Skidanje sa gudre znači da moraš da naučiš da se osećaš loše

„Šta hoću da kažem o heroinu” je novi serijal VICE autorke Hane Bruks, muzičarke iz Melburna koja je prethodnih nekoliko godina provela u borbi protiv heroinske zavisnosti. Ove tekstove pisala je na tajlandskoj klinici Hope Rehab.

Jedan gibon živi u kavezu nedaleko od klinike, i ponekad se čuje kako zavija. Tanki, visoki tonovi. On zapomaže, a ja zadrhtim kad god ga čujem. Vlasnik drži gibona u kavezu jer veruje da donosi sreću. Vlasnik klinike Sajmon pokušao je da ga otkupi, ali ovaj neće da ga proda. Kad bi ga kupili i oslobodili, teško da bi sam preživeo.

Trebalo bi da pišem o svom iskustvu u Houpu, o svemu što sam naučila, ali misli me stalno vuku ka tom gibonu u malom kavezu. Svake nedelje kažem da ću da ga posetim i odnesem mu one male slatke banane, ali plaši me to. Samo ga slušam kako zavija i šapućem mai-bpen-rai, u redu je.

Svi smo mi odnekud potekli.

Ja sam bila zlatokosa devojčica u haljini na cvetiće i helankama; u džepu sam nosila amajliju u obliku kokošijeg stopala.

Prvih pet godina života provela sam sa porodicom u snežnim planinama Australije. Bili smo mahom samodovoljni. Majka je gajila povrće i čitala Good Earth. Bućkala je maslac od mleka naše koze Flosi, prela vunu na predivu. Sećam se da mi je jednom na povređeni palac stavila oblogu od gaveza. Otac je lovio i pecao. Ponekad bi kući doneo mladunčad povređenih ili ubijenih životinja da ih odgajamo. Kengur Džoi skakutao nam je po kući. Vombat Vombi mi je bio gost na čajankama.

Moja mama je često recitovala mantru za smirenje:

„Hrabra sam k’o miš, ne plaši me niš’”.

Ali mene je svašta plašilo.

O svemu sam brinula.

Okruženje nam je bilo idilično, ali ja sam živela u tihom užasu.

Sećam se kako sam se molila da doktor koji mi je dao injekciju ode u pakao. Sećam se anti-AIDS kampanje koje sam nepomično gledala. Ne sećam se kad je majka sestri i meni rekla da spakujemo kofere, ni zašto smo otišle. Sećam se da sam jurila sestru i pasate po prašnjavoj stazi. Sve je bilo divlje i živo oko nas. Zlatna kosa me je šibala po očima, sestru nisam videla, ali čula sam da nas Flosi sustiže. Kad me je vetar oborio otišla sam da kažem roditeljima a sam „poginula”.

Zabrinuta i uplašena, ipak sam se šalila.

Poginula sam.

Znam da sam hrabra; hrabra kao miš.

Ali ipak se plašim, i pitam se da li će me uvek nešto plašiti.

Kad sam stigla na kliniku Houp, plašila sam se da neću moći da ostavim heroin. Plašilo me je odvikavanje od heroina, fizički bol detoksikacije. Plašila su me bolna osećanja koja će me mučiti kad se skinem sa omiljene droge. Plašila me je pomisao na to šta ću uraditi ako ne budem mogla da izdržim. Najviše su me plašile posledice sopstvenih postupaka.

Heroin sam koristila da ublažim strahove, da ih otupim. Osećala sam se moćnije da drogom u džepu. Moje tajno oružje koje će me ojačati, osposobiti, omogućiti mi da bar nakratko izađem na kraj sa svetom sa kojim nisam umela da izađem na kraj.

Pažljivi Pol koji nas podučava meditaciji na klinici kaže: „Pokretačka snaga opsesivnog ponašanja je dublji osećaj nesigurnosti. Nemaš poverenja u život, pa se uvek nečeg pribojavaš.”

Osećaj nesigurnosti u svetu. Plastično kokošije stopalo.

Heroin mi je ponudio ono što budisti zovu lažnim utočištem; privid bezbednosti.

Vrata klinike se ne zaključavaju. Slobodna sam da odem kad god poželim, ali svesno ostajem.

„Mnoge klinike na Tajlandu zaključavaju pacijente”, kaže Sajmon. „Mi ne. Hoću otvorena vrata; hoću da ih klijenti vide. Ako ne žele da budu tu, neka idu! Malo ko se odluči da ode, ali važno je da klijenti pred sobom prihvate da žele da budu tu; da su tu po sopstvenom izboru; da sve što rade, rade zbog sebe.”

Dugo vremena nisam prihvatala da vredi bilo šta raditi „zbog sebe”.

Sebi nisam dovoljna.

Nisam mogla da shvatim u čemu je smisao skidanja sa droge, smisao bilo čega. Svrha koju je život za mene ranije imao više nije postojala. Kreativnost, literatura, muzika, doprinos svetu, međuljudske veze, sve je to nestalo kad sam poslednji put poklekla. Jurila sam kintu, žurila, čekala, završavala, skupljala još para, uvek još, još, još, da imam čime da se bavim svako dana. Ali iznutra sam bila prazna. Živela sam u budističkom domenu gladnih duhova: bića majušnih usta, dugih mršavih vratova, i ogromnih stomaka, ukleta nezajažljivom glađu. Bila sam zmija koja grize svoj rep.

Poput zenica, sve mi se skupilo u trajno staje besvesti.

Savetnik Dag i ja pušimo kraj bazena.

„Kad sam bio mali, tata mi je rekao da ništa na svetu nije fer. Ja sam mu odgovorio da to nije fer!”

Smejemo se.

Nikad nisam volela što svet „nije fer”. Besnela sam protiv toga, vitlala pesnicama, mislila da ću silom uspeti da promenim stvari. Haos u red. Nepravdu u pravdu. Nije mi uspelo, a bes sam okrenula na sebe.

„Hana”, kaže Dag. „Jesi zavisnica, ali prvo i pre svega, ti si ljudsko biće.”

Zatečena sam. To mi baš dugo niko nije rekao.

Kraj trpezarije stoji znak: „Zajedno smo jači”.

Zajedno smo najebali. Zajedno umiremo.

Poruka od bivšeg dečka:

„Zabo sam se sam na parkingu, umro, plavo lice, siva koža. Drug me našao, tri puta mi dao veštačko disanje. U bolnici nedelju dana, psihijatrijsko posmatranje – kažu da niko ne uzima toliku dozu droge osim ako mu je namera da se ubije. Rekoh im, ja se tako samo zezam”.

Fejsbuk post:

„Svaki dan, samo preživljavanje”.

Još jedan:

„Zašto pajdoman zeva dok se skida? Zato što je život dosadan bez dopa.”

Prelistavam sećanja:

Sedma godina: pravimo se da dajemo injekcije olovkama.

Trinaesta: Dejv je u kovčegu.

Frensis: „Ovako se vezuje kravata. Vežbaj.”

Umro je u krevetu, morali su da razvale vrata.

Filip i ja pevamo Famous Blue Raincoat pod crnim kišobranom.

Umro je na klupi u parku, hobi mu je bilo „pravljenje rezanaca”.

Frensis plače na mom rođendanu jer je Filip umro, a on misli da je kriv za to.

Moja majka izjavljuje: „Razumem osećaj krivice”.

Frensis nudi mojoj majci valijum.

Trideset i sedma: vraćam se u kola, a on ne diše.

Bilo ih je još mnogo između.

Loš mi je dan. Nekako sam neusidrena. Hvatam se za belu stenu na Koh Sičang plaži radi zaštite, kao nekad za kokošiju amajliju. Šokira me što se loše osećam, jer mi je sve češće baš super. Smrknuta sam, neću ni sa kim da pričam, odlazim, zatvaram se. Imam potrebu za fizičkim kažnjavanjem. Zovem Krisa, jednog od savetnika, i kažem mu da moram da napustim grupu.

Kažem mu da mi dođe da nešto razbijem. Moraću da odem.

To je strah.

Šeron me zatiče kod bazena kako pušim Kamel za Kamelom, zove me na žensku grupu. Pratim je jer ne znam šta bih drugo.

U grupi žena, najzad pucam.

„Mrzim ovaj osećaj”, vičem im. „Parališe me.”

Ton dižem poput pokretnih stepenica. „Neću da sam ovde. Neću da sam u krevetu. Neću da pišem, neću da pušim, neću ništa, neću da postojim, jebote. Zato koristim heroin! Zato što hoću da me nema!”

Sramota me je, neprijatno mi je, pa se šalim.

Poginula sam.

„Idemo napolje,” kaže Šeron.

Svi za njom.

„Da čujem kako vrištite”, naređuje nam ona.

Gledamo se, kikoćemo.

Šeron počinje da urla.

Mi je sledimo, zavijamo, krkljamo.

Gibon sam u kavezu.

Zavisnik sam i ljudsko biće, i jebiga, istraumirana sam.

„Eto, to je tvoja stvar” kaže Sajmon pošto sam mu opisala loš dan. „Svako od nas ima nešto od čega radije bira drogu, a to je tvoje nešto. Ne podnosiš da se osećaš loše.”

Ne podnosim. Užasava me kad se osećam loše, osećanja se kontrolišu drogom. Loše je nepodnošljivo.

Opet poruka, od drugog bivšeg: „Što ne pišeš za Vajs o tome kako si bila govno prema čoveku koji te je voleo, i to ne zbog heroina, jebiga.”

Nije bilo zbog heroina, jebiga.

Bilo je zbog straha, besa, užasa bez kog ne umem da živim.

Tlo mi se otvara pod nogama. Nigde ne mogu da se skrasim, sve mi je novo. Hodam kao Bambi na ledu. Fantaziram o stvarima koje bi me popravile, koje bi popunile „rupu u obliku Boga”.

Upravo me taj osećaj da nešto nedostaje koči, kaže Pažljivi Pol.

„Takozvana rupa u duši posledica je nerazumevanja prirode stvarnosti. Grešimo kad mislimo da bi sadašnji trenutak trebalo da bude drugačiji nego što jeste. Ja sam sa vremenom shvatio da moram da se odreknem ne samo alkohola, već i opsesivne potrebe da zakrpim samog sebe. Nisam uspeo da zakrpim rupu u duši, i to zato što rupa nije ni postojala.”

Nema rupe.

Spokoj.

Prihvatanje trenutka sadašnjeg.

U grupi pričamo o prošlosti. Sumorni smo, samokritični, pričamo o protraćenom vremenu.

Dag nas prekida.

„Moram svima nešto da kažem.”

Gleda nas u lice, jednog po jednog.

„Mnogi klijenti kažu da su protraćili život, ali ja se sa tim nikad nisam slagao. Nijedan život nije protraćen. Naučili ste nešto živeći tako kako ste živeli, razne stvari koje drugi ljudi nikad neće naučiti ni iskusiti. Taj život nije bio uzaludan. Biće uzalud samo ako mu se vratite.”

Zaklinjem se.

Obećavam da ću početi ispočetka.

Da ću naći sreću, da ću naći mir.

Izlazim sa klinike i ne znam šta će dalje biti.

Ljudsko sam biće.

Odnekud sam potekla.

Nekud tek tečem.

Pratite Hanu preko Instagrama, i čitajte njene ostale tekstove iz istog serijala.

Originalno objavljeno na VICE AU.