Pre četrdeset dve godine, Bred Elterman je pobegao sa časa da bi se odvezao do muzičkog studija u Los Anđelesu i pokušao da uslika Dejvida Bouvija. Uspeo je u tome, slike mu je objavio Creem Magazine, i tako je počela jedna revolucionarna karijera na planu R&R fotografije. Umesto standardnih snimaka sa nastupa, Elterman bi odlazio sa fotoaparatom u bekstejdž i na razna druga mesta da bi neočekivano snimio velikane tog vremena kako se voze kolima, jedu krompiriće, izlaze iz javnog WCa, i generalno se ponašaju kao da su normalni ljudi. Skoro pola veka kasnije Elterman (koji povremeno objavljuje za VICE) je naišao na eBay rasprodaju svojih starih negativa, pa ih je otkupio da bi evocirao uspomene.
Reklame
Nedavno sam imala priliku da sa Eltermanom popričam preko telefona o vremenu u kom se družio sa kraljevima roka, o povratku starih negativa, i o uspomenama na dane slave.
Elterman na radnom mestu davne 1980.VICE: Kako to da su fotografije završile na eBay rasprodaji?
Bred Elterman: Tih sedamdesetih ja sam stvarno svašta slikao. Slajdove u boji kao i crno-bele printove bih slao časopisima širom sveta – mada jesam arhivirao svoje negative. Pre par godina sam se našao u Tokiju i svratio u Šinko Mjuzik, koji je svojevremeno objavljivao časopise kao što su Music Life i Rock Show. Koristili su sve snimke koje sam im ja slao, pa sam postao njihov dopisnik iz Los Anđelesa. Kad sam stigao do zgrade, nije bilo nikog osim jednog vremešnog čuvara koji mi je rekao da je firma odavno zatvorena, a gde bi mogla da im bude arhiva nije imao pojma. Ovo nipošto nije retkost. Svi ti časopisi kojima sam prodavao slike sedamdesetih godina su se ugasili. Hiljade i hiljade analognih fotografija su završile na deponijama. Nisam ja samo idiot koji je negde zaturio svoje stare negative.
Bred Elterman: Tih sedamdesetih ja sam stvarno svašta slikao. Slajdove u boji kao i crno-bele printove bih slao časopisima širom sveta – mada jesam arhivirao svoje negative. Pre par godina sam se našao u Tokiju i svratio u Šinko Mjuzik, koji je svojevremeno objavljivao časopise kao što su Music Life i Rock Show. Koristili su sve snimke koje sam im ja slao, pa sam postao njihov dopisnik iz Los Anđelesa. Kad sam stigao do zgrade, nije bilo nikog osim jednog vremešnog čuvara koji mi je rekao da je firma odavno zatvorena, a gde bi mogla da im bude arhiva nije imao pojma. Ovo nipošto nije retkost. Svi ti časopisi kojima sam prodavao slike sedamdesetih godina su se ugasili. Hiljade i hiljade analognih fotografija su završile na deponijama. Nisam ja samo idiot koji je negde zaturio svoje stare negative.
Flo i Edi u bekstejdžu KISS koncerta, iz japanskog časopisa Music Life, 1978. Svaki broj bio je debeo kao telefonski imenik.Za koliko si ih onda prodavao, i koliko su te sad koštale?
Neke od slajdova sam sad otkupio za 20 dolara, plus 70 za korekturu. Meni je to značilo mnogo više nego bilo kom drugom, tako da nije bilo previše teško da platim. Bilo je to kao nagrada poštenom nalazaču. Neke fotke su bile pogrešno potpisane na listingu; nisu imali pojma šta sam im slao. Otkupio sam sve svoje negative Nila Janga iz '76. To je bilo nezaboravno, Stiven Stils je izašao na bis, rukovali su se… Morao sam da ih imam.
Neke od slajdova sam sad otkupio za 20 dolara, plus 70 za korekturu. Meni je to značilo mnogo više nego bilo kom drugom, tako da nije bilo previše teško da platim. Bilo je to kao nagrada poštenom nalazaču. Neke fotke su bile pogrešno potpisane na listingu; nisu imali pojma šta sam im slao. Otkupio sam sve svoje negative Nila Janga iz '76. To je bilo nezaboravno, Stiven Stils je izašao na bis, rukovali su se… Morao sam da ih imam.
Reklame
Kako si živeo u to vreme?
Bio sam još dete. Ona prva slika Dejvida Bouvija stvarno mi je promenila život. Pre nego što sam je napravio, neki glas mi je u podsvesti govorio „upropastićeš sve, zameriće ti", ali ipak sam imao muda. Kao tinejdžer, prosto stegneš zube i kreneš na prvu loptu. Kad mi je to objavio Creem, ponude su mi zatrpale poštansko sanduče. Posle sam maturirao, upisao višu školu, prebacio se na Kal Stejt Nortridž… Nisam diplomirao jer sam već uveliko radio, nisam mogao da postignem.Da li te je nešto iznenadilo kad si video te slike?
Podsetile su me koliko sam bio rastrzan kao klinac, radio sam kao mašina. Toliko sam truda morao da uložim, sama slika bila je najlakši deo. Svako veče morao sam prvo da saznam gde će bendovi da izađu, da li u Rainbow, u Roxy, u Starwood, Carlos and Charlie's, Sugar Shack, ili gde već. Posle svirke, dok su svi izlazili u grad, ja sam žurio kući da razvijem sve što sam snimio pre spavanja. Adrenalin me je tako jako držao da ne bih mogao da zaspim. Mama mi je bila slikarka, imala je studio u podrumu, a ja sam jedan deo pretvorio u mračnu komoru. Ujutru kad bi mama sišla, pitala bi me „Fuj, koji ti je sad taj?" Ali uvek me je podržavala, bila je konstruktivan kritičar.Šta te je najviše interesovalo u fotografskom radu sedamdesetih godina?
Za razliku od tradicionalnih R&R fotografa, bolelo me je dupe za sliku nekog tipa kako pozira sa gitarom. To su svi redom radili, mene te šablon slike nisu zanimale. Ja sam uvek slikao bekstejdž – tu je uvek mogla da se ispriča neka priča, takve su prizore tražili časopisi. Recimo, nikad nisam snimio Vilija iz Mink DeVille kako pozira, ali sam redovno sedeo u bekstejdžu sa njim i sa njegovom ženom Tuts, tako da kad sam njih snimio, to je bilo nešto posebno.
Bio sam još dete. Ona prva slika Dejvida Bouvija stvarno mi je promenila život. Pre nego što sam je napravio, neki glas mi je u podsvesti govorio „upropastićeš sve, zameriće ti", ali ipak sam imao muda. Kao tinejdžer, prosto stegneš zube i kreneš na prvu loptu. Kad mi je to objavio Creem, ponude su mi zatrpale poštansko sanduče. Posle sam maturirao, upisao višu školu, prebacio se na Kal Stejt Nortridž… Nisam diplomirao jer sam već uveliko radio, nisam mogao da postignem.
„Za razliku od tradicionalnih R&R fotografa, bolelo me je dupe za sliku nekog tipa kako pozira sa gitarom. Ja sam uvek slikao bekstejdž."
Podsetile su me koliko sam bio rastrzan kao klinac, radio sam kao mašina. Toliko sam truda morao da uložim, sama slika bila je najlakši deo. Svako veče morao sam prvo da saznam gde će bendovi da izađu, da li u Rainbow, u Roxy, u Starwood, Carlos and Charlie's, Sugar Shack, ili gde već. Posle svirke, dok su svi izlazili u grad, ja sam žurio kući da razvijem sve što sam snimio pre spavanja. Adrenalin me je tako jako držao da ne bih mogao da zaspim. Mama mi je bila slikarka, imala je studio u podrumu, a ja sam jedan deo pretvorio u mračnu komoru. Ujutru kad bi mama sišla, pitala bi me „Fuj, koji ti je sad taj?" Ali uvek me je podržavala, bila je konstruktivan kritičar.Šta te je najviše interesovalo u fotografskom radu sedamdesetih godina?
Za razliku od tradicionalnih R&R fotografa, bolelo me je dupe za sliku nekog tipa kako pozira sa gitarom. To su svi redom radili, mene te šablon slike nisu zanimale. Ja sam uvek slikao bekstejdž – tu je uvek mogla da se ispriča neka priča, takve su prizore tražili časopisi. Recimo, nikad nisam snimio Vilija iz Mink DeVille kako pozira, ali sam redovno sedeo u bekstejdžu sa njim i sa njegovom ženom Tuts, tako da kad sam njih snimio, to je bilo nešto posebno.
Reklame
Eltermanova slika Vilija i Tuts u beskstejdžu; naslovna strana SOUND, 1977.Hteo sam da slikam sve što je bilo novo, sve kul mlade bendove o kojima sam čitao u britanskoj štampi. Jednog dana je Stiv Džons iz Sex Pistols svratio kod mene na bazen, pa sam i njega uslikao! Na početku karijere, sanjao sam o slikama Boba Dilana upravo zato što on nikad nije izlazio i nije dao da ga slikaju. Vrhunac karijere bio mi je kad sam Boba upoznao, kad sam ga slikao sa Robertom De Nirom u Roxy '76.
Stiv Džons iz Sex Pistols na Eltermanovom bazenu u Zapadnom Holivudu, 1977.Da li su ti neke od ovih fotografija posebno drage?
Sve sa Džoan Džet, mojom muzom. Tako je harizmatična bila, prelepa. Oboje smo bili pomalo stidljivi, ali ona me je učinila dovoljno samouverenim da bih je slikao.
Sve sa Džoan Džet, mojom muzom. Tako je harizmatična bila, prelepa. Oboje smo bili pomalo stidljivi, ali ona me je učinila dovoljno samouverenim da bih je slikao.
Džoan Džet jede pomfrit na doku Santa Monike, 1977.Kako se osećaš kad vidiš te slike četiri decenije kasnije?
Emotivno je to, bio sam još tinejdžer a sad imam šezdeset godina. Podsete me na mladost. Mnogih ljudi sa tih slika više nema. Stare fotografije su me oduvek inspirisale. Sad pišem scenario o životu fotografa sedamdesetih godina; kad pogledam neku od ovih, padne mi na pamet da bih mogao da dodam tu scenu.Koliko se LA promenio od sedamdesetih? Da li je nešto ostalo isto?
Ostale su neke zgrade. Danas je Los Anđeles najzad grad na svetskom glasu. Sanjara još ima, ali su prolazni. Malo je mesta ostalo u koja sam ja nekad izlazio. Tu su još uvek Whiskey i Roxy. Tu je Rainbow Bar and Grill. Ovi današnji klubovi još uvek liče na ono vreme, ali mojih prijatelja više tu nema. Nekad sam bio najmlađi u lokalu, a znao sam svakoga. Sad bi i jedno i drugo bilo suprotno. Možda sam previše ciničan postao posle onog divljeg perioda. Retko se odvažim da izađem na neki koncert, mada nisam odsečen od sveta. Nedavno sam fotografisao Sunflower Bean u bekstejdžu, bilo je nadrealno. Potpuno ista garderoba u kojoj sam bio sa Bobom Dilanom i De Nirom pre 40 godina.
Emotivno je to, bio sam još tinejdžer a sad imam šezdeset godina. Podsete me na mladost. Mnogih ljudi sa tih slika više nema. Stare fotografije su me oduvek inspirisale. Sad pišem scenario o životu fotografa sedamdesetih godina; kad pogledam neku od ovih, padne mi na pamet da bih mogao da dodam tu scenu.Koliko se LA promenio od sedamdesetih? Da li je nešto ostalo isto?
Ostale su neke zgrade. Danas je Los Anđeles najzad grad na svetskom glasu. Sanjara još ima, ali su prolazni. Malo je mesta ostalo u koja sam ja nekad izlazio. Tu su još uvek Whiskey i Roxy. Tu je Rainbow Bar and Grill. Ovi današnji klubovi još uvek liče na ono vreme, ali mojih prijatelja više tu nema. Nekad sam bio najmlađi u lokalu, a znao sam svakoga. Sad bi i jedno i drugo bilo suprotno. Možda sam previše ciničan postao posle onog divljeg perioda. Retko se odvažim da izađem na neki koncert, mada nisam odsečen od sveta. Nedavno sam fotografisao Sunflower Bean u bekstejdžu, bilo je nadrealno. Potpuno ista garderoba u kojoj sam bio sa Bobom Dilanom i De Nirom pre 40 godina.
Reklame
Koliko se izmenio tvoj pristup fotografiji i tvoj stil?
Nije se izmenio uopšte. Danas mi urednici kažu da ne menjam ništa, da sve snimam isto kao što sam tamo 1977. sa Džoan Džet.
Nije se izmenio uopšte. Danas mi urednici kažu da ne menjam ništa, da sve snimam isto kao što sam tamo 1977. sa Džoan Džet.
Su Mengers, Majkl Ajzner, i Džon Travolta; Briljantin, Paramount Studios, 1978.
Retka slika Stivena Stilsa sa Nilom Jangom na bini; Pauley Pavilion, UCLA, 1976.
Olivija Njutn Džon i Džon Travolta; Briljantin, Paramount Studios, 1978.
Piter Frempton i telohranitelj ispred javnog WC-a; Anaheim Stadium, 1978.
Džeki Kurtis i Endi Vorhol; Galerija Margo Levin, Zapadni Holivud, 1972.
Džoan Džet (The Runaways) i Deni Vajld (The Quick); Whiskey a Go Go, 1977.
KISS bekstejdž, Nil Bogard, Bil Okoin, i Dejvid Forest; Anaheim Stadium, 1978
Džoan Džet i Deni Vajld; Whiskey a Go Go, 1977.
Debi Hari (Blondie); Whiskey a Go Go, 1977.
Dejvid Birn (Talking Heads); UCLA, 1976.
Herman Brud; Bulevar Holivud, 1976.
Pit Taunzend (The Who); Flippers, Zapadni Holivud, 1978.
Karli Sajmon i suprug Džejms Tejlor; Holivud Paladium, 1976.
Dejvid Kesidi u dvorištu; Encino, 1976.
The Popsicles na Eltermanovom bazenu; Zapadni Holivud, 1977.
The Orchids u dnevnoj sobi producenta Kima Foulija, 1977.
Deni Vajld; Whiskey a Go Go, 1977.
The Ramones na snimanju Rock 'n' Roll High School, 1978.
Mark Hemil i The Quick; Malibu, 1977.