Prestao sam da pušim posle LSD tripa

Osamnaest godina bio sam laki, ali tvrdoglavi zavisnik od nikotina. Možda je moja zavisnost bila rezultat odrastanja sa majkom Holanđankom koja me je častila mudrostima kao što su: "Tijs, sad si napunio 11 godina. Došlo je vreme da naučiš kako da motaš duvan za mamicu." Bilo je perioda kad bih popušio samo jednu cigaretu na dan, a bilo je vremena kad mi nije bila dovoljna paklica. Ali da ostavim cigarete – zaista ostavim cigarete – nisam uspevao na duže od nedelju dana.

Bio sam i strašno iritantan pušač. Onaj što godinama pokušava da se odvikne od pušenja, ali ne kupuje svoje cigarete, pa tako postane prijatelj koga svi izbegavaju na žurkama (izvinite, ljudi). Pušio sam u školi, ali ne i na poslu. Kao što rekoh – laki pušač, ali nezgodan zavisnik.

Početkom ove godine, došao sam do nekoliko zaključaka koji su delovali krajnje očigledno, ali su i dalje bile istine koje zavisnici rado ignorišu:

– Pušenje je jedna dosadna, beskorisna zavisnost. Jedino zadovoljstvo pušenja je u zadovoljavanju te zavisnosti.

– Samo je jedan trenutak u milijardu godina istorije kada ću biti živ. Kakvo traćenje skraćivati taj tračak vremena nečim tako dosadnim.

– Izlaziti napolje da pušiš sa prijateljima ume da bude zabavno, ali kad bismo umesto toga svi izlazili napolje na čašicu soka od jabuke, bio bih jednako zadovoljen. Pušenje je više kao nekakva nasumična prinudna aktivnost nego pravo pravcato iskustvo.

Te misli počele su ove godine da mi se motaju po glavi i to je potrajalo oko mesec dana. Na kraju kao da se u meni nešto prelomilo. Shvatio sam da kad god sad popušim novu cigaretu, to me ispuni mržnjom prema samo sebi, a do tog saznanja došao sam tokom nedelje koju sam proveo na LSD-u.

Uvek je zabavan taj LSD. Malo je izašao iz mode od šezdesetih, ali oduvek sam ga smatrao blažom verzijom pečuraka – mada dejstvo traje i nekoliko sati duže. Strah i panika koji ga okružuju oduvek su mi delovali preterano, ali, naravno, svako ko ga uzme ima drugačije iskustvo.

Dok sam zurio u zvezde na nebu tokom te jedne tripozne proletnje noći, moj najbolji prijatelj i ja pričali smo o smislu života i o malopre pomenute tri pušačke istine. Shvatio sam da ih nosim u sebi već neko vreme, ali da nikad nisam doneo nikakvu disciplinovanu odluku.

Ne mogu to opisati drugačije nego kao osećaj da je u meni neko pritisnuo prekidač. Samo sam odjednom shvatio koliko je pušenje smešno – zašto radim nešto što me toliko unesrećuje? Naravno, bio sam totalno odvaljen, ali mi je ova psihodelična droga pomogla da se usredsredim i probijem kroz sopstveno zacementirano ubeđenje da nisam u stanju da ostavim pušenje. Nisam razmišljao: "Da, da, da, moram uskoro da prekinem." Moja jedina misao bila je: "Ne želim to više da radim."

"Zvuči nam kao poznata priča", kaže klinički psiholog Pal-Orjan Johansen. Zajedno sa suprugom Teri S. Krebs, Johansen sprovodi istraživanje o psihodeličnim drogama i zavisnosti od alkohola u sklopu istraživačkih stipendija u Medicinskoj školi Harvard. "Čuli smo da su zavisnosti od alkohola, heroina i duvana izlečene uz pomoć psihodeličnih droga. Čini se da je razlog tome to što supstance poput LSD-a mogu da dovedu do prosvetljenja uz čiju pomoć sagledavate svoje postojanje kao celinu i dobijate dugoročniji uvid u neke lične probleme."

Istraživanja upotrebe LSD-a i psilocibina (aktivnog sastojka psihodeličnih pečuraka) u medicinske svrhe još su u veoma ranoj fazi. Pedesete i šezdesete pamte se kao zlatne doba naučnih istraživanja psihodeličnih droga, ali to ne znači da nije bilo problema. Kao što neke probe nisu bile dovoljno velike da pruže konačne dokaze, izazvavši sumnju u efikasnost same droge, tako je i patent na LSD istekao i učinio klinička istraživanja gotovo nemogućim. Uz sve to, ova droga je sredinom šezdesetih postala ilegalna i nikad se zapravo nije oporavila od kulturnog progona koji je usledio.

Istraživački napori su se poslednjih nekoliko godina proširili, ali sve je to još uvek vrlo skromno. "U ovom trenutku postoje tri klinička istraživačka projekta u Sjedinjenim Državama, a u pripremi je još nekoliko", kaže Johansen.

Na moje veliko iznenađenje, odmah nakon što sam objavio ovaj članak na VICE-u Holandija, pojavili su se rezultati prvog svetskog istraživanja o vezi između pušenja i psihodeličnih droga. Od 15 strastvenih pušača koji su učestvovali u studiji, 12 je ostavilo pušenje posle šest meseci psihoterapije uz pomoć psilocibina.

Krebs i Johansen su došli do istog zaključka u svojoj analizi nasumično kontrolisanih proba korišćenja LSD-a za lečenje od alkoholizma. "U slučajevima onih koji su uzeli punu dozu LSD-a", kaže Krebs, "postojala je dvostruko veća verovatnoća da će smanjiti svoju potrošnju alkohola ili ostati apstinenti, za razliku od subjekata koji su uzeli malu dozu LSD-a ili placebo."

I ja se računam u uspešne primere izlečenja. U danima posle mog LSD tripa, osećao sam kako mi telo vapi za nikotinom, ali u mojoj glavi nije preostalo ništa što me je teralo da udovoljim tom porivu. Ponašao sam se prema njemu kao prema nečem jedva nešto ozbiljnijem od ujeda komarca: samo sam čekao da prođe i posle mi više nije smetao.

Oko dva meseca kasnije, Argentina je izbacila Holandiju sa Svetskog prvenstva. Ako je ikad postojao trenutak da ponovo propušim, to je bio taj. Želeo sam da se stavim na probu i vidim kako mi ide. I – kakav kliše – bilo je grozno. Oteo sam cigaretu od prijatelja, uzeo dim i nisam mogao da zamislim da je ikad postojao trenutak kad sam uživao u pušenju. Imala je ukus kafanske noći koja se preko svake mere odužila.

Prema Johansenu (i meni), ljudi ne treba da misle da mogu jednom da zgutaju esid i očekuju da će im to rešiti svaku boljku ili zavisnost. Slučajno se desilo da sam imao iskustvo sa psihodeličnim drogama tokom kog sam pokušavao da shvatim zašto sam uopšte pušio tako dugo, a inače sam tip osobe sklone da psihoanalizira sebe.

"Teško je odvići se od alkohola i pušenja posle mnogo godina zavisnosti", kaže Johansen. "Naše je mišljenje da pacijenti moraju da uzmu nekoliko doza psihodeličnih droga u kombinaciji sa lečenjem. To nije magičan recept, ali može da posluži kao katalizator prosvetljenja i može vas naterati da se zapitate: 'Ako neću sad, onda kad?'"

Mislim da se nikad ne bih odvikao od pušenja bez tog tripa. Pokušavao sam i ranije da ostavim cigarete, ali mi je uvek smetao taj moj nedostatak samodiscipline. Podložnost zavisnosti je moja nasledna crta. Neki kažu da ne bi trebalo ohrabrivati uzimanje droge, ali ja još čekam da mi neko objasni zašto bih se stideo svog iskustva. Izuzetno sam srećan što sam okončao priču s pušenjem. A ko zna? Možda me sledeća doza esida konačno pošalje u teretanu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu