FYI.

This story is over 5 years old.

Kako je zabavljati se sa dilerom droge u Srbiji

Izluđivala me je ta neprekidna svakodnevna zvonjava telefona, ti njihovi stanovi kao svratišta, i maltene jedini trenuci intimnosti kada izađemo sami u restoran. I ta beskonačna udaljenost kada su urađeni. A urađeni su često, jer diler droge uvek ima.
27.10.15

Bila sam u vezi sa dilerom droge. Dvaput. Tačnije, sa dva dilera droge.

Većina frajera sa kojima sam se viđala duvaju. Ja sam strejt. Oduvek sam to i bila. Osim ako ne računamo ono „ljubav je droga", onda nisam. Jedino tako mogu reći: bila sam s dilerima droge zbog droge.

Ni dan danas se ne razumem u tu narkodilersku hijerarhiju. Ne znam koliko su moji frajeri bili bitne i krupne karike u lancu – da li su radili na veliko ili na malo, valjali samo lake ili i teške droge, čak nisam ni sigurna gde se povlači granica između lakih i teških droga, kao ni da li ona uopšte postoji. Ne znam ni koliko su zarađivali, niti me to zanimalo. Dakle, znam samo da su valjali. A ja sam tome prisustvovala.

Da li sam imala grižu savesti zbog toga? Nisam. Jednostavno nisam. Nemam je ni sada. Ja sam veoma liberalna osoba. Nemam ništa protiv droga i ljudi koji ih rekreativno konzumiraju. Samim tim, nemam ništa ni protiv ljudi koji drogu prodaju. Ne smatram da su moji momci, samo zato što je to ilegalan posao, radili nešto naročito loše. Kruženje droge u prirodi i društvu mora da postoji. Pa jebeno su mi gori distributeri duvana. Celog života sam pasivni pušač, iako to ne želim. Pre bih pušila travu nego duvan.

Foto via Flickr user

Prvi diler je bio moja velika ljubav iz srednje škole. Za njega sam znala, još tada, da je strastveni uživalac trave. A gde je trava, tu je i još ponešto. Bilo mi je odbojno, ali nedovoljno da bih prestala da ga volim.

A onda je krenuo na faks. Odselio se u prestonicu. Nismo bili u kontaktu par godina. U međuvremenu je avanzovao od konzumenta u distributera. Ne znam tačan momenat kada sam to shvatila, ali znam da je došao sasvim spontano. To nije bilo nešto što je pokušavao da sakrije od mene, niti me je iznenadilo i šokiralo. Još kao klinac je bio u "(kontroverzni) biznismen" fazonu.

Pročitajte i: Od pljačkaša banaka do jednog od najozloglašenijih dilera droge u Meksiku

Za jednog studenta, bio je pun love. Imao je auto, rentirao relativno luksuzan stan, nosio isključivo firmiranu garderobu, hranio se u restoranima, kupovao umetničke slike, imao buljuk egzotičih kućnih ljubimaca kao statusnih simbola - jebiga, kompleksi su čudo. Kako je cvetao posao, tako su cvetali i simboli. Tako su i kompleksi dolazili do izražaju. Sve to nikome nije specijalno upadalo u oči pošto dečko potiče iz ugledne i imućne porodice. Ali ja sam znala. Znala sam da njegov studentski džeparac, koji su slali tatica i mamica, nije mogao sve to da pokrije.

Od sveg tog silnog novca nisam imala nikakve koristi. Istina, nikada ništa nisam platila u njegovom prisustvu. Jeli smo i pili isključivo na njegov račun, a pili smo dosta. Ne mogu da kažem koliko smo se često viđali jer nismo živeli u istom gradu. Često smo imali totalne prekide u komunikaciji, ponekad i više meseci ili godina. Ali, recimo da smo se viđali jednom do dva puta mesečno. Viđali smo se i Tamo i Ovde.

Obično bi došao po mene kolima, a onda bismo, meni se tako činilo, besciljno lutali gradom. Ali to ipak nisu bile besciljne vožnje, već samo loše isplaniranim redosledom. Rasturao je gudru po gradu. Ali ja nikad nisam znala gde idemo i šta radimo. Ili sam se pravila sama pred sobom da ne znam? Ne znam.

Prosto nisam znala da li ćemo se zaustaviti ispred nečije zgrade, neko će nas tu sačekati, onda će on otvoriti gepek i dodati mu „nešto". Ili ćemo otići u restoran ili seks šop. Samo bih se prepustila i uživala u njegovom prisustvu, ne razmišljajući. Bilo mi je jedino bitno da sam sa njim. A nisam volela te vožnje. Jedva sam čekala da odemo u stan i radimo nešto konkretno.

Ali kada bismo došli u stan, najčešće ne bismo bili sami. Morao je tu da bude barem jedan njegov ortak, valjda da nam drži sveću, ne kapiram drugu svrhu. A onda bi dolazili jedan po jedan, smenjujući se kao na pokretnoj traci. Više sam volela te likove sa „pokretne trake", dođu-uzmu-odu. Ali ovi što dođu, pa zabodu, pa ne znaju da odu – e, ti su mi strašno išli na živce. Ustvari, kenjam. Bilo bi mi kul do nekog momenta, dok ne bih popila toliko da više ne mogu svoj libido da držim pod kontrolom. E onda bih počela da kukam kako mi se spava, ne bih li ovog lika nekako oterala.

Foto via Flickr user

Ja sam samo pila, a oni su i pili i duvali. Ponekad bi bilo i kokaina na tim sesijama. To me je već privlačilo, ali nisam nikad htela da ušmrknem. On je šmrkao, a ja bih samo malo istrljala desni. Imala sam osećaj kao da sam primila anesteziju. Jednom prilikom smo istrljali genitalije kokainom. Ali to je sve čega se sećam. Ne pamtim to kao neko WOW iskustvo.

Prenoćili bismo zajedno (namerno ne kažem prespavali), a onda bi već od 10-11 sati ujutru počinjala neprekidna zvonjava njegovog telefona. Mušterije. Ubrzo potom bi krenuli da dolaze. Pretežno ljudi naših godina, dvadesetak i kusur. Opet železnička stanica, opet pokretna traka, opet sve dođavola.Ako bismo nekim čudom i bili sami tog dana, bio bi to dug, sumoran i smoren dan. Bez mnogo priče. Bez mnogo nežnosti. Najčešće i bez seksa. On bi iz dosade rolao džointe, ja bih mu iz dosade pomagala, mrvila bih travu prstima. Jednom prilikom sam mu pomagala u odmeravanju prilikom pakovanja. Pakovali smo po gram u kesice. Mrzela sam sve te radnje koje su ga udaljavale od mene. Iako je tu pored mene, kao da je miljama daleko.

Prilikom napuštanja stana, ponekad je ostavljao mić mušteriji u liftu. Gore negde u plafonu, pored sijalice. Kada bismo se vratili, pokupio bi harač iz svog poštanskog sandučeta.

Lepše je bilo kad smo se viđali u rodnom gradu. Manje se radilo, više se uživalo. Telefon je ređe zvonio, više smo bili usredsređeni jedno na drugo.

Foto via Flickr user

Drugog dilera sam upoznala tokom poslednje „pauze" sa prvim. Upoznali smo se preko zajedničke drugarice. Zapravo, meni je bila drugarica, njemu samo poznanica. Kupio je neke slike od nje. I on živi u prestonici. Počeli smo intenzivno da se dopisujemo preko fejsa i čujemo preko telefona. Opet veza na daljinu.

Nakon nekoliko meseci, po prvi put sam prespavala kod njega i provela duže vreme sa njim. Dva cela dana. Nisam primetila ništa neobično. Sve je bilo okej. Osim što sam pokušavala da prepoznam tragove švalerisanja po njegovoj retro gajbi, ali to sad nije tema.

Znala sam da trenutno nigde ne radi, da je do skoro imao neki privatni biznis, da je devedesetih živeo u inostranstvu, da sad redovno klabinguje. Kad kažem „redovno" mislim na nekoliko puta nedeljno. To mi, priznajem, jeste bilo malo čudno. Za klabingovanje treba lova, a odakle mu tolika lova kad ne radi? I ne samo klabingovanje, preko dana matinei, izložbe, restorani, a uveče kućne žurke, klubovi, književne večeri, svirke, koncerti… Nemoguće da uzima od keve? Ne deluje ni da je zaradio toliko da sad može da digne sve četiri u vis. Polako, saznaću.

Družio se sa nekim urbanim likovima, pripadnicima beogradske andergraund scene: muzičarima, slikarima, glumcima, piscima, gradskim facama – oba pola. Većina njih se, na račun stare slave, i dalje tu i tamo pomene ili pojavi u nekoj TV emisiji, novinskom članku ili kulturnom iventu.

Foto via Flickr user

I on sam se „rekreativno" bavio muzikom. A gde je muzika, tu su i opijati. Najčešće. Ali ja to nisam povezivala, sve dok me jednom drugarica nije pitala za njega: „A duva li? Mislim, s obzirom na njegov stil života, ljude sa kojima se druži i to što radi, pretpostavljam da duva…" Ne znam, jebote! - pomislih. Kao da mi se upalila lampica. Nije duvao kad sam bila kod njega, a bila sam dva dana. Da duva, duvao bi tada. Polako, saznaću.

Sledeći put, kada sam išla kod njega, kasnila sam. Bila sam kod sestre, i razvlačila se ceo dan, prala kosu, fenirala se. Nekoliko puta sam pomerala vreme dolaska. On je bio ljut zbog toga. Znala sam da je nestrpljiv da me vidi, i ja sam bila, ali zar u tome nije čar? Zašto, pobogu, da se ljuti? A i ne remetim mu nikakve planove, nije kao da mora ujutru da ustane da ide na posao. Polako, saznaću.

Nekako smo to izgladili, i krenuli u restoran. Usput sam spontano nametnula temu „pušenje-trava-duvanje". Pitala sam ga duva li, i, da bih pokazala koliko sam opuštena po tom pitanju, iako sama ne konzumiram, rekla sam da je moj bivši čak valjao gudru. Rekao je da duva ponekad. Aha, ponekad. Čim smo se vratili s večere, smotao je jedan džoint i popušio. Od tada pa narednih devet meseci, koliko smo bili zajedno, svakodnevno je uzimao travu i njene derivate. Više se nije ustručavao da to radi preda mnom.

Treći put kada sam bila kod njega, negde uoči Nove godine, konačno sam otkrila njegovu mračnu tajnu. Naime, već je bio u toku drugi dan mog boravka i trebalo je da odem sa drugaricom u šoping. Međutim, bilo je neviđeno hladno i nije mi se išlo, što zbog hladnoće, što zbog toga jer mi se ostajalo sa njim. Ali, onda je usledio telefonski poziv na koji on nije odgovorio. I koji nam je oboma uneo nervozu. Meni, jer sam mislila da me vara. A njemu? Polako, saznaću.

Tenzija je rasla iz časa u čas. Nisam želela da idem iz stana. Želela sam da saznam ko ga to zove i zašto se ne javlja. On se sve čudnije ponašao. Želeo je da odem. Dao mi je novac i rekao da idem da kupim sebi poklon za Novu godinu. Jebe mi se za pokon. Bila sam očajna što me „tera" da odem.

Situacija je postajala sve mučnija. Za oboje. Telefon je ponovo zvonio. Konačno se javio. Pošto više nije imao kud, rekao mi je da treba da dođe neki lik da uzme travu od njega, i da nije želeo da ja tome prisustvujem. Okej, otišla sam u šoping. Iako mi nije bilo do toga. Mehanički sam obilazila radnje i na kraju se vratila ne kupivši ništa.

Najpre sam mislila da se radilo o izuzetnoj situaciji, međutim, ubrzo mi je postalo jasno da je to redovna praksa. Da mu je to trenutni izvor prihoda. A verovatno i ne samo trenutni, ali trenutno osnovni. Shvatila sam da su svi oni ljudi sa kojima se druži – ugledni i manje ugledni, poznati i manje poznati, uspešni porodični i poslovni ljudi, zapravo, njegove mušterije. Većini nije bilo prijatno, s obzirom na njihov status i ugled, da primopredaji prisustvuje nepoznato treće lice, koje je pritom strejt. Jer, obično bi najpre izduvali po jedan i proćaskali. U tom periodu, imala sam utisak da jebeno svi na ovom svetu duvaju, a da ja to nisam do tada znala.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Spice Boys: Britanija na udaru sintetičkih droga

___________________________________________________________________________

Jednom prilikom sam „upozorena" da će svratiti jedan naš poznati rok muzičar - toliko poznat da bi mnogi sad umrli od želje da saznaju koji, ali to neću napisati. Trebalo je da se obavezno „izgubim" negde. I da, došao je. Ja sam sedela pored tog čoveka, za kog znaju sve žive generacije na ovim prostorima – sedela sam potpuno odsutna. Došao je sa neke pozorišne pretpremijere i pričao o tome. Ponudio mi je dim. Ubrzo sam otišla u kupatilo da se navodno

Jednom prilikom sam „upozorena" da će svratiti jedan naš poznati rok muzičar - toliko poznat da bi mnogi sad umrli od želje da saznaju koji, ali to neću napisati. Trebalo je da se obavezno „izgubim" negde. I da, došao je. Ja sam sedela pored tog čoveka, za kog znaju sve žive generacije na ovim prostorima – sedela sam potpuno odsutna. Došao je sa neke pozorišne pretpremijere i pričao o tome. Ponudio mi je dim. Ubrzo sam otišla u kupatilo da se navodno spremam za izlazak u restoran, a ustvari za spavanje, i čekala da ode.

Kada bismo ostali sami, sve je bilo već viđeno, već proživljeno. On bi rolao i duvao, a ja bih se osećala usamljeno. Sve isto kao i sa prethodnim. Opet, da bih mu se nekako približila, pokušavala sam da učestvujem u tom njegovom ritualu. Makar tako što bih mu dodala teglu sa hašišom iz frižidera, a onda mu se uvalila u krilo i posmatrala šta radi. Samo jednom sam popušila džoint sa njim. Ispostavilo se da je to bilo i moje poslednje gostovanje kod njega.

Sada, sa ove vremenske distance, i ohlađene glave i emocija, vidim da su to bile veze bez ikakve perspektive. Nemoguće je imati iole normalnu vezu sa dilerom droge, a da ti motiv nije novac ili gudriranje. Mene je izluđivala ta neprekidna svakodnevna zvonjava telefona, ti njihovi stanovi kao svratišta, i maltene jedini trenuci intimnosti kada izađemo sami u restoran. I ta beskonačna udaljenost kada su urađeni. A urađeni su često, jer diler droge uvek ima čime da se uradi. Ja to nisam mogla. Nisam čula da su se posle mene proslavili.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu