s anksioznošću ili utisak da se stvari nikad neće poboljšati kod mnogih muškaraca izaziva osećaj beznađa i bespomoćnosti — što su dve glavne okosnice depresije.

Sve u svemu, način na koji se anksioznost manifestuje kod muškaraca i kod žena može da se razlikuje, ali sama anksioznost ne pravi nikakvu diskriminaciju. I kod muškaraca i kod žena, anksioznost ima iste načela: anksioznost je neodređena ("Šta ako se desi nešto loše?"), u disproporciji je s pravom opasnošću ili pretnjom ("Ako ne budem našao dobar pripravnički posao preko leta, moja čitava karijera je osuđena na propast") i govori nam da ćemo biti loši u bilo čemu što život stavi pred nas ("Samo ću sačekati dok se više ne čuju koraci u hodniku pre nego što izađem iz stana kako ne bih morao da učestvujem u neprijatnoj, neobaveznoj ćaski sa komšijom.")

Ali šta još ne podleže diskriminaciji? Činjenica da je anksioznost promenljiva. Biti čovek danas zaista podrazumeva puno briga i stresa, ali je istovremeno i puno nade. Bez obzira kako se vaša anksioznost manifestuje, potražite pomoć. Bez obzira kog ste roda, anksioznost ne mora da upravlja vašim životom.

Elen Hendriksen je klinička psihološkinja Centra za anksioznost i srodne poremećaje (CARD) na Univerzitetu u Bostonu i voditeljka podkasta Savvy Psychologist .