Filmovi koji su nas uništili u 2018. godini

Dobro se isplakati je retko zabavno dok traje. Bol i tuga su emocije koje ljudi generalno pokušavaju da izbegnu, i malo ljudi izgleda sjajno dok im se maskara cedi niz obraze. Ali jednom kada se suze osuše, često se dogodi jedna stvar: osećaš se milion puta bolje.

Retki među nama odlaze u bioskop nadajući se da će ridati u kokice, ali isto se događa i kada gledaš tužan film. Odlazak na emotivno putovanje sa filmskim likom, prolaziti kroz uspone i padove s njim, nudi nam katarzu i pomaže nam da rešavamo sopstvene probleme. Po tom pitanju, tiho jecanje u mračnoj sali bioskopa, zajedno sa gomilom stranaca, može da bude zaista milo. Čini nas ljudskim bićima kojima su potrebni trenuci oduška.

A 2018. tokom koje je barem jedna vest dnevno pretila da nas dovede do suza, kome je potrebno još čemera i jada u medijskim sadržajima? Ove godine, Holivud nas je počastio filmovima o nekim stvarno teškim temama. Nije uvek bilo lepo gledati ih, ali učinili su da se osećamo živima.

Tri puta sam sa devojkom gledao ovaj film. Prvo gledanje je bilo vežbanje trbušnjaka. Stomak mi se grčio svaki put kada bi se veza između Džeksona Mejna (Bredlija Kupera, koji je takođe režirao film i bio koscenarista) i Eli Mejn (Lejdi Gage) sa opojnih visina zbog alkohola i pilula survala na dno, a ako ste gledali film, znate da se to događa prilično često. Do kraja su mi pomenuti stomačni mišići bili tvrdi kao kamen, a oči su mi bile mokre kao bara.

Drugo i treće gledanje su bili manje stresni; pošto sam znao kakve džombe i rupe me očekuju na putu, mogao sam da se pripremim. To se takođe događalo u bioskopima sa mnogo boljim zvučnicima nego tokom prvog gledanja, pa su neverovatni vrhunci filma, koji se uglavnom vrte oko Izuzetnog pevanja Lejdi Gage, bili mnogo bolji. To mi je dalo prostora da istražim veselije delove filma, kao što je, na primer, da li je pesma „Why Did You Do That“ uopšte dobra. To je verovatno omogućilo ovom filmu da me uništi još više, ali meni se to dopalo. – Beket Mafson

Znala sam da The Hate U Give govori o gubitku, pa sam očekivala da će biti tužan. U režiji Džordža Tilmana Mlađeg i zasnovan na romanu Endži Tomas, u pitanju je srceparajuća priča o mladoj crnoj devojci (Amandla Stenberg) čiju je najbolju drugaricu iz detinjstva ubila policija, i iako je u pitanju fikcija, ima uporište u stvarnom životu. Ono što nisam očekivala je koliko će mi The Hate U Give biti blizak. Ja sam odrasla u Sent Luisu, koji je bio potrešen ubistvom Majka Brauna 2014. Četiri godine kasnije, i dalje ima mnogo suprotstavljenih znakova ispred kuća na kojima piše Crni životi su važni i Plavi životi su važni.

Odletela sam kući za Dan zahvalnosti jutra nakon što je velika porota odbila da optuži policajca Darena Vilsona za ubistvo. Kada se ta vest proširila, u Fergusonu su izbile velike demonstracije, i čitav niz radnji je bio opljačkan i zapaljen. Bilo me je sramota zbog toga što sam želela da slikam i snimam spaljena kola i uništene benzinske pumpe, ali morala sam to lično da vidim – a ne na netu ili na televiziji – da bih shvatila stvarne razmere onoga što se događa.

Suviše mnogo mladih crnih muškaraca i žena u Americi biva ubijeno od strane policajaca lakih na obaraču. Ako želimo da se išta promeni, javnosti mora da bude dovoljno stalo da to zahteva. A iz tog razloga, drago mi je što The Hate U Give postoji. Nadam se da će belačka publika da ga odgleda, plače tokom njega i, što je još važnije, da zbog njega odluči da je ne boli dupe za policijsku brutalnost. – Kara Vizenstin

Obično ne pišem o filmovima, osim kada je reč, na primer, o Netfliksovom spisku filmova za duvanje. Napravio sam izuzetak sa Won’t You Be My Neighbor, dokumentarcem o dečijem TV licu Fredu Rodžersu, koji je režirao Morgan Nevil. Film me je oborio s nogu. Iako je Rodžersova životna priča zanimljiva i film ima sva obeležja solidnog savremenog dokumentarca (čiste kadrove svedočenja, pažljivo protkane arhivske snimke, animirani motiv lava koji se stalno ponavlja, itd), nije to ono što ga čini sjajnim. Kao što sam napisao još u junu:

Won’t You Be My Neighbor je bitan film, zato što ubedljivo dokazuje da je ljubav iznad svega… ljubav je osnov svega, i mi zaslužujemo da volimo, budemo voljeni i volimo sebe baš onakve kakvi smo. Dok čitate ovo što pišem, možda vam zvuči ljigavo, ali poslušajte šta Rodžers govori u dokumentarcu. Sa svakim besprekorno odabranim odlomkom, delovima dijaloga Gospodina Rodžersa, i spotom za pesmu, film pulsira od Rodžersove jedinstvene poruke dobrote. Teško je odupreti se naletu saosećanja. – Piter Slateri

Gledati rediteljski debi Boa Burnama kao neko ko ima dvadeset i nešto je dvostruki udarac osećanja da si stvarno star, i prisećanja toga koliko je jebeno grozno biti mlad. Između nekih od najbolje osmišljenih kadrova koji beleže kako je biti onlajn u 2018, Burnam ubacuje gledaoca direktno u um trinaestogodišnje Kajle (Elsi Fišer), dok se ona rve sa politikom na Instagramu, time što stvara sadržaj na Jutjubu (kao i svi ostali), i mogućnošću slanja seksi poruka.

Postoji jedna scena na žurci na bazenu koja me je posebno uništila, vraćajući mi sećanja na slično neprijatnu letnju žurku na koju sam bio pozvan na kraju sedmog osnovne. Sećam se da sam dan ranije radio sklekova i čučnjeva koliko god sam mogao, ali kada sam stigao tamo, i dalje sam bio zgrožen svojim dežmekastim predtinejdžerskim telom u kupaćim gaćama. To nikako nije najstrašniji, niti emotivno najrazorniji deo filma Eight Grade, ali ovaj film sadrži ponešto da kod svakoga izazove stres.

Takođe, ako iz gore navedenog nije jasno, veoma je dobar. – Beket Mafson

Nakon jednog stvarno napornog radnog dana, rekla sam sebi, "Ovo bi stvarno moglo da bude sjajno veče za zabavan akcioni film koji verovatno ima srećan kraj". Videla sam da se Rat beskraja prikazuje ranije u LA, i pomislila sam da bi to bio savršen izbor. Da bih vam pojasnila stanje u svojoj glavi, reći ću vam da su Marvelovi filmovi koje sam ranije gledala bili najnoviji Spajdermen, Ajronmen, Tor: Ragnarok, Crni panter, Doktor Strejndž, i Čuvari galaksije (1. i 2. deo). Svi oni imaju srazmerno srećan, ili makar gorko-sladak kraj. Takođe sam mislila i da me to što sam gledala toliko Marvelovih filmova čini dovoljno informisanom da konačnom odem i odgledam neki film o Osvetnicima. Mislim, Čuvari imaju ekipu u kojima ima i nekih Osvetnika, a Ajronmen je "originalni" Osvetnik, ili tako nešto.

Iz nekog razloga, takođe sam pomislila da je ovo poslednji film o Osvetnicima. To je verovatno bilo zbog "ambicioznog ukrštajućeg" marketinga koji je odavao utisak ludački velikog uloga na takav način da pomisliš da je u pitanju "poslednji film franšize". I tako, bio je četvrtak, 10 uveče, i ja sam čekala da ti superheroji pobede Hanosa, ali oni to ne čine. Takođe nisam poznavala ni polovinu njih. A onda Gamora gine? A onda se pola njih… pretvori u prah? A ja sve vreme mislim da je ovo kraj franšize. Izašla sam iz bioskopa ošamućena, a onda sam shvatila da nemam s kime da razgovaram o tome, zato što sam gledala ranu projekciju i nisam to mogla da podelim na društvenim mrežama, zato što nisam želela da pokvarim gledanje drugima. Bilo mi je malo bolje kada sam shvatila da ovo nije poslednji film. Ali utisak mi se zadržao. – Nikol Klark

Spori trejler u sepija tonovima za film Berija Dženkinsa If Beale Street Could Talk, sa drhtavim vokalom Lorin Hil me je bukvalno ubijao nežno. Njegovi očaravajući krupni planovi i iskreni ton podižu tenziju u ovoj epskoj adaptaciji ljubavne priče Džejmsa Boldvina o jednom mladoj ženi, Tiš Rivers (Kiki Lejn), koja dobija dete sa vajarom iz Harlema, Fonijem Hantom (Stefan Džejms). Ali trejler me nije pripremio za punu premisu filma, a to je da je Foni nepravedno osuđen, a da Tišina porodica mora da pokuša da dokaže njegovu nevinost u duboko rasističkom sudskom sistemu u Njujorku sedamdesetih godina.

Film je u celosti nabijen emocijama, bez obzira da li su scene romantične, prikazuju jezivu pretnju od policijskog nasilja, ili napete pokušaje da se spere ljaga sa Fonijevog imena. A Dženkinsovi osmišljeni uglovi kamere stvaraju osećaj da bi više scena moglo da funkcioniše kao veća uramljena slika u dnevnoj sobi crne majke, naročito simboličan prizor para koji hoda mračnom ulicom, sa jarko crvenim kišobranom. Film oscilira između krhke sigurnosti intimnih trenutaka uz džez i toplo osvetljenje, i nekontrolisanog haosa rasizma u spoljašnjem svetu. Boldvinova dijagnoza rasizma, pomešana sa Dženkinsovim intimnim portretima svakog lika stvara čitav emotivni luk, kao da je baš tvoj ljubavnik u zatvoru, ili se tvoja ćerka sprema da rodi bebu. Kada se završio, nikada ne bih pomislila da ću tokom 2018. osetiti olakšanje. – Tejlor Hosking

Ovaj film me je rasplakao, da, zato što mi je zabranjena kvir ljubav u konzervativnoj, patrijarhalnoj i religioznoj zajednici bolno slomila srce. Međutim, uprkos tome što u filmu ima mnogo stida, usamljenosti i straha, Disobedience završava sa optimističnom notom (Dok se druge drame o zabranjenoj ljubavi, kao što su Kerol ili Planina Brokbek obično završavaju tako što neko umre, ili nestane na neki drugi način.). Takođe, Rejčel Mekadams i Rejčel Vajz su stvarno zgodan lezbejski par. Podržavam. – Kara Vizenstin

Baš kada pomisliš da je u pitanju optimističan dokumentarac o trojkama koje se pronađu posle dugo vremena razdvojenosti, Three Identical Strangers ti izvuče tepih ispod nogu. Postoji veoma zlokoban razlog zašto su Dejvid, Edi i Bobi bili razdvojeni nakon rođenja. I još sumornije, ne izvuku se svi živi. Da, pustila sam suzu ili dve dok sam gledala ovaj film. Pustila sam još nekoliko kada sam upoznala trojke i iz prve ruke čula koliko su ljuti na ljude koji su pomislili da je prihvatljivo odvojiti decu od braće, lagati ih povodom toga, a onda vršiti naučne eksperimente nad njima. Ovaj film dokumentuje divlje vreme u medicini, i ističe koliko je važno da se lekari drže Hipokratove zakletve: poštuj ljudski život od samog početka. – Kara Visenstin

Sam film je potpuni spektakl, a od scene venčanja su mi svakako zasuzile oči. Ali ono što ovaj film znači stotinama hiljada azijskih Amerikanaca u SAD koji su konačno shvatili kakav je osećaj kada te prikažu na platnu – zbog toga je vredelo dobro i dugo se isplakati. – Nikol Klark