Pre nekoliko godina sam prvi put otputovala van Sjedinjenih Američkih Država. Otkrivanje novih mesta je bilo super uzbudljivo i bila sam preplavljena novim mogućnostima za fotografiju. Nakon nekoliko nedelja i nekoliko rolni filma, ostala sam šokirana otkrićem da sam imala najviše fotki mog prijatelja Aleksa usred jela. Fotografije su bile neodređene u smislu mesta i vremena, mogle su lako biti napravljene u Njujorku, ali su mi iz nekog razloga te fotke bile mnogo bogatije u detaljima i sećanjima od bilo koje slike pejzaža.
Reklame
Dobila sam mnogo komentara ljudi koji su bili oduševljeni sirovim i intimnim fotografijama. Mnogo naših dnevnih rutina, od sedenja na WC šolji, do korišćenja escajga su u potpunosti normalizovane. Ovo me je podsetilo na kratku priču Džordža Bataja u kojoj govori da smo stvorili ritual oko najosnovnijih telesnih funkcija i našli načine da ukrasimo njihovu originalnu svrhu.Nisam pokušavala da ljude precizno predstavim na fotografijama, moje fotografije više služe kao pokazatelj vremena koje smo proveli zajedno u njihovom prostoru. Fotke imaju svrhu, ali isto toliko su napravljene iz čiste zabave. Najvažnije mi je ipak to što su deo saradnje između mene i mojih prijatelja.
Mislim da će ovaj projekat biti nastavljen na neodređeno. Mnogo me inspirišu interakcije sa bliskim prijateljima, a ovaj rad mi je omogućio da ih proživim. Prijalo mi je da se samo zezamo. Provodila sam sate premeštajući stvari u njihovim stanovima samo zbog jedne fotke – poput neprestane slagalice.Ovde možete da pratite Gabrijelin rad.
Mislim da će ovaj projekat biti nastavljen na neodređeno. Mnogo me inspirišu interakcije sa bliskim prijateljima, a ovaj rad mi je omogućio da ih proživim. Prijalo mi je da se samo zezamo. Provodila sam sate premeštajući stvari u njihovim stanovima samo zbog jedne fotke – poput neprestane slagalice.Ovde možete da pratite Gabrijelin rad.
