Kako preživeti nedeljni ručak
Foto Flickr user Aina Vidal

FYI.

This story is over 5 years old.

Porodica

Kako preživeti nedeljni ručak

Bez obzira kad ste započeli samostalni život, ručak nedeljom je neizbežan.

Prvih 22 godine života proveo sam u, što se danas kaže, retko funkcionalnoj porodici. Moji roditelji su slavili "srebrnu" svadbu baš te godine kad sam počeo da živim sam, i sva moja sećanja iz našeg zajedničkog života bila su ako ne super pozitivna, ponekad i dosadna, bez lomova i svađa koje su mnogi moji ortaci pamtili. Dobro, bilo je klasičnih frka oko ocena, izlazaka, šveca je čak bila veća buntovnica od mene - kad je u šestom osnovne sa drugaricom izgorela kosu farbom, keva je bila bela i deset minuta nije progovorila ni reč, što se nikada ranije, a ni kasnije, nije dogodilo.

Reklame

Dok smo svi bili u istih 64 kvadrata, matorci su insistirali da se bar jednom nedeljno svi okupimo na zajedničkoj klopi. Sestra se seća i odlazaka u neku od obližnjih kafana na klopu, ja to ne pamtim, devedesetih je retko ko mogao to da izvede. Bez obzira, znalo se, bio petak, bila sreda ili nedelja, za jednim ručkom ili večerom moramo svi da budemo zajedno. Nije to bila neka specijalna klopa, sestra i ja smo se često smarali, ali šta sad, preživeli smo i gore.

Onda je prvo sestra otišla - dugo je bila sa dečkom, oboje su radili, pa su se kockice nekako sklopile i za par nedelja je ispraznila svoju, a i neke druge sobe i "prešla reku" pravac ka jednom od onih solitera blizu novobeogradskog Buvljaka. Roditelji su bili, kao, zadovoljni što njihova najstarija ptičica odlazi iz gnezda, mada sam ih povremeno čuo kako uhću kad pogledaju vrata njene sobe. Jedini uslov koji su joj postavili bio je da se ona tradicija zajedničke klope sada pretvori u sveti nedeljni ručak. Ona je, bez mnogo razmišljanja, pristala, a ja tek kasnije ukapirao da sve to važi i za mene.

Matorci su se ubrzo preselili u njenu sobu, ja sam počeo da radim pomalo uz faks i ti nedeljni ručkovi bili su prilika da se ispričamo, zajebavamo sestrinog dečka da je omekšao u njihovom zajedničkom životu a ja sam bio večna meta - mamin sinčić koji nikad ne bi umeo da živi sam. Tek kad sam, par godina kasnije, i ja otišao od kuće, ukapirao zašto se njih dvoje nikad nisu bunili kad bi im keva pakovala prave bisage od torbi sa gomilom plastičnih posuda punih ručkova, salata i kolača za preko nedelje.

Reklame

Moj prvi nedeljni ručak u prvim danima samostalnosti ostaće mi uvek u glavi. Nekako se potrefilo da su tu bili i baka i njena sestra, čiji su unuci, naši vršnjaci, već neko vreme živeli u inostranstvu.

Brate.

Prve žrtve su bili sestra i njen dečko. "Kad vi mislite da se uozbiljite?" bilo je prvo pitanje dok je keva još uvek sipala supu. Bakina sestra je odmah nastavila pričom o njenoj unuci koja je u 26. godini već upisala doktorske studije u nekom nemačkom gradu, ljuljaljući šestomesečnu bebu dok radi neke najvažnije hemijske eksperimente na svetu kojima će izlečiti rak ili već nešto slično. Baka je polako srkutala supu uzdžavajući se od komentara, ali je uz svaki srk pogledavala moju sada već 30-godišnju sestru i njenog dečka onim pogledom kojim se prati pas koji pobegne s lanca. Ćale je ćutao i pogledavao ka televizoru, a keva je pokušala da ubaci neku reč, tipa, još su mladi, ima vremena, ali nije vredelo.

Ne znam kako su njih dvoje sve to podneli, otišli su brže nego bilo kad ranije i, što je najvažniji pokazatelj, bez onih velikih torbi sa klopom za sledeću nedelju. Sestra je samo rekla da se nada da će Maja, ta svemoćna i sveuspešna rođaka, brzo doktorirati i prošaputala kevi da joj obavezno ubuduće javlja ako bude gostiju na "našem" nedeljnom ručku.

Foto via Flickr user Aidan-Sally

A ja sam ostao sam sa svima njima. Moje dvonedeljno iskustvo samostalnog života postalo je glavna tema za baku i baka-tetku. "Šta jedeš, jadni Marko, vidi koliko si oslabio", rekla je baka, dok je njena partnerka u akciji samo dobacivala: "Šta da jede, vidiš da su mu leđa sva kriva od tog kompjutera." Ćale je zbrisao u dnevnu sobu i nije se oglašavao, a keva je iz kuhinje dobacivala da me puste na miru i da se tek svi navikavamo.

Reklame

Ništa nije vredelo. Mislim da nikad u životu nisam dobio više saveta o svemu - od toga kako se peru kuhinjske krpe do datuma plaćanja komunalija i u kojoj pošti je najmanji red, a u kojoj banci najmanja provizija. Valjda zato što mi je bio prvi "nedeljni" ručak, nisam poklekao, nisam bio "drčan", kako je to moja keva ponekad volela da kaže i, bar se meni čini, nisam napravio nikakav skandal koji će se prepričavati mesecima. Naročito kad su počele da me upozoravaju na "one" devojke koje će me sad "ganjati jer imam stan", pa će, valjda, zbog toga zamišljati da sam najbogatiji čovek na Voždovcu, ako ne i u celom svetu. Najviše je, u stvari, nagrabusila keva, jer su ove dve orlovskim okom nadgledale sadržaj svake od plastičnih posuda koju mi je punila, sumnjajući u to da će musaka "da izdrži tri dana u frižideru" i da meso nije dovoljno zapečeno. Otišao sam prvi, natovaren za sledećih mesec, a ne pet dana, a keva mi je posle rekla da je srećna što sam bio tako fin.

Kasnije već nisam bio toliko voljen i fin. Pitanja su sada stizala sa svih strana, čak i od ćaleta koji je rešio da bustuje ulogu oca porodice i da, bar na rečima, kontroliše svaku "mušku" aktivnost koju sam pokušao da izvedem u stanu u kome sam živeo. Menjanje gumica na slavinama, sijalice, pravljenje polica, dokle više stvari po podu… Keva je sumnjala da ću zapaliti kuću pokušajima da se sam prehranim, pa mi je, na kvarno, kupila mikrotalasnu i pakovala samo već spremljenu hranu. Devojke su bile glavna tema - kad ću konačno da se "skrasim", i prosto nisam mogao da verujem da su se i sestra i njen još uvek dečko pridružili ispitivanju tajne roditeljske policije.

Reklame

I tako je prošla prva godina moje samostalnosti. Počeo sam da izmišljam obaveze nedeljom da bih izbegao dolazak, ali mi je to prošlo možda dva ili tri puta. A i nekako mi je bilo bezveze, ne vidim ih nedelju dana, nisam baksuz, nismo se posvađali, šta izigravam i ja. Na prvom sledećem ručku sam odlučio da ja držim banku - niko nije mogao da dođe do reči od mene. Politika, sport, rijaliti, kompjuteri, ma nije bilo teme o kojoj nisam mogao da pričam. I devojke. To je bilo najizazovnije - nisam hteo baš previše da izmišljam i lažem, a opet, moji pokušaji da nađem devojku su ionako bili toliko tragični da ne bih ni mogao da ih pretvorim u uspešna hvalisanja.

Trebalo mi je skoro dve godine da naučim. Sada više ne pričam ja najviše, svi trtljamo i ne slušamo jedni druge. Keva je počela da otkriva kuhinje drugih svetova, pa je najveći izazov nedeljom postalo preživljavanje uspešnih i neuspešnih kineskih, meksičkih i bog te pita kojih jela. Ćale je, sada u penziji, stručnjak za sve i veći nego što je to ranije bio, ali pošto sam sad "odrastao", možemo uz pivo da kritikujemo sve i svašta. Sestra i dečko su i dalje u, kako kaže baka, u "divljem braku", ali to izgleda više nikog ne muči. Do sledeće nedelje.

Glavna fotografija Flick user Aina Vidal

Još na VICE.com

Kako se mladi roditelji zabavljaju

Sećanja na trenutak kad su vam roditelji rekli da se razvode

Da li si skroz sjeban ako ti roditelji nisu venčani?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu