FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Pobedila sam bulimiju, ali borba i dalje traje

Od sedmog razreda do druge godine srednje škole, bulimija je postala sastavni deo mog života, a da toga nisam bila svesna.
5.11.15

Oduvek sam bila devojčica normalnog izgleda, ni previše mršava, a ni debela. Međutim, negde oko sedmog razreda osnovne, javili su se kompleksi i velika samokritičnost. Želela sam da budem mršavija, pa sam na različitenačinepokušavala da ostvarim taj cilj. Jedne večeri, tražeći na internetu dijetu koja bi mi odgovarala - mada nisam sigurna ni da sam znala šta tačnotražim - naišla sam na "dijetu" koja mi se učinila savršenom.

Reklame

Neko je u postu napisao kako je izuzetno lako održati vitku liniju. Posle jela, samo odeš do toaleta i izbaciš sve iz sebe. U tim godinama, savršeno mi je odgovaralo. Lako do cilja!

Nije mi ni palo na pamet da malo bolje razmislim, a savete odraslih nisam želela da slušam: govorili su mi da preterujem i da sam opterećena izgledom. Naravno, za mene su to bile gluposti, bila sam ubeđena da sam u pravu.

Odlučila sam da probam tu novu, super laku dijetu. Posle svakog obroka, trudila sam se da što pre odem do kupatila i obavim svoj ritual. Kako sam to radila samo kod kuće, izbegavala sam doručak u školi, pa bih se obilno najela čim se vratim, i ubrzo bih sve izbacila iz sebe.

Foto via Flickr user

U početku nisam osećala nikakve promene. Uspela sam da krijem "dijetu" od roditelja dosta dugo, ali mi je taj čin postao deo svakodnevice. Posle nekog vremena, kad god bih ostala sama kod kuće, imala sam običaj da se natrpam hranom, jer sam znala da neće ostati u mom stomaku, pa ni uticati na moj izgled. Dešavalo se da se tako u par navrata najedem, zatim ispraznim, pa opet iznova. Bila sam ubeđena da ne radim ništa strašno. Danas ne mogu da poverujem da sam bila toliko zaslepljena, da ne kažem glupa.

Od sedmog razreda do druge godine srednje škole, bulimija je postala sastavni deo mog života, a da toga nisam bila svesna. Međutim, kako moj organizam nije dobijao potrebne hranljive materije, počeli su zdravstveni problemi. Često sam osećala jak bol u želucu, toliko jak da sam par puta izostala iz škole jer nisam mogla da stojim na nogama. Jedne večeri, nakon što sam sa roditeljima normalno večerala, krenula sam da izbacim svu tu hranu iz sebe i ugledala krv u šolji. Na brzinu sam slagala roditelje kako sam osetila mučninu, pa sam morala da povraćam, da bih im pokazala krv izašlu iz mog želuca.

Pisala sam kako se osećam, svesna da su najjača osećanja nervoza i želja za povraćanjem. Kada danas pročitam par redova iz te sveske, imam utisak kao da je narkoman u krizi pisao o osećanjima.

Znala sam da moram da prekinem ovu "dijetu". Ustanovljeno je da imam hronični gastritis, koji je uzrokovao česte bolove. Ljudi oko mene su već krenuli da me kritikuju kako sam previšesmršalai da se pitaju šta je to sa mnom. "Da nisi ti počela da se drogiraš, sumnjiva si mi mnogo", rekla je baka jednom prilikom.

Odlučila sam da potražim pomoć. Kako sam bila učenica Medicinske škole, imala sam pristup mnogim lekarima i profesorima stručnim za određene grane medicine. Zamolila sam profesorku psihologije da mi malo bolje objasni šta je bulimija i kako se leči. Potom sam otišla kod porodične prijateljice koja je radila kao psiholog u bolnici.

Reklame

Ali, naišla sam na problem: pošto me je dugo poznavala, nije poverovala u moju priču o bulimiji i nekako je stavila po strani, smatrajući da sam previše pametna da bih tako nešto radila sebi. Nisam odustala, pomoć mi je bila neophodna, pa sam je ubrzo ponovo posetila. Shvatila je da sam zaista u problemu. Počećemo lečenje, ali moram roditeljima da kažem istinu. Tražila je od mene da nakon svakog obroka, umesto odlaska u toalet, napišem u svesci šta trenutno osećam.

Foto via Flickr user

Mislim da sam tek tada shvatila u kakvoj sam bila opasnosti. Posle svakog obroka, moj organizam je vapio za pražnjenjem. Jedva da sam mogla da se kontrolišem, kao da je hrana bila nešto što prirodno ne treba da bude u mom stomaku i da mi je neophodno da je što pre izbacim. Pisala sam kako se osećam, svesna da su najjača osećanja nervoza i želja za povraćanjem. Kada danas pročitam par redova iz te sveske, imam utisak kao da je narkoman u krizi pisao o osećanjima. Bukvalno tako. Kao da sam donekle bila zavisna od tog čina. Prazan želudac je za mene bio normalno stanje, bila sam nervozna i razdražljiva kad sam odlučila da prestanem sa povraćanjem. Velika podrška roditelja mi je budila ogromnu grižu savesti.

– Izvini, mama, molim te, oprosti mi – uspela sam da izgovorim kroz plač. Ćutala je, a zatim tiho izgovorila : – Pusti mene. I tatu. Mi nismo bitni. Kako si to mogla da uradiš sebi? Gde sam toliko pogrešila, pa si skrenula s puta?

Reklame

Kao da sam u trenutku shvatila da sam četiri godine sebi ugrožavala život i nisam mogla da se pomirim s tim. Moje psihičko stanje bilo je narušeno. Često sam plakala i izbegavala kontakt s ljudima. Srećom, bila sam iskrena prema sebi i prihvatila da imam problem, pa sam zamolila oca da me odvede psihijatru.

– Žao mi je što si svoju pamet koristila na pogrešan način. Uspela si da obmaneš roditelje – bila je rečenica koju je izgovorio sa razočarenjem, jer je dugo poznavao moju porodicu i mene. Ipak, nakon razgovora sa njim, bilo mi je lakše, a dobila sam i odgovarajuću terapiju, koja mi je u narednih godinu dana pomogla da ponovo postanem ona stara.

Foto via Flickr user

Nismo previše govorili o tome, u maloj sredini ljudi baš i ne bi razumeli. Verovatno bi me nazvali bezobraznom i osuđivali što sam tako nešto priredila roditeljima, pa tek onda sebi. Duboko u sećanju mi je urezan razgovor sa osobom koja mi znači skoro koliko i roditelji, sa mojim ujakom. Kad je saznao, želeo je da razgovoramo nasamo. Pričali smo satima. U jednom trenutku, rekao mi je da obučem ono što mislim da mi najgore stoji i da stanem ispred ogledala.

– Šta ti se tačno ne dopada na tebi? – upitao me je.

Krenule su mi suze, ali sam uspela da odgovorim.

– Morala bih mnogo da nabrajam, lakše mi je da kažem samo šta mi se dopada. Mnogo je kraća lista.

Teško je stajati ispred ogledala i videti samo svoje mane. Pogotovo ako ne možes da se izboriš sa njima, a kamoli da ih prihvatiš. Osećaj niže vrednosti bio je neprekidno prisutan. Ali kao da je taj trenutak bio prekretnica. Shvatila sam da je ono " idealno" nedostižno, da moram sama da odredim šta je za mene idealno i da budem realna.

Reklame

Do kraja srednje škole, mislila sam da sam se izlečila. Nisam imala većih problema. Pazila sam na ishranu, živela normalno, bila fizički aktivna i sve je bilo na svom mestu.

Zatim sam upisala fakultet. Došla sam potpuno sama u veliki grad, koji me iz dana u dan lomio. Moja psiha je, nažalost, počela ponovo da puca. "Bulimične epizode" su se vratile nekoliko puta. U početku retko, a zatim sve češće. Srećom, znala sam da prepoznam da opet lagano tonem u mrak i odlučila sam da se ovog puta sama izborim. Rekla sam sebi "ne" i držala se toga. Tek tada sam znala da sam potpuno izlečena i bila sam spremna da sa ljudima podelim svoju prošlost.

Foto via Flickr user

Anoreksija je, nekako, opšte poznata. Plasira se često u javnosti zajedno sa " anoreksičnim manekenkama". O bulimiji ljudi zaista malo znaju. Ili bar oni sa kojima sam pričala o tome, a nije ih malo. Dešavalo mi se da čujem: "Izvini, a šta je to tačno?", ili "A da, da. Čuo sam, a šta to beše", "To nešto ima veze s anoreksijom?"

Htela sam da budem mršava. I bila sam. Premršava. Izgledala sam nezdravo, bledo, upalih očiju, kao da nemam ni trunke mladosti i zdravlja u sebi. Sve sam prikrivala šminkom i osećala se zadovoljno. Bila sam puna samopouzdanja, koje sam stekla veštačkim putem. Danas, nakon toliko vremena, uspona i padova, ponovo izgledam normalno. Svesna sam svojih mana, ali i vrlina. Ako se i desi koji kilogram viška, nije smak sveta. Trčanje, redovna i zdrava ishrana, vežbe, ples i sve dođe na svoje. Da sam to na vreme shvatila, sad ne bih morala da brinem o svom zdravlju tri puta više nego ostali.

Skoro sam naišla na kratkometražni film o bulimiji. Pošto sam ga par puta pogledala, shvatila sam koliko ljudsko biće može da ima iskrivljenu sliku o sebi. Ja sam bila takva. Dovela sam svoj život u opasnost i sada mi je jasno da ni u jednom trenutku nisam bila zaista srećna. Svi oko mene su izgledali bolje i lepše, bar u mojoj glavi , a moja želja da budem poput njih samo me jošviše gurala u provaliju. Uspela sam da se izvučem iz "mraka vece šolje" i prevaziđem svoje komplekse.

Iako nikom ne bih poželela da prođe kroz ono što sam ja prošla, o svom iskustvu sa bulimijom otvoreno pričam, jer želim da drugi nauče nešto iz mojih grešaka. Ja nisam umela da volim sebe. Niko na ovom svetu nije savršen, poenta je samo koliko i kako biti savršen u svojoj nesavršenosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu