FYI.

This story is over 5 years old.

Музика

Exit festival slavi petnaest godina i zašto je to bitno

Muzika je oduvek bila glavni eskapizam naše generacije, dinamika protesta i razlog za okupljanje. Muzika oko koje smo se, ne samo okupljali, već i ideološki razumevali, bez obzira na sve nespojive razlike među nama, dolazila je u Novi Sad.
7.7.15

Ta 2001. godina je počela u ponedeljak.

Iste godine je Džordž Buš postao predsednik Sjedinjenih Američkih Država, pokrenuta je Vikipedija, Zoran Đinđić je bio predsednik Vlade Srbije, ruska stanica Mir je pala u Tihi okean, počeo je proces hapšenja Slobodana Miloševića, a u Njujorku se desio teroristički napad na Svetski trgovinski centar.

Moju 2001. godinu je, međutim, obeležilo nešto sasvim drugo - prvi Exit festival. I moram da priznam, od tada, evo već punih petnaest godina odlazim u Novi Sad. Jedan sam od onih koji nisu propustili nijedan dan nijedne godine festivala do sada. Ne znam koliko nas ima i da li je to veliki klub, ali siguran sam da nisam jedini, pored ljudi iz organizacije.

Reklame

S obzirom na to da je Exit festival počeo otprilike kada i moja televizijska karijera, mogu slobodno da kažem da sam rastao, razvijao se i napredovao zajedno sa festivalom. Exit je i veliki deo mog identiteta. Prvi značajni intervjui, prva poznastva sa stranim produkcijama. Prva razmena reči na engleskom jeziku sa drugim ljudskim bićem, uživo, a ne na icq ili mIRCu.

Danas, eto, postoje generacije koje će prvi put u životu doći na festival koji za njih nije proizvod društvene akcije, borbe protiv jednog režima. Za njih Exit nije izlaz iz izolacije, proizvod društva i vremena. Za njih je Exit nešto što postoji oduvek, ceo njihov život. Za njih je takođe izlaz, ali izlaz jedne sasvim drugačije prirode. I to je ok, tako i treba da bude, iako počinjem polako da se osećam kao starac.

Foto: Exit arhiva

Festival je, inače, za nekog u ranim dvadesetim vrlo verovatno jedna od najznačajnijih stvari u toku godine. Svakako da svi želimo da letujemo, zimujemo, damo značajne ispite, odradimo neke porodične obaveze i još ponešto, ali odlazak na festival predstavlja posebnu vrstu rituala, posebnu vrstu iskustva, potpuno izdvojenog iz naše svakodnevice.

Festival je simulakrum, stvarnost za sebe, karnevalski ventil, ali i kulturološko i duševno bogatstvo. Vreme na festivalu ne funkcioniše na način na koji smo navikli. Dan i noć nisu konvencije na osnovu kojih se orijentišemo i sve vreme boravka tamo smo, zapravo, u potpunosti upućeni na sebe i bavimo se samo sobom. Odlazak na festival može, vrlo lako, da bude i terapija.

Reklame

Otkako postoji Exit, doživeo sam puno toga. Mnogi moji prijatelji sa decom su svoje ljubavi upoznali na festivalu. Jedan moj prijatelj je saznao da mu je žena trudna na koncertu Massive Attack, a sin mu danas, eto, ulazi u pubertet.

Pre Exita je bilo drugačije, danas verovatno mnogima nezamislivo. Jedina iskustva sa takozvanom svetskom scenom su nam (barem u Beogradu) bili klubovi Industrija i Akademija, ali i berza kod SKC-a gde smo nabavljali sve te loše kopije aktuelne muzike na kasetama.

Soundtrack tog vremena su obeležile big beat grupe i britanski klub Fabric. Ali teško je bilo doći do svega toga. Slali smo pisma izdavačkim kućama da bi nam oni poslali možda neke nalepnice, promo magazine i izdanja. Čučali smo kod drugara koji su pokušavali da naruče ploče preo kradenih ili kopiranih brojeva kartica. Muzika nije bila udaljena na klik, morao si da se potrudiš, samo da bi dobio delić onoga što danas nađeš jednom običnom google pretragom.

Bez viza nismo mogli u svet. Pre prvog posla na televiziji živeo sam od toga što sam prao šoferke na benzinskoj pumpi kod Trošarine i čekao redove ispred ambasada sa drugarom. Šolim i ja smo na smenu stajali ispred nemačke i kanadske ambasade, dan i noć, da bismo kada stignemo na red iskoračili i viknuli: "Prodajem mesto!" Obično su ih kupovali kriminalci za mnogo maraka. A Šolim je danas oženjen čovek.

U celoj toj atmosferi nemaštine i opšte izolacije, rodio se prvi Exit festival. Do tada sam u Novom Sadu bio samo sa ekipom iz Detelinare koja je crtala grafite. Zvali su se DNK Crew. Davno je to bilo. I posećivao sam svog drugara Miloša, skejtera, zajedno sa reperom Shortyem (danas poznat kao Bata Barata). Njegova majka nam je kuvala supice, a išao sam i kod Danila (CB4, D-Fance, Leskovac-Niš) koji je u to vreme studirao u Novom Sadu, valjda. Ili sam to samo istripovao. Ne sećam se. Pored Detelinare, poznavao sam samo plato ispred SNP-a, koji je bio (i ostao), najpoznatiji novosadski skejt spot.

A onda je došao Exit i doveo svet kod nas.

Reklame

Muzika je oduvek bila glavni eskapizam naše generacije, dinamika protesta i razlog za okupljanje. Muzika oko koje smo se ne samo okupljali, već i ideološki razumevali, bez obzira na sve nespojive razlike među nama, dolazila je u Novi Sad. Uživo.

U tom periodu je put do Novog Sada trajao dosta, jer su mostovi bili porušeni za vreme NATO bombardovanja. Festival je trajao devet dana i 99 odsto publike nikada u životu nije bilo ni na jednom jedinom festivalu. Više od 80 odsto mladih u Srbiji tada nije nikada posedovalo pasoš. Cele generacije izgubljene u ratovima i nemaštini okupile su se i ruku visoko u vazduhu devetog jutra dočekale Ronija Sajza koji je uz izlazak sunca u oblaku prašine uzviknuo: "ARE YOU READY FOR THE FUTURE?"

Muzika je bila i ostala prostor solidarnosti, zajedništva i kolektivnog iskustva. Festival je postao i neka vrsta obaveze. Exit je bio deo identiteta mlade Srbije. Exit je bio materijalizacija, ovaploćenje i potvrda nas samih. Naš glas.

___________________________________________________________________________

Pogledajte Vice Meets sa Dušanom Kovačevićem, osnivačem festivala Exit:

___________________________________________________________________________

Posle prvog Exita više ništa nije bilo isto.

Kasnije sam obišao i mnoge evropske festivale. Dočekivao sam bele noće na Roskildeu, bauljao sam pijan na Rock Am Ringu, eksperimentisao na Pukkelpopu, prvi put video uživo Tool na Szigetu. Ali ništa nije davalo snagu, atmosferu i utisak kao Exit.

Reklame

Exit je bio i ostao jedini veliki festival koji je nastao iz društvenih promena, koji je glas buntovništva. Njegova nota aktivizma i diverziteta sadržaja je ono po čemu se razlikuje od svih drugih. A srednjevekovna tvrđava je prosto ambijent kojoj ne može nikakva peščara Danske ili Mađarske ni da se približi. Sjajni ljudi, sa jakim motivima i na sjajnom mestu - dobitna kombinacija.

Iz godine u godinu ređala su se imena koja su oplemenjivala i ostvarivala naše dečije snove. Uživo, na nekoliko desetina metara od nas, nakon godina mraka i beznadežnog ništavila, odjednom su bili Cypress Hill, Snoop Dogg, Beastie Boys, Massive Attack, Pet Shop Boys, Slayer, Kraftwerk, Iggy Pop, Kosheen, Finley Quaye, Smoke City, Stereo MC's, Tricky, Jeff MIlls, Carl Cox, Underworld, Fatboy Slim…

Sećam se da me je jedne godine Dragan Ambrozić, jedan od muzičkih urednika programa glavne bine, upoznao sa mojim idolom iz detinjstva, Ijanom Braunom, sa kojim sam taj dan postao prijatelj i ostao blizak i sa njim i sa njegovim bendom, eto, i dan danas.

Ijan Braun i ja.

Godine 2003. sam duvao sa Cypress Hill, a Pet Shop Boys su kasnili sa nastupom, jer su ispod glavne bine posmatrali finale svetskog prvenstva u fudbalu, kada je Zinedin Zidan glavom udario Materacija. Garbage su hteli da otkažu nastup kada je bila ogromna oluja na tvrđavi, a Slayer su kasnili jedno dva sata dok su ih fanovi verno čekali na kiši u blatu i napravili spektakl kakvom sam retko posle toga prisustvovao u životu. Između ostalog, tada sam se prvi put susreo sa fanovima Slayera, što nije malo iskustvo, i jedva ostao živ kada sam zaglavio u blatu do guše u jednoj od šutki. Rošin Marfi je na Exitu slavila 30. rođendan, a isto veče je stigla i vest da je preminuo Beri Vajt.

Exit je trpeo mnogo toga: od strukturnih promena, političkih udara, pokušaja svojatanja, pa čak i hapšenja nekih od osnivača. Pokušavali su da ga kupe, da ga pretvore u firmu, da se ogrebu o njegovu snagu i veličinu, ali su svake godine, ipak, izlazili kao pobednici. Finansijski se uvek vodila borba za opstanak i mnogo godina završavali sa minusom u kasi. Ali uprkos svemu tome, on je i dalje tu, jači nego ikad.

I sada, eto, Exit slavi petnaesti rođendan. Mnogi su mislili da neće uspeti. Sećam se godina kada se govorilo da će biti ugašen, da će biti otkupljen, da su ga preuzele vodeće političke strukture. Tračeva o festivalu i osnivačima ima mnogo, ali on je i dalje tu. I dalje mu se radujemo i dalje predstavlja jedan od najznačajnijih trenutaka u našim životima u toku godine. I svake godine smo se radovali poslednjoj večeri kada Marko Nastić tradicionalno zatvara festival dok dočekujemo kasne prepodnevne časove sa naočarama za sunce u legendarnoj Dance Areni.

I zato što se stotine nacija spušta na jedno mesto, deleći jednu strast i jednu ljubav, vraćajući Srbiju na svetsku mapu i dajući našim mladim sugrađanima priliku da upoznaju svet i da oplemene svoje živote, zato je Exit bitan i zato treba da slavimo petnaest godina njegovog postojanja i da radimo zajedno na tome da ih bude još petnaest.

Vidmo se na Đavi, gari.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu