FYI.

This story is over 5 years old.

Intervjui

Ekskluzivno: Majkl Mur o invaziji, revoluciji i zašto je njegov najnoviji film najsrećniji

Pred sinoćnu premijeru novog filma "Gde će biti sledeća invazija", Majkl Mur za VICE kaže da je pred nama revolucija ideja građana i da Amerika mora da razmisli kome se dokazuje svojom politikom.
10.9.15

Promotivna fotografija za film, ljubaznošću Sunshine Sachs

Majkl Mur izaziva i podbada američku privrednu i političku vrhušku još otkako ga je film Rodžer i ja iz 1989. godine obeležio kao jednog od najvažnijih dokumentarista našeg doba. Od tada, njegovu estetiku iz prvog lica usvojili su filmski stvaraoci poput Morgana Spurloka, a sam Mur je publici predstavio niz kontroverznih dokumentaraca posvećenih američkoj opsesiji oružjem - Žeđ za nasiljem (Bowling for Columbine, 2002), ratom protiv terorizma Fahrenheit 9/11, (2004), zdravstvom, Sicko (2007) i ekonomskom krizom, Kapitalizam: Ljubavna priča (Capitalism: A Love Story, 2009).

Njegov najnoviji projekat, Gde će biti sledeća invazija (Where to Invade Next), premijerno je prikazan noćas, na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a gledaocima pruža dubinski pogled na stanje neprestanog rata u kome se nalaze Sjedinjene Američke Države. VICE ekipa je razgovarala sa Murom o mestu Amerike u svetu, kakav je osećaj putovati svetom uz džinovsku američku zastavu i zašto je optimista kada se radi o budućnosti.

Reklame

VICE: Kako si osmislio naziv Gde će biti sledeća invazija? Je li to smišljeno da bi privukao pažnju ljudi?
Majkl Mur: Kada bi me ljudi pitali šta radim, a ja bih im rekao radni naziv filma, bilo je zanimljivo što je njihov odgovor uvek bio praćen onim znalačkim pogledom i nervoznim smehom. Kao, baš je zabavan naziv, ali je zabavan zato što bi mogao da bude istinit.

"Neznanje je najvažniji sastojak straha. A strah je najvažniji sastojak mržnje. To je jednačina."

Kada je pao Berlinski zid, a Hladan rat okončan, osetio sam pravo olakšanje, da će sve to gomilanje oružja i ogromna budžetska izdvajanja za Pentagon prestati, te da ćemo najzad živeti u svetu u kojem vlada mir. Ali ne, morali smo da nađemo novog neprijatelja. A pošto je toliko veliki deo naše privrede i struktura moći zasnovan na tim temeljima - baš onom na šta nas je Ajzenhauer upozoravao, na vojno-industrijski kompleks - krilatica je, aha, kapiram, bićemo u stanju neprestanog rata. Uvek će se naći neka nova pretnja, novo strašilo. Zato je ovaj naziv filma na svoj način satirični napad na ono što se čini kao aktuelna sadašnjica. I kao i uvek, kada jedno kluopko počne da se odmotava, počnu da pominju Iran ili neku drugu zemlju za koju moramo da se pripremimo, nekog drugog ko će nas ubiti, i dobro znaju kako da preplaše ljude, posebno Amerikance. Kada se izolujete, kada ne poznajete druge svetske kulture - neznanje je najvažniji sastojak straha. A strah je najvažniji sastojak mržnje. To je jednačina. Počinje neznanjem, koje vodi u strah, koji vodi u mržnju, koja vodi u nasilje. Ali morate da očuvate stepen neznanja, publika mora da ostane neupućena, jer na taj način možete da im kažete da je Iran sledeća zverka koja će ih napasti.


Pogledajte VICE film: Ketrin Bigelou razgovara sa čovekom koji je snimo "Zemlja kartela: iza kulisa meksičkog rata za drogu'


Da li nas tamo vode sledeći izbori?

Mislim da će ljudi koji uživaju u zastupanju rata i straha sigurno to pokušati. Ali imaju veliki problem pred sobom: mlađa generacija, ljudi između 16 i 35 godina, već imaju dobrih deset godina internet iskustva. Možda nemaju pasoše i možda ne mogu da putuju po svetu, ali imaju pristup informacijama, što znači da mlađa generacija prosto nije toliko neupućena i ne može se tako lako zavarati. Mislim da će to biti veliki problem za svakog ko poželi da vodi kampanju zasnovanu na takvoj vrsti straha. I zato sam u neku ruku optimista da to neće ovog puta uspeti.

Reklame

Film počinje tvojim navođenjem vojnih poraza američke vojske tokom godina. Kako misliš da Pentagon vidi te ratove? Kako uopšte sebe vidi?

U prvom minutu filma govorim nešto što se ne izgovara u Sjedinjenim Državama: "Izgubili smo rat u Vijetnamu. Izgubili smo rat u Koreji. Izgubili smo rat u Zalivu". Prosto, dozvolili smo Pentagonu i desničarima da odrede šta znači pobediti u ratu, ali ja mislim da je ratna pobeda kad poraziš negativca na drugoj strani, te da on više nije na vlasti. A to nije ono što se dogodilo u Koreji. Analogija bi bila da su po završetku Građanskog rata u Americi Robert Li i Džeferson Dejvis kontrolisali teritorije južno od Merilenda, a mi tvrdili da smo pobedili.

Pročitajte na VICE News: Kako je CIA pomogla snimanju filma "Zero Dark Thirty"

Filmom promiče moćna ideja da treba prihvatiti nacionalnu istoriju, i dobru i lošu. Shvatamo štetu koju čine posledice PTSP —stopa samoubistva među veteranima zabrinjavajuće raste — ali smo slepi prema mnogo ozbiljnijoj traumi zemlje godinama posle sukoba?

Apsolutno. To i jeste jedan od razloga što sam ovako nazvao film, i zašto dobijam takve reakcije kada ljudima kažem kako se zove. Jer i oni znaju da je to istina. Znaju da oni na vlasti nisu završili sa iskorišćavanjem mladih ljudi kao topovskog mesa za sve ludačke ideje koje im padnu na pamet. Iskreno, mislim da patimo od nacionalnog PTSP-ja. Ne govorim o vojnicima, već o zemlji koja još uvek nije shvatila šta se događa, u kojoj su ljudi nervozni zbog svega. Nikada nije dobro živeti u strahu. Ako se vaše dete plaši da ide na spavanje jer veruje da se u ormanu krije neko čudovište, razuverićete ga tako što ćete otvoriti vrata ormana i ostaviti upaljeno svetlo u sobi. Drugim rečima, kada se razbije neznanje, dete se može opustiti i zaspati.

"U Americi stalno govorimo, mi smo prvi, mi smo prvi, a sada je vreme da porazmislimo koga mi to u stvari pokušavamo da ubedimo."

Ali zar ne misliš da ova zemlja mora da bude otvorena za introspekciju? Narativ američke izuzetnosti - tvrdnja da se radi o najboljoj, najhrabrijoj i najslobodnijoj zemlji na svetu - navodi na pomisao da ne postoji kultura introspekcije. Misliš li da su Amerikanci introspektivni?

Mislim da će nam američka izuzetnost doći glave. To je skoro kao da kažemo da ne treba u stvari da otkrijemo lek za rak, jer smo dovoljno veliki hrabri da savladamo i nastavimo dalje. Nalik na verovanje da smo na vrhu kada nismo.

Reklame

Šta misliš da političari hoće da kažu kada govore o američkoj izuzetnosti?

Hteli bi da se ljudi osećaju dobro, isti oni ljudi koji se, duboko u sebi, uopšte ne osećaju dobro. U Americi stalno govorimo, mi smo prvi, mi smo najbolji, a sada je kucnuo čas da razmislimo koga u stvari želimo da ubedimo u to.

Činjenice ne podržavaju takvu tvrdnju. Nismo prvi po obrazovanosti, nismo prvi u javnom saobraćaju, nismo prvi po kvalitetu zdravstvene zaštite… I tako dalje.

Da li tvoj film, onda, dokumentuje smrt američkog sna?

Mislim da bi to moglo da se kaže o mojim prethodnim fiimovima, ali smatram da je taj, takozvani san, već mrtav. I ljudi to znaju. Ali takođe shvataju da je to stvarno samo san. Nije bila niti je američka stvarnost. Bio je to samo san. A taj san je postao noćna mora za milione ljudi jer njihov život neće biti nimalo nalik životu kakav su vodili njihovi roditelji, a svesni su da život njihove dece svakako neće biti poput njihovog.

Čini se da ne postoji više ništa što američkog radnika može da izvede na ulicu, kao što je to slučaj u drugim zemljama. Šta se desilo sa duhom protesta?

Misim da ljudi odustaju i pre nego što pokušaju. A odustaju jer imaju dovoljno primera da se ništa ne događa i ako protestuješ. Setite se dana pre početka rata u Iraku, koliko je miliona izašlo na ulice širom zemlje, širom sveta onog dana u februaru? Najveće demonstracije u istoriji. A četiri dana kasnije? Jebi ga, [Buš] bombarduje Bagdad.

Reklame

Da li bii rekao da je u osnovi američka javnost poražena i beznadežna? Rastužujete li to, kao Amerikanca?

Da i ne. Mislim da su u istoriji ljudi toliko puta bili poraženi, ali se stvari ipak menjaju, i to na bolje. Pre 11 godina, na izborima 2004. kada su usvojeni svi oni ustavni amandmani kojim se zabranjuje gej brak, činilo se da se to neće promeniti za naših života. I bilo je to veliko "jebi se" u lice svakog geja. Sećam se da su mnoge gej osobe govorile da više nema smisla i da treba da se presele u Kanadu, gde je moguć gej brak. Ali to se nije desilo. Desilo se da su se ljudi organizovali, otresli prašinu sa volje za protestima i počeli ponovo borbu. To nije bio toliko politički pokret, više je bio lični. Mislim da je zemlju preokrenulo to što je za ovih deset godina mnogo više gej osoba izašlo u javnost, prijatelje, porodice, susede i sardnike. Kada vam ćerka kaže da je lezbejka, ili ona slatka bakica koja živi pored vas, mnogo je teže mrzeti. Zato mislim da su gej osobe same to ostvarile, te je mržnja nekako iščilila kako se sve više ljudi autovalo.

Imam osećaj da će doći do revolucije ideja i promene javnog mnjenja vrlo uskoro i da će naterati političare da se prikuljuče ili da nestanu sa scene.

"Većina Amerikanca je svesna da ne misle o njihovoj zemlji baš najbolje."

Dok si snimao film širom sveta, jesi li se susreo sa jakim anti-amerikanizmom?

I da i ne. Najneprijatniji delovi filma bili su oni kada smo hodali po raznim gradovima ove planete noseći tu džinovsku američku zastavu. Hodao sam Jelisejskim poljima u Parizu noseći tu ogromnu zastavu i pomišljao, zašto nisam nacrtao metu na leđima?

Reklame

Stvarno si se tako osećao? Je li bilo pomalo čudno nositi američku zastavu?

Nije bilo čudno, pre pomalo zabrinjavajuće, u smislu da sam bio svestan da treba da budem spreman da na to da može neko da mi priđe, da me udari ili pljune, ili neko sa oružjem…

Zašto si to mislio?

Jer smatram da većina Amerikanaca zna da, kao zemlja, nismo baš omiljeni ovih dana. Kao narod, ljudi nas vole, omiljeni smo, zaista.

Jesi li doživeo pravu mržnju zbog američke spoljne politike, na primer? Da li te je neko prozivao zbog toga?

Rekao bih da je tri četvrtine mojih sagovornika u filmu pomenulo američku spoljnu politiku i ratove. Rekli bi: "Ako želite nešto da uradite za svet, prestanite sa invazijama. Prestanite da započinjete ratove, prestanite da budete ratoborni, ne maltretirajte druge, jer ste u stvari baš kul i dobri ljudi, imate odličan sistem vrednosti, fantastičan ustav i mi bismo voleli da budemo poput vas, ali nam to otežavate jer dozvoljavate vašim liderima zaista užasne postupke."

Poslednjih 25 godina—pojavom globalizacije, jeftinih tržišta radne snage u svetu i pomeranju poslova - dovele su do buđenja ksenofobične Amerike, zar ne? Kako će onda ta ksenofobična publika reagovati na film koji se zove Gde će biti sledeća invazija?

Kad god bih nekom rekao kako se zove film, dodao bih rečenicu: "To je komedija."

Želiš da to ljudi znaju?

Da, želim da to znaju. Da znaju da će dobiti ne baš ono što očekuju, i da će to činiti deo zabave koju će im doneti film, kao i iznenađenje. Samo pokušavam ono što svaki filmadžija radi, da vam pružim trenutke smeha, suza, a da neki među vama izađu iz bioskopa i razmisle o onom što su videli.

"Ekipa je smislila svoj naziv za film, 'Majkov srećni film'."

Ovaj film deluje kao patriotsko ostvarenje, a ne kao karikatura Majkla Mura kao poludelog liberala. Šta si ti u srcu i koliko je tebe u filmu?

I ja sam doživeo preokrete u životu u poslednjih godinu dana. Otac mi je umro 2014. Razveo sam se i mislim da sam se saosećao sa prosečnom Amerikom, u smislu da sam se osetio i beznadežno i bespomoćno. A kada roditelja više nema, čovek se oseti kao siroče. Ali nije toliko strašno. Sve je to neobično uticalo na mene, bio sam tužan, ali ne i depresivan. U stvari, bio sam ohrabren, gledajući kako mi otac umire osetio sam, rekao bih ne poštovanje, već nekakav entuzijazam prema životu i onome kakav bi život mogao da bude.

Reklame

To se i oseća, film nosi pozitivnu životnu poruku na neki način.

Ekipa je smislila svoj naziv za film, "Majkov srećni film".

Pokušavaš da pošalješ pozitivne vibracije svetu? Govoriš veoma optimistično o revoluciji ideja…

Da, stvarno mislim da će do toga doći, i da će je predvoditi mladi ljudi. Predvodiće je Afro-Amerikanci, žene. I to već rade. Neki od tih pokreta su deca pokreta "Okupiraj Vol strit", koji je pre par godina pokazao ljudima da se može govoriti o privrednoj moći i ekonomskoj nepravdi.

Dakle, nenasilna američka revolucija ideja zasnovana na našem društvenom ugovoru, osnovama svake liberalne demokratije, misliš da će do nje doći u sledećih pet godina?

U sledeće dve ili tri godine.

Da li jedva čekaš da prikažeš film Amerikancima i sa njima razgovaraš o poruci i tvojim idejama?

Fahrenheit 9/11 sam prikazivao širom zemlje: bio sam u 60 gradova za 42 dana. Nadam se da će i ovog puta biti tako. Već smo proveravali za koliko para možemo da iznajmimo onaj autobus koji muzičari koriste na turnejama i projurimo kroz celu zemlju sa ovim filmom, da ga prikažemo u što više gradova i sela u kojima možemo da parkiramo taj autobus.

Da li ti predstavlja posebnu radost kada film krene u prikazivanje, posebno ovaj?

Volim da budem u javnosti, ljudi me fasciniraju, ovo je neverovatna zemlja i ja je volim. Dosta je dobro poznajem, prešao sam je uzduž i popreko nekoliko puta i mislim da sam, razmišljam kako to da opišem… Postoji mesto za ljubav u svemu ovome, pravu ljubav, ne onu sa razglednica. Govorim o pravoj empatiji i ljubavi i unutrašnjem jezgru koji su svi povezani i taj zajednički osećaj je ono što volim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu