FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako je svirati u bendu kad si mentalno oboleo

Zdravo. Ja sam Endi. Među moje mentalne probleme spadaju manična depresija, razne vrste anksioznosti i tzv. spektar autističnih poremećaja.
11 Avgust 2015, 6:46am

Fotografija: Tom Connolly

Zdravo. Ja sam Endi i poslednjih deset godina nastupam kao Caïna. Među moje mentalne probleme spadaju manična depresija, razne vrste anksioznosti i takozvani spektar autističnih poremećaja.

Metal slušam dvadesetak godina — više od dve trećine života. Mentalno sam bolestan otprilike isto toliko. Kao rezultat svega toga ili samo zato što sam bio problematično dete, nisam lako sklapao prijateljstva i bekstvo sam pronalazio u hevi metal kasetama i beskrajnom iščitavanju sveščica sa tekstovima pesama. Metal je raspalio moju mladalačku maštu, a zvezde metala postali su moji uzori. Dopadala mi se njegova snaga, njegova moć, njegova beskompromisnost. Ali što sam bio stariji, sve je više počela da me izjeda sumnja. Naravno da je bilo pesama o tome kako je kad vas zatvore u ludnicu i pompeznih priča o tragedijama, ali ništa što bi održavalo moja iskustva. Šta ako sam grešio u tome što volim ovu moćnu, energičnu muziku kad sam tako pitomi, uplašeni mali debil? Šta ako to nije za mene? I nije bilo bolje; kad sam prvi put otkrio blek metal 2002. godine, otvorio mi se čitav jedan novi svet. Niotkuda se pojavio još jedan čitav novi pod-podžanr posvećen depresiji! I, jok, i dalje se nisam pronalazio u njemu. Gde su pesme o tome kako dva dana ne možete da ustanete iz kreveta zato što prstima vrtite vunu iz pupka? Zašto još niko nije pisao pesme o otkazivanju svih obaveza kako biste na miru mogli šest sati da sedite pod tušem obučeni?

Odgovor je, naravno, zato što bi to bila užasna ideja, a pesme bi bile neslušljive. Nekako sam se izborio s tim burnim periodom i uspeo da izgradim karijeru u metalu. Nedavno su me kritikovali zato što se usuđujem da budem blek metal muzičar koji je istovremeno stvarna osoba, tako da pomalo deluje neiskreno pisati ovaj članak. Zašto bih to radio? Sledeće godine punim tridesetu. U ogledalu, pored preranih bora od briga i ožiljaka iz nekadašnjih kavgi, sebe i dalje vidim kao tinejdžera, i osećam dug prema njemu.

Ne tvrdim da pričam u ime svih koji imaju slične probleme kao i ja, samo vam prenosim svoje lično iskustvo, ali za buduće generacije neprilagođenih, usamljenih metal klinaca, evo kako je biti lud u bendu.

NE ŽELIŠ NIŠTA DA RADIŠ

Veći deo svake uspešne karijere sastoji se od izvršavanja obaveza u vreme kad morate da ih izvršavate. Veliki napad depresije uglavnom se svodi na nesposobnost izvršavanja obaveza u vreme kad morate da ih izvršavate. Možda neću zvučati suptilno, ali čini se, meni bar, da tu postoji određeni sukob interesa. Možda vam izgleda da je nestanak svih boja i pretvaranje sveta u bezobličnu sivu maglu savršen štimung za pisanje zajebano mračnih muzičkih tema, ali nažalost, to što ste metalac ne znači da ste imuni na osećaj potpune entropije koji uz to ide. Deluje vam nemoguće podići četkicu za zube, a kamoli dohvatiti se najbliže gitare i raspaliti nekih rif. Ili odgovarati na mejlove ili setiti se koncerata zakazanih u naletu idiotskog optimizma. A kad smo već kod toga:

ŽELIŠ SVE DA RADIŠ

Iako je poslednjih godina javnost postala opsednuta savremenijom dijagnostičkom terminologijom 'bipolaran', meni se i dalje više sviđa "manična depresija" zato što je ona upravo to: kada se razveje magla napada depresije, često je zameni euforični osećaj užurbanosti i živahnosti. Želiš aktivnost, i to bilo kakvu. Koncert u Portugalu sledećeg ponedeljka? Može. Svirka u Londonu sledećeg ponedeljka? Može, može. Termin u studiju u ponedeljak? Shvatili ste. Na kraju zakažeš toliko događaja da oni postanu domino. Nije pitanje da li će se sve srušiti, već kada, i to često sa katastrofalnim posledicama. A ciklus onda kreće ispočetka.

"MOŽEŠ LI DA BUDEŠ SATANISTA A DA IMAŠ PSIHIJATRA?"

NEPRESTANO SE PITAŠ ZAŠTO RADIŠ POSAO KOJI TE UŽASAVA

Pretrpeo sam veliki nervni slom u februaru 2013. godine i u mnogim pogledima od njega se još oporavljam. Trebalo mi je vremena, ali sam odlučio da se s tim događajem izborim tako što ću sebe neprestano da prestravljujem. Pozvao sam druge ljude u svoj bend, koji je u tom trenutku gotovo devet godina bio solo projekat. Počeo sam da sviram koncerte prvi put od 2009. godine, širom zemlje, ponekad potpuno sam. Da pojasnim malo zašto: pre toga sam izbegavao sve izazove, sukobe i ljudske kontakte do te mere da bih se zaključao u kuću na periode od po nekoliko nedelja, bez telefona i sa skromnom zalihom hrane, suštinski postavši monah dugoprugaš. Ustanovio sam da je iskušavanje granica prostora u kom mi je udobno ključno za poboljšanje mog mentalnog zdravlja. Radim stvari kojih se plašim jer je ponekad zdravo plašiti se. Ako se ne bojite, to znači da se ništa ne menja, a kad se osećate kao da ste dotakli dno, ne osećati ništa je gore nego osećati užarenu lavu govana u stomaku kad vam pukne žica na sceni.

KAD BRAT METALAC NIJE BRAT METALAC

Nedavno sam naišao na negativne reakcije metalske zajednice kad sam u intervjuu o svom bendu izrazio neka prilično levičarska i liberalna mišljenja. Zbog svog tzv. spektra autističnih poremećaja, skloniji sam tome da pogrešno protumačim ili razumem druge, tako da sam obično ili super-naivan ili super-paranoičan u svakodnevnim kontaktima s ljudima. Agresija i negativnost me potresaju zato što mi je izuzetno teško da predvidim kako će ljudi reagovati, zbog čega mi je teško da se na to pripremim. Morao sam da se pomirim s činjenicom da su neke stvari u koje verujem u suprotnosti sa većinskim mišljenjem metalske zajednice. Ali što bi se metal sve vreme slagao sa svima? Gde je tu zabava?

Sukob je deo života i deo metala (ne samo zato što je to ključna tema kojom se bavi) i svako to mora ponekad da proguta i svari, uključujući i mene. Nećemo se svi slagati, zato što smo većina bezobzirni mizantropi koji više vole glasnu muziku nego da se pogledaju u oči.

Ja mislim da je to sjajno. Ali, opet, ja sam lud.

Caïna je na Bandcampu, a 20. januara je izdao novi album 'Setters of Unseen Snares' za izdavačke kuće Church of Fuck, Skin & Bones Records i Broken Limbs Recordings.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu