Droge

Ljudi o situacijama kada su se toliko naduvali da su zvali hitnu

Vutra je prilično kul droga, ali za neke uživaoce, ovo iskustvo završi urnebesnom katastrofom.
22.6.18
Majkl Kelso iz Veselih sedamdesetih | Slike sa Jutjuba / Shutterstock-a.

Da se odmah razumemo, ja volim vutru, ili barem ideju o njoj.

Ali i pored toga, iako je mnogo manje opasna od alkohola, svaki put kada naletim na džoint, na kraju mislim da umirem, ili da je kraj sveta, ili oboje.

Baš sam se trudio da mi se dopadne, trpeo sam nalete paranoje i vrtoglavice, ali nikada nisam imao sjajno, kul iskustvo. Umesto toga, trenutak na koji se uvek vratim kada se prisećam svoje kratke karijere duvača je kada sam sedeo na kauču svog prijatelja i nekoliko sati intenzivno buljio u zid, sve više siguran da sam počeo da razumem beskonačnost, kao i da ludim.

Reklame

A znam da nisam ni jedini koji je u tom fazonu. Ima drugih, jednako nesrećnih kao ja, koji posle dima ili zalogaja bilo čega što sadrži THC samo postaju sve zabrinutiji da će im srce eksplodirati. Do te mere, da je jedini logični naredni korak da urade suprotno od onoga što bi savetovao bilo koji nonšalantni uživalac: zvati nadležne.

Evo priče ljudi koji su otkucali sami sebe da su duvali vutru.

Džejkob, 25

Bio sam na prvoj godini studija, i poduvao sam džoint sa nekim prijateljima. To mi je bio neki peti put da duvam, a prvih pet puta… jednostavno mi je svaki put bivalo sve gore. A ovog puta sam se osećao kao da mi se začepljuje grlo. U suštini sam imao napad panike, ali od samog početka kada sam shvatio da nadolazi, osećao sam se loše. Krenuli smo nazad u smeštaj, i ja sam rekao drugarima, „Ne mogu da dišem“, i rekao im da pozovu hitnu pomoć. Nisu želeli da pozovu policiju, pa su pozvali taksi službu univerziteta, i taksi je došao po nas, ali su nam rekli da nisu nadležni da prevoze hitne slučajeve do bolnice. Onda smo pozvali hitnu pomoć, ušao sam unutra i rekao im da sam naduvan, a oni su bili u fazonu, „Da, okej“, i uopšte me nisu shvatali ozbiljno. Ali onda su mi izmerili puls, i rekli, „O, srce ti baš brzo lupa… dovoljno si mlad da izdržiš to par sati, ali ćemo te povezati na par stvari“.

I onda su me prikačili na infuziju, i po celom telu mi polepili žice, i onda sam ko zna koliko sati sedeo u bolnici i čekao, da bi oni bili sigurni da mi srce neće eksplodirati. Posle toga sam samo otišao u dom, isto kao i ranije, osim što sam po sebi imao izlepljene one čudne sprave za merenje.

Reklame

To mi se dogodilo negde 2011. ili 2012, pa sam pre jedno mesec dana rešio da ponovo probam, zato što sam bio u fazonu, „O, sada sam u drugačijoj fazi u životu“, i uvek sam se osećao izostavljeno, zato što svi moji ortaci duvaju. Uzeo sam samo jedan dim, i bilo mi je grozno. Stvarno, stvarno… toliko mrzim taj osećaj. U pitanju je veoma fizička senzacija, a činjenica da ne mogu da se otarasim te fizičke senzacije mi izaziva anksioznost. Ne znam zašto je za mene to toliko drugačije.

Ešli, 26

U pitanju je bio moj tata. On je pravio ulje od kanabisa, zato što mu pomaže kod bolova u leđima, i takvih stvari. I tako je napravio nešto ulja, i valjda mu je preostalo nešto malo u bočici. I umesto da to sačuva, on je odlučio da ga jednostavno… prospe po tostu i pojede, ne znajući da će se od toga naduvati k’o slon. Stvarno je odlepio. Previše se naduvao, srce mu je jako lupalo i rekao je da misli da će eksplodirati. Pozvao je hitnu pomoć, zato što se uspaničio, otišao je u bolnicu, gde su morali da ga zadrže preko noći.

Zvao me je dok se to događalo, a ja sam čitavo vreme umirala od smeha. Zato što, mislim, znala sam da će mu biti dobro, samo on to nije znao. Meni je to bilo smešno. Mislim da je jednom probao vutru kao tinejdžer, i tada mu se nije dopala, ali ja duvam, i tako to, pa sam… to znala.

Majk, 25

Imao sam 20 godina, i prvi put sam pojeo kolačić sa vutrom. Sve u svemu, drug mi je u usta nabio ceo kolačić, koji je bio ekstremno jak. Pola sata nisam osećao ništa, pa sam pojeo još četvrtinu. Onda sam odleteo u hiper-svemir, legao na krevet i lebdeo među zvezdama, misleći da umirem. Isprva nisam mogao da se pomerim, i bio sam uplašen, ali ipak i opušten. Onda sam prihvatio činjenicu da umirem. Moja devojka je ušla u sobu i ja sam se prenuo iz omamljenosti, i imao mentalni slom i rekao joj da nisam dobro. Iskočio sam iz kreveta i pokušao da pozovem hitnu pomoć iz ruke, ne shvatajući da u ruci nemam telefon. Pokušavao sam to jedno pet minuta, a onda sam shvatio da sam idiot, izvalio se na krevet i zaspao.

Tobi, 20

Dakle, imao sam oko 15 godina, bio je kraj školske godine. Bio sam prvi ili drugi srednje, šta god, i moji roditelji su odlazili nekud za viend. Rekli su mi da ne pravim žurku, pa sam uradio jedino što je imalo smisla, napravio sam žurku.

Reklame

Pojavilo se više ljudi nego što sam planirao, zato što svi imaju Fejsbuk i mobilne telefone, ali sve je teklo kako treba. Veče je odmicalo, i čak se ni ne sećam šta je rečeno, ali neko mi je prišao i pitao me da li može da uradi nešto stvarno glupo; ja sam kroz šalu rekao „Da, ako želiš to da uradiš, moraćeš prvo da me pobediš u tuči“. I on me je smesta napao. Imao sam 15 godina, bio sam sitan. Uspaničio sam se, i smesta su se umešali neki ljudi, a ja sam malo odlepio. S toga je moj drug Džastin odlučio, „Moraš da poduvaš džoint sa mnom da bi se smirio“.

Poduvali smo džoint iza moje kuće, i smesta i niotkuda, ja sam postao paranoičniji nego ikad. Jednostavno sam odlepio. Dogegao sam se nazad u kuću, i smesta sam počeo da pokušavam da prekinem žurku, misleći da će se dogoditi nešto strašno. Ali niko me nije slušao, jer su svi bili mnogo stariji od mene, pa je jedino što mi je u takvom stanju imalo smisla – bilo da odem u svoju sobu i pozovem policiju. Vratio sam se na žurku i počeo da vičem, „Bože, neko je zvao pandure“! Bio sam toliko paranoičan i toliko sam odlepio, da sam potpuno uništio sopstvenu žurku, u suštini, bez ikakvog razloga.

Ben, 50

Dvadeset godina sam radio kao dispečer u policiji. Nismo primali mnogo poziva vezanih za vutru, ali poslednji put je zvao neki stariji tip. Pojeo je gomilu vutre u jestivom stanju, i to mu je udarilo pravo u glavu. Sigurno je bio u sedamdesetim ili osamdesetim godinama, i čitava porodica je bila nasmrt preplašena i osramoćena. Odjednom je počeo da igra, viče i vrišti – njegova porodica nije bila u stanju ni da ga zadrži u dvorištu. Odlutao je na ulicu, a oni su pokušavali da ga ubede da se vrati u kuću. Otišao je u banku, u Mekdonalds, jednostavno je lutao posvuda, i odigrao neku vrstu predstave za svakoga ko ga je video.

Nije mi jasno kako su se ti jestivi proizvodi sa vutrom našli na mestu na kome je on mogao da nađe i pojede ih, ali to se dogodilo. Ako ništa drugo, izgleda da je barem njegov unuk odmah shvatio šta se dešava, ali nije znao kako da postupi. Svi su bili veoma zabrinuti, uglavnom zbog njegovog ponašanja, pa su želeli pomoć oko toga… da ga obuzdaju. Na kraju su pozvali i policiju, i hitnu pomoć. U tom trenutku, više od svega, meni je situacija bila smešna, zbog njegovog ponašanja. To je bilo toliko neprimereno za nekog tako starog čoveka, a pre svega ostalog, glavna briga njegove porodice je bila sramota, i spektakl koji je priredio.

Reklame

Sara, 26

Kada sam otišla na fakultet, pridružila sam se jednoj sekciji za improvizaciju. Bila sam prva godina kada sam se pridružila, a ta sekcija je bila pomalo čuvena po tome što su svi obožavali da luduju. Ja sam zaista želela da se uklopim, a oni su spremali svoj „Dan ludila“. U suštini, stvar izgleda tako da se po podu pobaca gomila dušeka, puste crtaći, i spremi gomila grickalica. Neko je za tu priliku napravio grickalice s vutrom, i ja sam bila u fazonu, „Pa, ne znam mnogo o vutri, ali pretpostavljam da grickalice ne utiču toliko na tebe kao kada duvaš“. Jer, razmišljala sam, „Jedeš kolače, i to je uglavnom kolač, a ne vutra“. Što je pogrešno, uzgred. U pitanju je bio jedan od onih velikih, kada treba da pojedeš osminu kolača, i dodaš ga dalje. Ja sam bila gladna, zato što sam već dunula malo vutre, pa sam pojela ceo kolač.

Bilo mi je dobro, ali onda, posle nekih 45 minuta, osetila sam se kao da mi je čitavo telo… šuplje. Osećala sam se kao babuška, ali bez svih onih manjih babuški unutra. Ustala sam i otišla u kupatilo, i pogledala se u ogledalo. Znoj je sa mog čela liptao u potocima. Toliko mnogo sam se znojila, da mi je izgledalo kao da mi se lice topi.

A onda, a ovde postaje stvarno uvrnuto, dobila sam tik. Desna ruka je počela nekontrolisano da mi se trza, i stalno se podizala, a ja sam pokušavala da je spustim, i tada sam pomislila, „O bože, overila sam“. S toga sam primakla sebi jednog bliskog prijatelja. On je studirao medicinu, pa sam mu rekla, „Ruka ne prestaje da mi se trza, mislim da ću se šlogirati“. On se onda vratio u sobu gde su bili naši prijatelji, i povikao, „Sara će da se šlogira“!

Reklame

Niko od nas nije zastao da pomisli, „Hej, gomila ljudi se nalazi u sobi koja bazdi na vutru. Da slučajno ne mislite da pozvati vlasti u ovom trenutku možda i nije najbolja ideja“?

Ali smo ih pozvali. I oni su došli. Do trenutka kada smo shvatili da smo pozvali vlasti i da to verovatno nije najbolja ideja, svi su se sakrili. Policajci su samo ušli unutra, i zatekli praznu kuću sa gomilom dušeka na podu. A ja sam stajala nasred sobe, sa rukama koje se tresu, i sve je smrdelo na vutru, a ja sam samo rekla… „Ne znam šta se dogodilo“.

Moj prijatelj i ja smo ušli u kola hitne pomoći, a mene su smestili na nosila. Jedina misao mi je bila, „Okej, ovde ću umreti. Umreću u kolima hitne pomoći, od šloga“. Negde na polovini vožnje smo udarili u džombu na podu, a ja sam ga pogledala i rekla, „Dobrodošli u nabudžena kola hitne pomoći! Imam sve zajebancije u mojim nabudženim kolima hitne pomoći“! A on me je samo pogledao… a onda rekao, „Moram da razgovaram s tobom kada stignemo u bolnicu“.

Kada smo stigli, smestili su me u neku sobicu sa strane. Bila sam u mnogim bolnicama, ali nikada nisam videla takvu sobu. Kunem se da ona služi isključivo za smeštaj ljudi koji su isuviše nadrogirani da bi mogli da funkcionišu, zato što je soba bela i sasvim prazna, izuzev jedne stolice. Pitala sam, „Šta misliš, zašto smo u ovoj sobi? I zašto si želeo da razgovaraš sa mnom“?

A on je rekao, „Sara… žešće si naduvana. I svi to znaju. Policija zna, ljudi iz hitne pomoći znaju. Jednostavno si žešće naduvana, i samo će te pustiti da čekaš ovde, dok te malo ne popusti“. A jasam pomislila… svađala sam se s njim, govorila mu, „Nema šanse, šlogiraću se, ruka mi se trese“. A on me je pitao, „Sećaš li se kako si se malo pre pretvarala da si u epizodi serije Nabudži moja kola hitne pomoći?

I to je bio trenutak kada sam shvatila… da sam jednostavno previše naduvana. I tako smo sedeli u toj sobi oko dva i po sata, dok ruke nisu malo prestale da mi se tresu, a onda smo samo otišli odatle.

Odgovori su redigovani zbog dužine i jasnoće. Neka imena su izmenjena.