Sve u vezi sa "zabranom rijalitija" u Srbiji je glupo i lažno

U promo intervjuu koji je Džon De Mol, kreator "Velikog brata" i mnogih drugih rijalitija, dao pre nekoliko godina, on je objasnio genezu imena prvog velikog hita rijaliti formata televizije:

Ovaj citat ne ukazuje na bilo kakvu post-modernističku zamisao iza imena ili emisije. Manjak bilo kakvog mita oko biranja imena i potpuno pogrešno tumačenje šta se dešava u Orvelovoj knjizi ukazuje da De Molu nije bitna nikakva veze sa Orvelom ili sa konceptima, idejama i motivima koje je ovaj socijalista i jedan od najznačajnijih političkih pisaca na engleskom jeziku dvadesetog veka izneo u svojoj knjizi o totalitarnom sistemu Sovjetskog saveza. Ništa u vezi sa kreiranjem formata rijaliti televizije ne ukazuje na bilo kakvu kulturološku ili umetničku ambiciju, a i prethodnih 20 godina rijalitija ne pokazuje da unutar njega postoji bilo šta. Ne bilo šta "dobro" ili "loše", već da je sadržaj riajlitija, slično sadržaju pornografije, izuzet od bilo kakve estetike, podržavanja ili odnosa prema društvu u kome se dešava. On može da bude njegova refleksija, ali i to je uglavnom više slučajno nego sa bilo kakvom namerom.

Rijaliti je prazan. To je produkcijski jeftin sadržaj koji može da popuni veliku količinu vremena na televiziji i njegov kulturološki uticaj je ograničen. On je "brza hrana" kulture. Uvek dostupan, nikad zadovoljavajući. Od desetina i desetina hiljada ljudi koji su uzeli učešće u hiljadam rijaliti programa svuda u svetu, ukoliko se ne računaju muzički talentovani ljudi koji su se proslavili zbog svog talenta a ne zbog rijalitija, taj žanr je proizveo samo jednu jedinu ličnost koja je uspela da postane značajna u mejnstrimu: Kim Kardašijan.

Taj osećaj praznine, šupljine i besmislenosti, vezan je i za debatu koja je nastala u javnosti nakon izjave ministara kulture Vladana Vukosavljevića na tribini u Parobrodu "Jel stvarno lepše sa kulturom". Na tribini su, pored njega, učestvovali i njegovi prethodnici: Ivan Tasovac, Branislav Lečić i Nada Popović Perišić. U opisu događaja piše da je događaj "…proizišao iz kampanje "Lepše je sa kulturom" koju je osmislila sredinom 90-ih marketinška agencija "Sači i Sači" po kojoj je bila zapamćena ministarka kulture Nada Popović Perišić."

Verovatno bi bilo lepše sa manje ratova - 1995. godina, u kojoj je izvršen genocid u Srebrenici, bila je "godina kulture" u Srbiji - ali dobro. Sve prođe, i sve se zaboravi. Debate o kulturi koje organizuju advertajzing kompanije ostaju.

Espresso piše da je ministar Vukosavljević izgovorio da "osim borbe za veći deo budžeta koji je namenjen za kulturu, treba stvarati i mentalni ambijent u društvu koji podrazumeva kulturne potrebe ljudi," kao i da "različite sile utiču na opstrukciju stvaranja tog ambijenta. Takav problem nema samo Srbija već je to posledica globalizacije. Treba 'plivati kontra matici' i učiniti sve da se kulturni ambijent u našoj zemlji svakim danom stimuliše, popravlja, uspostavlja," izgovorio je ministar. Ovo drugo je sve gomila opštih mesta koje ne znače ništa. "Mentalni ambijent" zvuči kao ime pank benda a "plivati kontra matici" je jako teško pomiriti sa "globalizacija je kriva za sve". Sve ovo je samo korišćenje mnogo reči da bi se reklo "neće biti više para za kulturu od strane države".

Ali ministar ima rešenje, i izneo ga je tokom tribine, čime je bacio grudvu i pokrenuo debatu o kulturi u Srbiji koja je u roku od 48 sati dovela do fantazija o silovanju na društvenim mrežama:

Dakle para nema ali bi nam ministar pomogao tako što bi stimulisao "mentalni ambijant" ukidanjem programa koji se emituju na privatnim televizijama koje građani Srbije uglavnom gledaju preko kablovskih operatera. Ali, ako njegova ideja - za koju sam kaže da ne može da je sprovede - postane realnost, onda svi ljudi u Srbiji koji televizijski program dobijaju preko analognih antena (valjda hipsteri?) neće moći da vide užas rijalitija koji "uništava narod". Ministar ne može da uradi ništa za nas, osim da nam priča šta bi zabranjivao da ima moć. Super.

Onda je, naravno, vlasnik televizije Pink, Teri Gilijam za siromašne, i zavisnik od pisanja otvorenih pisama, odlučio da mu odgovori. I ironično, posle celokupne istorije otvorenih pisama koje mogu da se svedu na "'alo bre, tišina!" napisano na sve moguće načine, Mitrović je rekao stvari koje su tačne: da su nacionalne frekvencije sve manje i manje bitne, da su rijalitiji popularni, što prema ministrovoj logici, u potpunosti obara njegovu tvrdnju "da ovo nije narod lakrdijaša i psovača", da ministar ima namere da bude "inkvizitor", da "liberalno tržište nije savršeno ali da ima pravila" među kojima je osnovno potrošačev izbor. Naravno, pošto je ovo pismo Željka Mitrovića, tu se nalazi i još gomila uvreda, hvalisanja i hiperbola.

Ministar Vukosavljević je onda odlučio da celu stvar pretvori u savremeni "tuk na tuk" Dositeja i Vuka Karadžića, pa je odgovorio sa "sram vas bilo gospodine" izjavom u kojoj ironično poziva Mitrovića da "počne da oblikuje svoje izražavanje u skladu sa opšteprihvaćenim normama komunikacije," prozivajući njegove kognitivne kapacitete i da je "ponosan" ako ga neko kao Mitrović naziva "inkvizitorom".

Naravno, ministar ne može da odoli a da ne otkrije šta stvarno misli o tome kakav odnos treba da imaju država i tržište pa piše i da "liberalni modeli“ u medijima pružaju dovoljno mogućnosti za proizvodnju zabavnih programa doličnog sadržaja." Dakle, može liberalno, ali samo ako ministar misli da je pristojno. Onda je Mitrović postao "MITROVIĆ OKRENUT NA 11" pa je prozvao ministra da gleda pornografiju, a u tabloidima je izašla vest da je Vukosavljević završio na "ribanju" kod premijerke Branbić koja mu je rekla da se ne meša u rad privatnih televizija i da je "Đilas doveo rijalitije u Srbiju". Pošto je sve dobilo dimenziju vlast/opozicija, u debatu je onda kao đule upao trenutni predsedavajući Saveza za Srbiju Željko Veselinović.

Prvo je na Tviteru odlučio da podrži ministra Vukosavljevića. Zatim je, na svom privatnom Fejsbuk nalogu, napisao status koji je odmah ušao u uži izbor za najodvratniji skup reči koji je na srpskom jeziku napisan na toj platformi u kome je fantazirao o javnom silovanju premijerke, pred kamerama, od "obdarenog afro-amerikanca tek puštenog iz zatvora". Ubrzo ga je obrisao, uz izvinjenje Brnabić u kome nije mogao da odoli, a da ne relativizuje užas koji je napisao komentarom "posle svakodnevnih uvreda kojima smo izloženi uradimo i glupost zbog koje se kasnije pokajemo." Dakle, izvinjavam se, ali u stvari, razlog zašto sam javno fantazirao o silovanju sa rasnim konotacijama je to što me napadaju svaki dan.

Političke implikacije svega ovoga su jasne - skoro svakodnevne konferencije za štampu predsednika Vučića će sada imati još jednog aktera opozicije (apdejt: uveden je kao karakter u narativ). Gospodin Veselinović bi, i zbog sebe i zbog političkog saveza u kome je, trebalo odmah da podnese ostavku. Ali u Srbiji se takve stvari ne dešavaju, jer svako ko bude tražio to od gospodina Veselinovića će dobiti odgovor "a šta je bilo sa Gašićem" pošto je sve u Srbiji nalik ovoj debati. Isto tako bi ministar Vukosavljević trebalo da ponudi ostavku ukoliko mu je ideja o zabranama toliko bitna a ne može da je sprovede, a gospodin Mitrović bi verovatno trebalo više vremena da posveti činjenici da je doba dominacije Pinka u TV rejtinzima prošlo.

Ali neće. Sve je glupo i lažno, ali i opasno, i što duže traje, po inerciji će samo postajati sve više i više tako.

Ništa nismo naučili iz ova tri dana debata i razgovora. Sve u svemu, u dva koraka se dođe do političke rasprave između opozicije i vlasti i u zavisnosti koga podržavate, vi branite tu stranu i opravdavate sve što ona kaže, i napadate sve što druga strana kaže. Sve je isprazno i bez stvarnog sadržaja i posledica, baš kao i rijaliti o kome se u ovom slučaju govori. Jasno je da je Mitrović zbog svoje bliskosti vlasti jako moćan i jasno je da ministar Vukosavljević nije moćan onoliko koliko bi želeo da bude. Jasno je da rijalitiji neće biti zabranjeni i da su popularni, ali ne koliko i domaći dramski programi na konkurentskim televizijama i prenosi sportskih događaja. Dakle, sve što je izgovoreno u prethodna dva, tri dana je ili laž, ili lična uvreda, ili fantaziranje o moći ili nasilju. I proći će, kao što i sve prođe, bez stvarnih posledica.

Posle velike popularnosti u prvoj deceniji ovog veka, rijaliti programi su izgubili primat. I dalje ih ima svuda u svetu, jer opet - oni su jeftin način da se popuni ogromna količina sati programa televizije - ali niti su najgledaniji (čak ni u Srbiji) niti su najznačajniji žanr televizije. Najbitnije od svega, u njihovoj srži je to da su lažni. Sve u vezi sa njima je lažno. "Rijaliti" deo se odnosi na manjak scenarija, ali Zadruga, kao i Veliki brat, kao i "Real Housewives", kao i Kardašijani nemaju veze sa stvarnošću, i to je sa namerom. Oni su konstruisani tako da ne komuniciraju sa njom, ne govore o njoj, nemaju nikakav odnos prema njoj. To su uvek lažne situacije, sa ljudima koji igraju verzije sebe pred kamerom i ulaze u lažne konflikte i ispunjavaju lažne zadatke. Sve, od lokacije, preko kastinga, do ishoda se ponavlja. Nema stvarnih posledica jer se ništa u stvari ne dešava i ništa se ne menja. Rijaliti su simulakrumi života koji ljudi gledaju jer ima dodirne tačke sa društvom i jezikom u kome žive, ali im u suštini pruža beg od stvarnosti. Takva je i ova debata, i kao i rijalitije, najbolje ju je u potpunosti ignorisati.