Od ludila do smrti: burmanski Muzej iskorenjivanja droge

Šezdesetak metara od blještavog tržnog centra Džankšn skver u centru bivše burmanske prestonice Jangon, naći ćete oronuli Muzej iskorenjivanja droge. Kao uvid u neobičnost i paranoju koji su decenijama preovladavali u burmanskom društvu – a i dalje u tragovima postoje, uprkos naglom preokretu ka demokratiji i kapitalizmu u ovoj zemlji – ovaj muzej je predivan.

Prvo što uočiš u prostoru muzeja je sablasna tišina. Dok je veći deo Jangona živahan i kipti od energije šest miliona stanovnika, prostor muzeja je nesnosno tih, neuredan i gotovo napušten. Gusta tropska vegetacija oko muzeja izgleda kao da će u svakom trenutku progutati muzej. Ispred se nalazi neispravna fontana, okružena baštom izraslom u korov i šiblje. Pasa lutalica koji u čoporima lutaju prostorom ima mnogo više nego posetilaca i osoblja muzeja zajedno, a jata crnih ptica se obrušavaju kako im se prohte.

Posetioce na ulazu u muzej dočekuje veliki portret vođe hunte generala Tana Švea, i natpis, koji je u isti mah čudan, prkosan i opsesivno samopouzdan – „Kontrola zloupotrebe droge je veoma velik i težak zadatak, zbog toga što se tiče svih ljudi na celom svetu. Voljni smo da pružimo toplu dobrodošlicu svakome ko iskreno želi da nam se pridruži. Čak iako nam niko ne pomogne, daćemo sve od sebe, svim dostupnim sredstvima koja su nam na raspolaganju, da se borimo protiv pretnje droge koja ugrožava čitavo čovečanstvo".

U blizini se nalazi još jedan citat, jednog drugog generala, koji kaže: „Veliki narodi koriste ljudska prava, demokratiju i iskorenjivanje droge kao izgovore da na različite načine dominiraju manjim narodima". Nezavisne novine cvetaju širom Mjanmara – ali zaveštanje pola veka vladavine vođa koji su izjednačavali slobodu govora sa uživanjem heroina i dalje opstaje, čak iako se Muzej droge urušava.

Tokom devedesetih godina, na vrhuncu proizvodnje opijuma u Mjanmaru, vladajuća vojna hunta u zemlji – očajnički željna poboljšanja imidža nakon što je gušenje serija demokratskih protesta izazvalo međunarodnu osudu – pokrenula je sopstveni rat protiv droge. U to vreme, skoro hiljadu kvadratnih kilometara polja za proizvodnju opijuma je bilo raštrkano po Mjanmaru, i 80 posto heroina na njujorškim ulicama je poticalo iz ozloglašenog „zlatnog trougla" u jugoistočnoj Aziji. Ambasada SAD je 1996. podnela izveštaj u kome se zaključuje da je „izvoz opijata iz Mjanmara jednak legalnom izvozu."

Muzej za iskorenivanje droge je otvoren 2001, da bi se obeležio aktuelni rat protiv droge i da bi se javnost obrazovala po pitanju opasnosti korišćenja droge. Na prvom spratu, posetiocima se objašnjavaju osnove trgovine drogom u Mjanmaru. Na mapama veličine zidova su unešeni putevi šverca heroina i kokaina, sa lampicama koje svetle i pulsiraju, pokazujući kako se droga kreće iz Mjanmara ka tržištima u Severnoj Americi, Evropi i Rusiji.

Malo dalje, crno-bele fotografije strogih lica državnih vođa koji se obrazuju o prevenciji droge uokviruju precizne statistike vojnih ofanziva, u kojima je dokumentovan tačan broj detonatora, šaržera, bombi i droge zaplenjenih u svakoj operaciji. Pored zidova stoje lutke vojnika u prirodnoj veličini, koje simuliraju najveće akcije tokom rata protiv droge, sa sve litrama lažne krvi.

Iako se u postavkama muzeja hvale bezbrojni uspesi vlade, rezultati napora Mjanmara da uguši upotrebu droge variraju. Proizvodnja opijuma u Mjanmaru je dostigla vrhunac 1993, kada je iznosila 1800 metričkih tona, da bi do 2006. opala za 80 procenata. Ali sada je uzgajanje maka ponovo u usponu. 2005, Kancelarija Ujedinjenih nacija za pitanja droge i kriminala je procenila da je 320 kvadratnih kilometara oranica u Mjanmaru odvojeno za proizvodnju opijuma, a do 2012. godine, taj broj se uvećao za 17 procenata. Danas je Mjanmar drugi proizvođač opijuma po veličini, ispred koga se nalazi samo Avganistan.

Ali opijum je samo deo problema: Mjanmar je sada i najveći proizvođač metamfetamina na svetu. Samo 2010 godine, iz ove zemlje je izveženo milijardu tableta u susedni Tajland, uključujući i veoma popularnu „jabu" („droga za ludilo"), moćnu mešavinu metamfeina i kofeina, koja je izmišljena za konje koji rade u brdovitim i nerazvijenim ruralnim predelima u Mjanmaru.

Zbog otrovne kombinacije korupcije, siromaštva i etničkih sukoba, veoma je teško ući u trag prozivođačima droge u Mjanmaru. Hunta je godinama diskretno ohrabrivala i podržavala trgovinu drogom: novac od zarade se prao samo preko kompanija čiji su vlasnici bili vođe hunte i njihovi prijatelji, održavajući one na vrhu bogatima i srećnima. Ista ekonomska motivacija važi i za one u najnižim slojevima društva: siromašni seljaci od opijuma mogu da zarade 9 do 15 puta više po aru nego od pirinča. Opijum je takođe i sigurna investicija, jer je njegova cena na globalnom tržištu manje podložna promenama. Više od 90 posto proizvodnje u ovoj zemlji potiče iz velike države Šan, u kojoj vlada bezakonje, i pobunjeničke etničke vojske proizvodnjom opijuma finansiraju svoju borbu protiv centralne vlade. Umesto da se bavi ovim duboko ukorenjenim lokalnim razlozima za trgovinu drogom, u muzeju se postavka na prvom spratu završava velikom providnom slikom opakog zapadnjaka – sa sve ružičastim blejzerom i crnim cilindrom – koji stiže parobrodom i upoznaje burmansko društvo sa drogom. Za huntu, opsednutu time da odseče Mjanmar od spoljašnjeg sveta, droge su bile još samo jedna opasnost koja preti spolja i koja će biti iskorenjena „burmanskim putem u socijalizam."

Drugi sprat služi kao čudan hram za desetine generala. Kao što biste i očekivali u zemlji kojom upravlja hunta, na svakoj slici u Muzeju za iskorenjivanje droge – državne vođe u poljima maka, državne vođe se pozdravljaju sa poštenim seljacima, državne vođe predvode vojne manevre – ima što je više moguće vođa. Centralni komitet za kontrolu zloupotrebe droge opsežno je dokumentovao sve strategije, metode i taktike koje je usvojio Centralni komitet za rat protiv droge.

Sudeći po veličini pratećih znakova, Centralni komitet je najponosniji na dva svoja dostignuća: na saradnju sa regionalnim saveznicima – svaka zemlja jugoistočne Azije, kao i Kina i SAD, imaju svoju postavku – i na uništenje sastojaka i alata (preduslova) koji su bili korišćeni za proizvodnju droge. „NEMA PREDUSLOVA, NEMA DROGE", govori trodimenzionalni natpis koji visi sa plafona, kao nekakva uvrnuta „pauer point" prezentacija učenika osnovne škole. Na svakom od slova kojima piše „NEMA DROGE", nalazi se neka od stavki za proizvodnju droge, od probrane aparature, do hemikalija i nelegalnih useva.

Pogledajte i VICE News dokumenatarac "Rat protiv trave u Amsterdamu":

Najpopularnija postavka na drugom spratu je kolekcija fotografija uhvaćenih proizvođača i trgovaca drogom, koji su naterani da stanu pored svoje ilegalne robe, pognutih glava od sramote. Pored fotografija glava, nalaze se i fotografije buldožera koji melju zaplenjenu drogu, koja je aranžirana u obliku cveta pre uništenja, i fotografije vođa koje pritiskom na dugme raznose drogu u eksplozijama. Interaktivni displej pruža posetiocima priliku da i sami zapale drogu, ali nažalost, pokvaren je. Kao utehu, muzej je postavio odštampane stranice „pauer point" slajdova opadanja proizvodnje opijuma u Mjanmaru – ali slajdovi se prekidaju baš kada proizvodnja 2006. ponovo počinje da raste.

Na trećem spratu, edukativni aspekt muzeja se polako pretvara u košmarna upozorenja. Na izlazu iz lifta, posetioce dočekuje šareni mural celog Mjanmara kako proslavlja. „BEZ DROGE, ŽIVOT ĆE BITI LEP", piše na njemu, i vodi pravo do izložbe droge, gde su izložene na stotine pilula ekstazija i metamfetamina veličine pesnice, a pored svake stoji i njeno ime (Adam, bumerang, Dino, V.I.P, Kal, P.T, Pigs, Supermen…). Autori izložbe očekuju da će vas šarenilo i karikaturalni nazivi pilula zabaviti. „Ove tablete izgledaju prelepo", piše na izložbi, „ali opasnosti od njihovog uzimanja su velike, prevelike…"

Ako su vam tablete razgalile duh, sledeća postavka će vas spustiti nazad na zemlju. Pet fotografija, od kojih je svaka ilustrovana lutkama u prirodnoj veličini i nacrtanom pozadinom, prati život jednog malog burmanskog dečaka. Na početku priče, dečak je napredan. „Neko cveće cveta", piše na prvoj fotografiji, i mi vidimo lepo obučenog i nasmešenog dečaka kako sa svojim školskim drugovima stoji usred cvetnog polja. Na sledećoj, gde su „neki cvetovi bleđi, otrovani drogom", svetlo je preteće ljubičasto, dok mladići ubrizgavaju i puše različite droge. „Kaži 'ne' drogama", upozorava treća slika, ali već je isuviše kasno: dečak sedi na beloj stoličici, van sebe od droge, i izgleda stariji nego što jeste.

Onda počnu da se javljaju prave posledice. Na četvrtoj fotografiji, „Stimulišuće droge, stepenice ka ludilu", nalazi se gomila ljudi koji umiru na razne kreativne načine: jedan čovek skače sa autobusa, drugi se besi, treći umire od neke bolesti, jedna žena se ubada nožem u ručni zglob, bezizraznog lica, dok joj krv šiklja. I konačno dolazimo do poslednje fotografije: „Od ludila do smrti", pakleni prizor raspadajućih tela raštrkanih po napuštenom groblju. Crvi gamižu iz raspadajućih utroba, dok svinja divljeg pogleda proždire rame nekog mrtvaca, a jedan lešinar sve to tiho promatra sa grane obližnjeg drveta.

Kako ne biste zaključili da ćete i vi neminovo umreti od stimulišućih droga, posetioci posle scene groblja odlaze na veliku postavku napora hunte da Mjanmar održe bezbednim. Kampanje edukacije javnosti, subvencije za useve, jedinice za „elektronske medije" (kompjuteri iz 1980, otprilike) su istaknuti pored replike centra za rehabilitaciju. Na sredini trećeg sprata, na velikoj slici su prikazani pripadnici hunte kako trijumfalno marširaju crvenim tepihom, sa obe strane okruženi razigranim seljacima koji kliču, a nad njima se nadvija zlatna duga.

Umesto da završi sa ovom radosnom slikom, poslednja postavka u muzeju prikazuje „Žrtve droge", klasifikovane po vrsti droge. Po zidovima su pokačene živopisne slike bolesnih, mršavih i umirućih uživaoca droge; mural „Užasa zloupotrebe droge" predstavlja zlokobni kostur koji vas poziva da mu se pridružite. Pod kosturovim nogama se nalaze tegle raspadajućih mozgova, jetri, bubrega i abortiranih fetusa, za koje su nam rekli da su svi posledica nelegalnog uzimanja droge.

Nazad na ulazu, čuvar i radnici na recepciji dremaju. Ne čudi to što im je dosadno – retki posetioci muzeja su mahom radoznali stranci. Za Burmance, mnogo primamljivija atrakcija se nalazi odmah niže niz ulicu: novi, užurbani tržni centar Džankšn skver, sa svojim blještavim inostranim radnjama, prepunim restoranom i bioskopom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu