Šta i ko ne sprečava vršnjačko nasilje u Srbiji

Već nekoliko dana, novi snimci zastrašujućeg vršnjačkog nasilja kruže internetom - u jednom od njih, u učionici jedne škole u Aranđelovcu, nekoliko devojčica okružuje jednu i šamara je, naređujući joj da se ne brani i spusti ruke. Ostali gledaju i navijaju. Osim onih koji sve to snimaju.

- Škola je preduzela sve zakonske mere, kao i mere predviđene Protokolom o zaštiti učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Obavešten je Tim za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, koji je preduzeo mere u okviru svoje nadležnosti, kao i Centar za socijalni rad, i MUP, koji dalje postupaju u okviru svojih nadležnosti. Protiv svih aktera ovog događaja pokrenut je vaspitno-disciplinski postupak - piše u saopštenju sa potpisom direktora tehničke škole "Mileta Nikolić" Dragana Rankovića, koje objavljuje Srbija danas.

Protokol o zaštiti učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, Tim za zaštitu učenika od nasilja, Centar za socijalni rad i MUP. Zvuči kao da naše društvo stvari drži pod kontrolom. Da li je zaista tako?

Tragičan slučaj od pre šest godina kada je Aleksa Janković iz Niša izvršio samoubistvo nakon što je u školi trpeo maltretiranje, i epilog tog događaja iz jula ove godine nedvosmisleno upućuje na sistemske promašaje kada je u pitanju sprečavanje vršnjačkog nasilja u školama. Posle šestogodišnje borbe Aleksinih roditelja protiv zataškavanja slučaja, epilog je - niz propusta u školi je utvrđen, ali je postupak zastareo i niko ne može da odgovara, dečaci koji su ga maltretirali osuđeni su pravosnažno maksimalnim kaznama - vaspitnim merama (pojačan nadzor Centra za socijalni rad), ali su na kraju školske godine imali su petice iz vladanja.

Dragana Janković, Aleksina majka, kaže za VICE da je njegova priča pomogla mnogo više nego svi zakoni koji su usvojeni do sada.

- Nasilja ima! Ali eto mi o tome saznajemo samo kada se neki roditelj odvaži da to objavi u javnost. Mi i danas svakodnevno dobijamo i pisma i mejlove gde se od nas traže saveti šta i kako raditi. I tu treba postaviti pitanje - zašto su roditelji izgubili veru u institucije - kaže ona.

Šta tu nije u redu? Kako se na ovaj način sprečava ponavljanje nasilja kojem smo svakodnevni svedoci?

I šta po ovom pitanju rade narodni poslanici, koji jedini imaju mandat da definišu ove društvene probleme i pronađu rešenja za iste?

U septembru ove godine, po već uobičajenom hitnom postupku, vladajuća većina usvojila je Zakon o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, kojim se u članu 111 "zabranjuje fizičko, psihičko, socijalno, seksualno, digitalno i svako drugo nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje zaposlenog, deteta, učenika, odraslog, roditelja odnosno drugog zakonskog zastupnika ili trećeg lica u ustanovi."

- U skladu sa zakonom ustanovljen je Tim za zaštitu dece od nasilja u školi, taj tim u konkretnom slučaju vrši procenu rizika i u skladu sa tim može doneti odluku da se slučaj rešavasa u okviru ustanove i u saradnji sa drugim ustanovama kao što je Centar za socijalni rad. Ili da se slučaj prosledi nadležnim organima - kaže Milan Filipović pravni savetnik u komitetu za ljudska prava YUCOM.

Predviđene kazne za kršenje ovih odredaba novog zakona su: novčana kazna za roditelje nasilnika i ona iznosi od 30 do 100 000 dinara. Postupak u okviru škole mora se sprovesti odmah ili u roku od dva dana i podrazumevaju disciplinkse mere, ukor direktora i nastavničkog veća ili isključenje učenika iz škole.

- Ako ima elemenata krivičnog dela može se pokrenuti i krivični postupak i kazna maloletničkog zatvora. U okviru vaspitnih mera - mera upozorenja i usmeravanja, sudski ukor i posebne obaveza u okviru kojih se maloletnom licu može nametnuti psihosocijalni tretman za spečavanje povratništva u vršenje nasilničkih dela kao i dodatni pojačani nadzori roditelja ili staratelja - objašnjava Filipović i dodaje da i sami roditelji snose odgovornost sa zapuštanje deteta te mogu biti odgovorni za krivično delo.

Međutim, upozorava on, u Srbiji generalno postoji problem sa primenom zakona.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović juče je osudio nasilje u školi u Aranđelovcu, a Više javno tužilaštvo u Kragujevcu najavilo je pokretanje krivičnog postupka protiv tri petneastogodišnjakinja zbog događaja u toj školi iz oktobra meseca.

U međuvremenu isplivao je novi snimak nasilja, opet u Aranđelovcu. Ovog puta u drugoj školi, a vinovnici su dečaci. Od Centra za socijalni rad u Aranđelovcu do objavljivanja ovog teksta nismo uspeli da dobijemo komentar.

Tatjana Macura, narodna poslanica pokreta Dosta je Bilo i članica Odbora za prava deteta podseća da je ovaj odbor zasedao samo jednom od početka rada aktuelnog saziva - sredinom jula 2016. godine. Jedina tačka dnevnog reda bilo je imenovanje potpredsednika Odbora. Do danas, pa i tokom usvajanja pomenutog zakona ili prašine oko predloženog i neusvojenog Aleksinog zakona, Odbor nije zasedao.

- Ono što najviše nedostaje je ozbiljna rasprava, mi ne znamo šta će usvojeni zakon ili šta bi Aleksin zakon promenio u realnosti jer nemamo ozbiljnu raspravu u skupštini. Nije problem u usvajanju zakona, već u skupštinskoj raspravi, usvajanju amandmana i predloga kako bi svi zakoni bili što bolji - kaže Macura.

Odbor za prava deteta je jedini odbor za koji je pravilnikom utvrđeno da njime predsedava predsednik Skupštine - u ovom sazivu to je Maja Gojković, kojoj su već pune ruke posla sve agresivnijih i nasilnijih skupštinskih zasedanja. Do objavljivanja ovog teksta poslanički klub SNS-a nije odgovarao na naše pozive.

Macura dodaje da primer Aleksinog zakona ilustruje samovolju vladajuće koalicije i pokazuje šta se dogodi kada politika nadigra ono što je zajednički interes svima koji ovde žive. Podsetimo, građanska inicijativa za usvajanje takozvanog Aleksinog zakona koji se tiče prevencije vršnjačkog nasilja nije usvojen u skupštini. Umesto toga usvojen je aktuelni zakon po hitnom postupku.

U sklopu usvojenog Zakona o osnovama vaspitanja i obrazovanja Aleksin zakon nije usvojen. U nacrtu predviđeno je da nasilnik bude suspendovan iz škole do 30 dana, a da mu se u međuvremenu pruži stručna pomoć, kao i oduzimanje licence i otkaz za nastavnike i stručna lica koja ne prepoznaju nasilje u školi.

- U novom zakonu kao da su gledali šta je sve zatajilo u Aleksinom slučaju i to sada uneli u zakon. Međutim, ono što je izbegnuto, a što za nas Aleksine roditelje taj zakon treba da predstavlja je odgovornost prosvetnih radnika, naročito direktora škole. Dok ne krenemo sa ličnom odgovornošću ništa nećemo promeniti - kaže Dragana Janković i napominje da su se već pojavili navodi da se o nasilju u Aranđelovcu već znalo pre nego što je slučaj dospeo u javnot.

- Sada imamo situaciju da su deca, roditelji i prosvetni radnici bukvalno zaraćene strane. Jer, često su i sami nastavnici u nezgodnoj situaciji jer direktori tih ustanova često svim silama pokušavaju da očuvaju svoju poziciju i ugled škole, pa e pre naložiti da se o tome ćuti nego da se uključe u prevenciju - kaže Janković.

Mladen Antonijević Priljeva programski direktor Centra za istraživanje i razvoj društva IDEAS kaže da su poslednji slučajevi nasilja u Aranđelovcu uznemiravajući, bilo da se posmatraju pojedinačno ili u kontekstu sličnih incidenata koji su se događali u skorije vreme. Na primer, nedavni slučaj iz Kraljeva u kojem roditelji nisu dozvoljavali deci odlazak u školu zbog nasilja koje su trpeli od jednog učenika.

- Na žalost ne postoji sistem objedinjenog praćenja slučajeva nasilja i sistematizacije dostupnih podataka koji bi nam pomogli da formiramo adekvatne mehanizme odgovora, kada govorimo o uzročnicima vršnjačkog nasilja kako bi pre svega preventivno delovali - kaže Antonijević.

Tatjana Macura odgovornost pre svega vidi u školi. Kaže da su poslednjih godina u srpske škole iz inostranstva dolazile donacije i projekti čija je svrha rad na prevenciji vršnjačkog nasilja.

Koliko je to uspešno sprovedeno pokazuju i poslednji slučajevi iz Aranđelovca.

- Problem je što kada se evidentira vršnjačko nasilje, radi se isključivo na kažnjavanju onih koji vrše nasilje, a ne radi se na otklanjanju uzroka. Ne radi ni sa porodicom čije dete vrši nasijle, niti se radi sa okolinom, niti sa školom, dok se detetu koja je žrtva nasilja nudi rešenje da promeni školu - kaže Macura.

Sa ovim je saglasna i Dragan Janković. Kaže da table sa natpisima "Mi smo škola bez nasilja", ne znači da u školi zaista i nema nasilja.

- To su sve jako skupi projekti, ali efekta nema - kaže ona.

Sve ovo ukazuje da društvo i dalje nema sistemskog rešenja da spreči ponavljanje vršnjačkog nasilja, dok je ozbiljan rad na potpunoj prevenciji, čini se, godinama daleko od Srbije. Za to vreme nasilnici dobijaju petice iz vladanja, kako nas skorija istorija Srbije uči.

- Bilo koji zakon koji bude donet mora voditi računa o zaštiti prava deteta, a u ovom slučaju su deca i nasilnici i žrtve nasilja, te im mora biti obezbeđen adekvatni psihosocijalni tretman. Kod nasilnika bi to konkretno sprečilo povratništvo nasilju. Novčano kažnjavanje samo po sebi, van podrške roditeljima i deci koja vrše nasilje, neće proizvesti željene efekte - kaže Antonijević i dodaje da velike kazne u praksi znače da roditelji nasilnika nekada nisu u stanju da je plate, što stvara dodatne probleme.

Macura smatra da skupština treba da bude ogledalo ovog društva. A iz tog ogledala, kaže ona, neguje se kultura nasilja, i na televiziji i na internetu, a bez adekvatnih reakcije nadležnih organa. Sa tim je saglasan i Antonijević koji kaže da važno da se izbegne "normalizacija vršnjačkog i drugih oblika nasilja".

- Kultura nasilja se stiče učenjem obično putem vaspitanja i kroz verdnosti koje prenosi društvena i politička kultura, a ukoliko pogledamo relevatne podatke o nasilju uviđamo da su sa nasiljem suočene skoro sve grupe u drustvu - kaže Antonijević.

Dragana Janković upozorava i na opasnost toga da se problem nasilja prebaci na žrtvu. Na česta pitanja zašto žrtva nije prijavila nasilje školi i roditeljima ili zašto se roditelji nisu uključili ona odgovara:

- Često imamo situaciju da su to porodice iz seoske sredine, i da roditelji nemaju vremena da izučavaju zakon i znaju kome treba da se obrate. Zato kažem da je škola odgovorna dok je dete u školi. To je kraj priče - kaže Janković.

Začarani krug nasilja uvek je izazov prekinuti. A kao bumerang, odgovornost se vraća i na nas - medije. Neupitno je da ova pitanja treba da otvaramo i postavljamo, ali način na koji to radimo, prenoseći snimke uz pompezne naslove, i te kako može da utiče na to da rasprava ode u pogrešnom smeru.

Ono što će nam se verovatno desiti, po već oprobanom receptu, je da kada prođu "oštre osude" državnih zvaničnika, zgražavanje javnosti i počnu istrage, ovi problemi više neće biti goruća tema.

I tako do sledećeg slučaja.

- A gde je u toj priči dete, suze devojčica koja je dobila 33 udarca u glavu? Ko će brinuti o njoj i tome kako je ta trauma uticala na nju - pita se Janković.

Još na VICE.com:

Pitali smo ljude u Beogradu da li su nekad prijavili nasilje

Kako i čime je potpomognuto nasilje nad ženama u Srbiji

Još jedno porodično nasilje za guranje pod tepih: Slučaj Aca Lukas