zločin

Čistači mesta zločina pričaju kako vas svakodnevni susret sa smrću promeni

"Morate dobro da se skoncentrišete i imate oštro oko jer ne želite da za sobom ostavite delić nečijeg tela zaglavljen u asfaltu."
7.11.17

Čišćenje. Nije za svakoga, ali lično uživam u njemu. Jedna sam od onih iritantnih osoba koje izvlače posebno zadovoljstvo iz zvuka stvari usisanih u cev usisivača ili iz brisanja lepljivih ostataka sa kuhinjske radne površine.

Sve to deluje neobično terapeutski na mene, što je verovatno razlog zašto sam toliko uživala u Spotless — TV seriji na Esquire Network-u sa zgodnim Francuzom u glavnoj ulozi koji drži firmu za čišćenje mesta zločina. Podrazumeva obilje scena kako štapićima za uši minuciozno čisti kapljice krvi sa raznih površina, pažljivo briše kvake i metodično koristi fluorescentno svetlo da proveri jesu li ostali tragovi telesnih supstanci. Posao njegovog tima je da uredno sve pospremi a za nekog ko je toliko opsednut čistoćom kao što sam ja to predstavlja orgazmički prizor.

Reklame

Ali to je televizija: glatka, sjajna i prebrza. Koliko je to lako u stvarnom životu? Kako je kad stvarno morate da čistite krv sa tepiha? I kako tačno miriše mrtvo telo koje je ležalo neotkriveno dve nedelje? Da bih to saznala, razgovarala sam sa dve žene.

Lijen Eliot je matrijarh porodične firme za čišćenje scena zločina. Zajedno sa svojim mužem, ova četrdesetšestogodišnjakinja već dve godine vodi savršeno firmu savršenog imena Traumatic Clean Ups, za koju rade njen sin, posinak i nećak, obavljajuće poslove od kojih bi drugima pozlilo — bilo da se radi o samoubistvima, saobraćajnim nesrećama ili ekstremnim "horderima".

"Na prvom horderskom poslu na koji sam izašla, povratila sam u svoju masku", kaže mi ona preko telefona. "Taj čovek je gomilao mleko 18 meseci i trebalo nam je četiri dana da očistimo kuću. Bilo je neverovatno odvratno — ličilo je na crnu melasu."

Lijen Eliot u ličnoj zaštitnoj opremi neophodnoj za forenzičko čišćenje. Fotografija posredstvom subjekta

Ali iako je posao sa mlekom kome je odavno istekao rok trajanja očigledno neprijatan, to nije ona vrsta posla koja posle ne može da zaboravi. Rad na saobraćajnim nesrećama nosi sa sobom različite vrste stresova. Često se na licu mesta već zadesi gomila ljudi i teško je ne osećati pritisak na tako javnom prostoru. "Morate da se skoncentrišete i imate oštro oko, zato što ne želite da za sobom ostavite delić nečijeg tela zaglavljen u asfaltu", kaže Eliotova. "Morate da zaključite o kakvoj vrsti nesreće se radi: o vučenju, odbacivanju, ili o vučenju, odbacivanju i obezglavljivanju. Ako je u pitanju obezglavljivanje, morate da utvrdite da li je glava odskočila, a ako jeste, da li to znači da će krvi biti na više mesta."

Međutim, Eliot priznaje da više ne izlazi na tu vrstu posla. "Nisam radila saobraćajne nesreće otkako sam imala slučaj deteta koga je udario i ubio kamion na pešačkom prelazu. Nakon što smo završili, napravila sam grešku pogledavši vest koja je pratila događaj. Saznala sam ime deteta, sa kim je bilo u vreme nesreće, kroz šta su ljudi prošli pokušavajući da ga spasu. To mi je bilo previše; posle više nisam mogla to da radim. Morate da se trudite da o tome razmišljate samo kao o poslu, i ni o čemu drugom, ali nekad je to nemoguće."

Reklame

Pitam Eliot za upečatljivije poslove koje je imala u skorije vreme. "Imala sam jedan pre neki dan na koji sam zapravo povela sina", priseća se ona. "Čovek je umro i nisu ga našli 18 nedelja, a grejanje je sve to vreme radilo. Četiri kompanije već su bile zvane na teren, a čitava lokacija bila je počišćena, ali je miris i dalje bio prisutan i svi su bili zbunjeni."

Dona Nejler u radnoj uniformi. Fotografija posredstvom subjekta

Eliot ne može lako da opiše taj miris, ali kaže da ju je najviše uznemirio način na koji ti se uvuče u telo. "Kad je nešto jetko, udari vas smesta i imate gotovo fizičku reakciju na to. Ali ovo je bila tiha voda. Dok ste se šetkali okolo, osećali ste kako vam se polagano uvlači u grlo i oblaže preko usta."

I jesu li uspeli da razreše misteriju mirisa? "Jesmo — pod je bio betonski, koji je porozan. Utvrdili smo da se telesna tečnost uvukla u rupice i preporučili im da se čitav pod ukloni." Samo još jedan dan na poslu.

Sto pedeset sedam centimetara visoka honorarna frizerka Dona Nejler je tridesetogodišnja Australijanka koja kao forenzička čistačica radi već sedam godina. Inspirisana američkom rijaliti TV serijom How Clean is Your Crime Scene?, Dona se prijavila za rad u kompaniji za čišćenje mesta zločina, pridruživši se timu sastavljenom uglavnom od sredovečnih muškaraca. Ali to ni u kom slučaju ne znači da dobija lake poslove.

Krv je prošla između podnih dasaka i počela da kapa na pod ispod.

"Sećam se svakog mesta zločina koje sam čistila, ali jedno se posebno istaklo u odnosu na sva druga. Pozvali su me u jedan stan u Brizbejnu. Čovek je došao kući s posla i zatekao malo ulja na kuhinjskom pultu, obrisao ga i otišao na spavanje. Kad se ujutro probudio, njegov kuhinjski pult bio je prekriven krvlju, a dolazila je sa krova, kroz tavanicu.

"Još pre nego što sam se popela na sprat, mogla sam da osetim taj miris, a kad sam otvorila vrata, nisam mogla da verujem svojim očima — nikad nisam videla ništa slično. Tu se nalazila telesna tečnost u prečniku od 20 metara koja je istekla iz kauča, slila se u kuhinju, pa niz hodnik, zašla među procepe u podu i počela da kapa u stan ispod. Lik je overio od kreka i ležao tamo više od dve nedelje."

Reklame

I kako tačno miriše tako nešto? "To se rečima na da opisati. To je nešto što vam se uvuče u dušu, a jednom kad vam uđe u nos, ostane tamo zauvek — nikad to ne zaboravite."

Bilo je i slučajeva koji su potresli Nejlerovu — ne zbog samog posla čišćenja, već zbog prirode situacije sa kojom je morala da se suoči. "Izašla sam na samoubistvo sačmaricom — bila je to majka koja je pucala sebi u glavu u spavaćoj sobi na spratu kuće dok su dvoje njene dece, uzrasta četiri i šest godina, boravili u prizemlju. Krv je prošla između podnih dasaka i počela da kapa na pod ispod. Dve devojčice su je zapravo videle — stavile su papir preko krvi. To je bilo nešto najtužnije što sam u životu videla."

Nejler kaže da je jedna scena ubistva ostavila poseban utisak na nju. "Devojku je njen dečko pretukao na smrt i njenom glavom probio zid. Nikad nisam videla toliko krvi. Žrtva je bila isto godište, iste visine, isto građena kao ja. Da budem sasvim iskrena, dugo mi je trebalo da prestanem da mislim na to."

Fotografija posredstvom Done Nejler

Obe žene kažu da je njihov posao uticao na način na koji posmatraju svet, mada ne nužno nagore. Iako kažu da su sada svesne koliko rasprostranjena i teška usamljenost može da bude, obe preduzimaju aktivne korake da se bore protiv nje. "Bilo je slučajeva da je osoba umrla u kući a da njeni cimeri nisu bili toga svesni nedelju dana", kaže Nejler. "Staram se da se smeškam nepoznatim ljudima, da sve vreme zivkam prijatelje, zato što nije teško nazvati i pitati nekog kako je. "

Eliot je završila kurs neuro-lingvističkog programiranja kako bi mogla da radi licem u lice sa horderima koje sreće i uspela da dopre do korena njihovog problema. Ona trenutno takođe trenira za sponzorsku biciklističku trku kako bi mogla da sakupi sredstva za dom za negu starijih. "Želim samo da oni kojima je potrebna pomoć tu pomoć i dobiju. Ne želim da ljudi budu sami, samo ostanu u kući i umru."

JOŠ NA VICE.COM:

Ja žrtvama saopštavam vesti o užasnim zločinima

Kako je doktor za sterilitet oplodio pacijentkinje sopstvenom spermom

Penzionisani policajci koji identifikuju leševe na starinski način