ilegalna trgovina drogom

Ludo sam se provodila sa međunarodnim narko bosom i preživela da to ispričam

Svaka noć podrazumevala je unošenje enormne količine droga, astronomski skupe restoranske obroke i obilje kolumbijsko-kanadskog seksa.
14.11.17
Sve fotografije: Autorka

Ovaj članak prvobitno je objavljen na thump -u.

Plaja del Karmen je meksički obalski grad udaljen 45 minuta vožnje od Kankuna. Tokom protekle decenije, najviše zahvaljujući navali turista koji se okupljaju za godišnji BPM festival, postao je međunarodni centar za provod obožavatelja plesne muzike – i neupadljivo utočište za ljude koji ne žele da budu pronađeni.

Moja veza sa mračnijom stranom Plaje započela je u oktobru 2013. godine, kad sam radila kao vodič i kućepaziteljka za kompaniju koja izdaje luksuzne vile turistima spremnim da plate i preko 3.000 dolara za noć. Moje dužnosti su podrazumevale ugovaranje aranžmana, odgovaranje na pitanja i staranje da naši gosti tokom boravka imaju sve što im treba. Gažu sam dobila kad je moja sopstvena porodica tamo iznajmila vilu; kad sam posle nekoliko čašica tekile prihvatila gorko saznanje da u skorije vreme nemam želju da se vratim u školu, pitala sam vlasnika kompanije da li mu treba pomoć. Ispostavilo se da mu treba i mesec i po dana kasnije našla sam se na letu u jednom pravcu iz rodnog Los Anđelesa za Meksiko.

Reklame

Plaja del Karmen je malo mesto i tokom mog tromesečnog boravka tamo imala sam posla sa svakojakim likovima iz svih delova sveta: izgnanicima; nomadima; decom iz međunarodnih klubova; čak i samoproklamovanim kriminalcima koji su se krili od federalnih vlasti. Ipak, od svih sam najbolje zapamtila Mikinu* priču, zato što je to bio moj prvi (i verovatno poslednji) susret sa nedodirljivim i glamuroznim svetom ljudi u višim ešalonima trgovine drogom. Kad se danas osvrnem, shvatam da je to bilo mnogo više od običnog susreta – tokom nekoliko nadrealnih nedelja bila sam jedna od likova iz Mikinog sveta, potpuno uključena u životni stil jednog međunarodnog šefa trgovine drogom.

Miku sam upoznala u januaru 2014. godine, kad je od nas iznajmio šestosobnu vilu na plaži. Bio je visok 188 centimetara, izbrijan i podšišan, noseći odeću koja mu savršeno pristaje, dizajnerske cipele i satove koji koštaju kao početna plata nekog prosvetnog radnika. Verovatno je za mene deo njegovog šarma ležao u činjenici da je izgledao kao otelotvorenje tradicionalne muževnosti, stesanog stasa jednog ultimativnog fajtera, autoritativnog nastupa jednog mafioze iz Kuma i jake vilice koja bi se stegla svaki put kad je bio besan ili se izgubio u mislima. Posle malo prvobitne neobavezne ćaske, saznala sam da je iz Manitobe, u Kanadi, da je u ranim tridesetim, i da je poreklom iz Istočne Evrope.

Mika je stigao sa prijateljem Timom, čije je putovanje u Meksiko bilo prvi put da je napustio Kanadu nakon što je proveo rane zrele godine u zatvoru zbog pokušaja ubistva. Tim je imao 29 godina, ali je posedovao energiju jednog tinejdžera. Bilo je to kao da je njegov razvoj stao kad je ušao u zatvor.

Reklame

Odnos između Mike i mene bio je od samog starta nekonvencionalan. Pre nego što sam dobila priliku da predstavim njemu i Timu njihovu vilu i izdeklamujem uobičajenu uvodnu priču, Mika je izvadio kesicu iz svojih pantalona punu nečega za šta mi je rekao da su 75 pilule ekstazija i sličica esida. Nakon što sam se sabrala od prvobitnog šoka, primat je preuzeo andrenalin džanki u meni. Mikina drskost bila je dobrodošla promena u odnosu na sve one buržujčiće i mame puštene s lanca sa kojima sam imala posla čitave sezone.

"Želiš li malo?"

"Naravno."

Dao mi je pet pilula ekstazija.



Pitajući se zašto bi bilo ko sa sobom nosio toliko droge, pitala sam momke čime se bave u životu. Mika je nehajno izvukao tri mobilna telefona i rekao mi da se bavi "građevinom". Nastavila sam da ga pritiskam, pitajući: "Znaš, ova vila obično prima i do deset ljudi. Da li ste je uzeli samo za vas dvojicu?" Mika je rekao da očekuje prijatelje i neke devojke iz Kolumbije.

Tako je i bilo, narednog dana su dve najlepše žene koje sam u životu videla ušle na vrata i predstavile se kao Lorena i Mari. Devojke su izgledale kao avioni pravo iz muzičkih spotova, sa licima Sofije Vergare i telima Niki Minaž. Nosile su tanušne majice i bikini, utegnute u farmerke, sa dugim akrilnim noktima i gomilom nakita. Donekle misteriozno, rečeno mi je da su "plaćene da se cele nedelje provode".

Devojke su bile ljubazne prema meni. Nas tri smo se zbližile preko zajedničke ljubavi prema elektronskoj muzici i putovanjima, a Lorena mi je čak pokazala snimke kako nastupa kao di-džej na žurkama u rodnom mestu Kali, u Kolumbiji. Naš odnos mimo toga, međutim, bio je sveden, jer su devojke većinu vremena provodile slikajući selfije i šmrkajući čudan prašak pravo iz kesica. " Ningunas personas en Colombia les gustan cocaine" – "Niko u Kolumbiji ne voli kokain" – rekla mi je Mari na španskom. Objasnile su mi da je to 2C-B, dizajnerska droga slična MDMA-u.

Reklame

Dan nakon što su stigle devojke, pojavio se Mikin drugar Ivan – takođe iz Kalija u Kolumbiji. Dok je raspakivao prtljag u zajedničkoj prostoriji, Ivan je izvukao još dizajnerskih droga i nekoliko hiljada u novčanicama od po sto dolara, neobavezno nas obavestivši da je novac prvoklasan falsifikat. Potom nam je ispričao da su ga zadržali na aerodromu u Kankunu zato što je njegov dosije pokazao neplaćenu saobraćajnu kaznu u Majamiju.

Prema Mikinim rečima, Ivana je upoznao pre nekoliko godina u Gvadalahari, tokom jedne od njegovih čestih poseta Meksiku, i od tada su prijatelji. Sada je Ivan praktično bio Mikina desna ruka kad god bi se obreli u Meksiku; njegove primarne dužnosti bile su da bude prevodilac između Mike i harema njegovih latinskih lepotica, vozika sve okolo i pažljivo koordiniše noćne izlaske u gradu.

Miki sam se dopala – možda zato što sam bila jedina ženska osoba sa kojom je mogao da priča na engleskom. Tokom nekoliko večeri izvodio nas je sve da se provodimo u klubovima kao što su Mamita's, Kool Beach Club, Canibal Royale i La Santanera. Bilo je to u vreme pred BPM Festival, tako da su di-džejevi uglavnom puštali andergraund haus i tehno. Mika je više voleo fazon Las Vegasa, ali je ostajao jer je bilo lepotica u šampanjca u izobilju.

Boce Dom Perinjona – nikad Moet

Naš rutinski izlazak izgledao bi ovako: pojavili bismo se u klubu, platili sto i odmah bi se prema nama ophodili kao prema kraljevskoj porodici. Konobari bi donosili Moet, ali Mika ne bi bio zadovoljan, tako da su morali da se vrate sa Dom Perinjonom. Ceh je iznosio najmanje 10.000 dolara. Uvek se sve plaćalo u kešu. Svaka noć podrazumevala je i unošenje enormne količine droga, astronomski skupe restoranske obroke i obilje kolumbijsko-kanadskog seksa. Bio je to prvoklasni bezbrižni hedonizam kakve opisuju filmovi kao što su Spring Breakers i, da budem iskrena, uživala sam u svakoj sekundi.

Nekoliko dana pre datuma odjavljivanja iz vile, Mika je spontano odlučio da želi da otputuje do Gvadalahare kako bi posetio prijatelje. U međuvremenu, žene i Ivan su odleteli nazad za Kolumbiju, ostavivši me samu sa Mikom i Timom. Odmah smo naleteli na problem: momci nisu mogli da plate avionske karte kreditnim karticama jer su želeli da izbegnu da za sobom ostave elektronski trag. Nakon svog vremena koje smo proveli zajedno – sa Mikom koji mi je praktično dopustio da im se prišljamčim na njihovom plaćenom odmoru – osetila sam se obaveznom da im pomognem. U toj fazi sam znala da Mika verovatno nije vlasnik obične građevinske kompanije, ali u toj fazi mi je toliko prijalo u njihovom društvu da sam odlučila da ignorišem svoje sve veće sumnje.

Reklame

Ponudila sam im da stavim njihove avionske karte na svoju karticu a da mi oni plate u gotovini. Ljubazno su odbili. Umesto toga, Mika mi je dao 1.000 pezosa (otprilike 100 dolara) da se odvezem do Međunarodnog aerodroma u Kankunu i da u gotovini kupim dve karte do Gvadalahare za njega i Tima.

Posle Meksika, Mika je odleteo nazad za Kanadu, a ja sam se vratila kući u Los Anđeles. Narednih šest meseci, ostali smo u kontaktu preko WhatsApp-a. Bilo je uzbudljivo družiti se sa neuhvatljivim zločestim momkom koji je obitavao na nivou mnogo iznad sitnih dilera sa kojima sam se zajebavala u Plaji i Los Anđelesu. I dalje nisam do kraja bila sigurna čime se tačno bavi, ali uskoro ću saznati.

Mika šeta po ruševinama Plaje

U avgustu 2014. godine, Mika mi je najavio da dolazi u Los Anđeles na jednomesečni odmor i da razmišlja o ulaganju u lanac restorana El Polo Loko nakon što je od prijatelja čuo koliko je dobra njihova grilovana piletina na meksički način. Rekao mi je da razmišlja da otvori jedan njihov lokal kod kuće u Manitobi.

Ponudio mi je 150 dolara na dan, plus besplatan šoping i obroke, ako pristanem da mu budem šofer tokom trajanja njegove posete. U to vreme nisam imala posao tako da mi je to delovalo kao sjajna ponuda. Plus, raditi za Miku značilo je da ćemo se sve vreme družiti, a zapravo sam samo to želela. Uvek sam padala na loše momke, Mika je bio zgodan i lepo se ophodio prema meni. Na osnovu zajedničkog vremena provedenog u Meksiku, znala sam da je druženje sa njim u Los Anđelesu zagarantovana zabava. U redu, verovatno je bio upleten u neke sumnjive poslove, ali moja zaluđenost njim potpuno je zasenila zdravorazumsko rasuđivanje. Govorila sam sebi: niko nije savršen, zar ne?

Reklame

Prvih nekoliko dana koje smo proveli zajedno u Los Anđelesu bilo je sjajno. Odvela sam ga nekoliko puta u El Polo Loko i strašno mu se dopalo. Odlazili smo na plažu i visili po Holivudu i Santa Moniki. Skoknuli smo do Freda Segala gde mi je kupio nakit, plaćajući debelim svežnjevima novčanica. Kao i kad smo bili u Meksiku, sve je uvek plaćano u kešu kako ne bi ostao nikakav papirni trag.

A onda je jednog popodneva samo nestao. Isplanirali smo odlazak na plažu u Malibu, ali mi se čitavog dana nije javio. Pomenuo je prethodne noći da planira da se nađe sa prijateljima na nekim popularnim mestima, tako da sam pretpostavila da se ludo proveo u klubovima kao što su Playhouse ili Greystone Manor u Holivudu, jer je pomenuo da ga oba zanimaju. Nisam se zabrinula.

Kasnije iste večeri dobila sam baražnu vatru paničnih porukica i telefonskih poziva od njega, u kojima me je molio da se nađem s njim u ulici u kojoj mu se nalazio stan, na parkiralištu tržnog centra. Na telefonu je i dalje zvučao kao smireni, sabrani Mika kog sam znala, a opet sam u njegovom glasu mogla da nazrem da nešto nije u redu.

Kad sam stigla, uskočio je na suvozačevo mesto. "Samo vozi“, rekao je. Bez ikakvog objašnjenja. Spustio je sedište skroz pozadi, pazeći da mu se glava ne vidi spolja kroz prozor auta. Povremeno je bacao pogled preko ramena. Bila sam zbunjena, ali mi se u tajnosti dopalo to uzbuđenje. Osećala sam se kao da obitavam u nekom holivudskom filmskom hitu.

Reklame

Konačno, kad smo se našli najmanje petnaest kilometara od njegovog stana, Mika se uspravio. Zahtevala sam da znam šta se dešava, a on mi je rekao da je prethodne večeri gomila pripadnika lokalne policije, FBI i DEA upala u njegov stan i zaplenila 300.000 dolara u gotovini. Pratili su ga sve vreme otkako je stigao u Los Anđeles i motrili na njega dok je pričao sa grupom "sumnjivih tipova sa vakero šeširima". To je bilo jedino objašnjenje koje mi je dao za raciju, ali to je sve što mi je trebalo da bih shvatila šta se zapravo dešava.

Mika uživa u El Polo Loko

Mika mi je rekao da su ga preko noći ubacili u zatvorsku ćeliju, ali je platio nekoga da mu plati kauciju kako bi ga pustili ujutro, svega nekoliko sati pre nego što sam ga pokupila. To je objasnilo zašto mi se neko vreme nije javljao.

Potom je tražio da ga odvezem do kancelarije njegovog advokata, kako bi mogao da isplanira svoj hitan povratak u Kanadu. Ali tu sam sada ja počela da paničim, kad sam shvatila koliko je situacija ozbiljna.

"Ako želiš da te odvezem bilo kuda, moraš, majku mu, da mi kažeš čime se baviš", zahtevala sam, objašnjavajući mu da je u pitanju moja bezbednost.

"Daj mi svoj telefon“, rekao je, zureći napeto u mene svojim probojnim plavim očima.

Predala sam mu ga. On ga je isključio i stavio u džep.

"Trgujem ekstazijem i heroinom", rekao je neobavezno.

"Oh, u redu", promucala sam, šokirana da mi je konačno priznao.

"Jebeno ću te ubiti ako budeš rekla bilo kome", našalio se. U dubini duše sam znala da u tome postoji i delić istine.

Reklame

Da sve bude čudnije, posle njegovog "priznanja", osetila sam mir zato što sam konačno znala da nisam luda, da Mika nije neki ludi građevinski tajkun u lošoj finansijskoj situaciji. Uveravao me je da ću biti bezbedna a ja sam mu iz nekog razloga i dalje verovala.

Odvezla sam ga do njegovog advokata, uveravajući se da ne radim ništa protivzakonito i da uvek mogu da se pozovem na neinformisanost. Advokatova kancelarija nalazila se u oronulom kraju Van Najsa; pretpostavljala sam da on zastupa i neke velike narko bande, kao što su Van Najs Bojs ili Pačoima Piru Bladz, koje su bile poznate u tom delu Los Anđelesa. Sedeli smo u čekaonici kad je izašao mršavi čovek sa fensi satom u prugastom odelu. Mika je ušao u prostoriju sa njim, a kad je izašao imao je dobre vesti: njegov advokat je znao kako da ga ubaci u Kanadu. Mika će samo morati da mu plati 35.000 dolara – verovatno za još fensi satova i prugastih odela.

Nakon što smo otišli iz advokatske kancelarije, Mika je okrenuo par brojeva na jednom od svojih jednokratnih telefona, dogovorivši da ga dve devojke iz Manitobe narednog dana pokupe u Los Anđelesu sa još jednokratnih telefona i gotovinom.

U trenutku promućurnosti, čak je i naivna dvadesetdvogodišnja ja željna avantura uspela da anticipira smutljiva vremena koje me čekaju ako nastavim da održavam bilo kakav odnos sa Mikom. I tako, kad sam ga odbacila, nazvala sam oca i zatražila mu savet. Iako je oduvek praktikovao veoma ležeran odnos prema roditeljstvu, moj otac se ozbiljno zabrinuo za moju sigurnost kad sam mu ispričala šta se dešava. Naložio mi je da smesta izbrišem Mikin broj ukoliko ne želim da policija otvori dosije o meni i da me snage reda i zakona prate gdegod da pođem – ili nešto još gore.

Reklame

Narednog dana sam poslala poruku Miki rekavši mu da na neko vreme odlazim iz grada. Slagala sam i rekla da razmišljam da se preselim nazad u Meksiko i da će mu možda biti teško da stupi u kontakt sa mnom. Odgovorio mi je poželevši mi dobar provod, da mu se obavezno javim i da ćemo se možda videti ponovo u Meksiku. Potom sam nevoljno izbrisala njegove brojeve iz svog telefona i na kraju promenila svoj.

Taj prijateljski oproštaj poslednji je put da sam se čula sa Mikom. Do današnjeg dana i dalje s vremena na vreme mislim na njega. Ponekad ga čak potražim na lokatoru američkih i kanadskih zatvorenika, u nadi da ću ga negde pronaći. Ali to se nikad ne desi. Štaviše, ni do danas ne znam da li mu je Mika bilo pravo ime.

*Sva imena su izmenjena

JOŠ NA VICE.COM:

Možete da zavisite od droga a da niste zavisnik

Duboko uranjanje u terapiju psihodelicima

Šta nam u stvari radi super-jak ekstazi