Sa Islanda poručuju za VICE: Igraćemo kao vikinzi, a vikinzi nikada ne odustaju

FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Sa Islanda poručuju za VICE: Igraćemo kao vikinzi, a vikinzi nikada ne odustaju

Island, ostrvska nacija sa krajnjeg severa Evrope i oko 330 hiljada duša, uspela je konačno da se po prvi put plasira na Eurobasket.
7.9.15

Ilustracija Nikola Korać

Pre otprilike tačno godinu dana – da preciziram 27. Avgusta 2014. godine – ispisana je nova stranica u košarkaškoj istoriji starog kontinenta. Island, ostrvska nacija sa krajnjeg severa Evrope i oko 330 hiljada duša, uspela je konačno da se po prvi put plasira na Eurobasket. Te noći, u sali Laugardasholl u Rejkjaviku, Islanđani su izgubili od Bosne i Hercegovine sa 70-78. To nije značajno uticalo na razvoj događaja, jer je viza već de facto overena nedelju dana ranije, kada su vikinzi u londonskomCopperBoxuostvarili vrednu pobedu nad Velikom Britanijom od 71-69. Pobedu vrednu plasmana, ispostaviće se kasnije, jer je do kraja bilo samo potrebno ne doživeti totalni debakl u poslednjem meču i tako sići na poslednje mesto mini-tabele drugoplasiranih. Ali, zvanično, sa poslednjim znakom sirene u Rejkjaviku počelo je i novo poglavlje u skromnoj priči o islandskoj košarci.

Reklame

Ta priča i nije nešto predugačka. Islandska košarka počela je sa ligaškim takmičenjem „tek" 1952., osam godina posle zvanične nezavisnosti od danske krune. Logično je, samim time, i da se reprezentacija po prvi put okupila 1959. baš kako bi se ogledala sa starim gospodarima Dancima. Nekih ozbiljnijih uspeha i nije bilo otad – reprezentacija je osvojila prva dva turnira za male države koje je organizovala FIBA 1988. i 1990., ali se posle bronze 1992. ova zemlja povukla iz daljeg učešća. Jedanaest godina kasnije, Islanđani su se ponovo latili lopte i počeli da učestvuju na Igrama Malih Zemalja (svojevrsna olimpijada za evropske mikronacije), gde su dosad osvojili tri srebra i po jednu bronzu i zlato. Dodamo li na to i nekoliko učešća na sada upokojenom Eurobasketu B, koje je FIBA u četiri navrata organizovala za nedovoljno vredne članice, dolazimo do tu i tamo solidnog skora u, reklo bi se, tada jednakoj konkurenciji.

Foto: KKI / Gunnar Sverrisson

Kada bi se Island, međutim, „drznuo" da se oproba protiv „normalnih" košarkaških nacija, rezultati su uglavnom bili katastrofalni do tolerantno loši. Srbija je na svom kvalifikacionom putu do EP 2013 u Sloveniji u Čairu deklasirala severnjake sa čak 56 poena razlike (114-58). Jedina pobeda u tom ciklusu ostvarena je u Slovačkoj, a i u revanšu na domaćem terenu doživeli su tesan poraz od dva poena. Nešto bolji rezultat ostvarili su u pokušaju da se kvalifikuju za Eurobasket 2005. u Beogradu, kada su sa skorom 2-2 bili drugi u svojoj grupi (iza Danske, ali ispred Rumunije). Dalje od toga, istorija slabo pamti islandske nastupe po kvalifikacijama. Suštine je, dakle, sasvim prosta – do ove godine, Island se i nije nešto 'leba najeo među ozbiljnijim selekcijama.

Što ipak ne znači da u nekom momentu ova zemlja nije bila dostojno reprezentovana na najvišem nivou. Donedavno, predsednik FIBA Evrope bio je upravo Islanđanin, Olafur Rafnson, koji je posle tri godine na čelu evropske košarkaške federacije iznenadno preminuo tokom službene posete Ženevi. Takođe, zagriženi NBA savanti upućeni su u činjenicu da je sredinom osamdesetih izvesni Petur Gudmundson, 218cm visoki centar, sklopio po sezonu (i još nešto malo) u Blazersima, Lakersima i Spursima, ostvarivši solidnu statistiku kao rezervista. Iz Islanda u NBA, pa još osamdesetih – dobrano pre globalizacije NBA. Kako mu je to pošlo za rukom?

Reklame

„Na leto 1974., kao petnaestogodišnjak, učestvovao sam na trenerskoj klinici kao član kadetske reprezentacije. Jedna od trenera na klinici, američki NCAA stručnjak, me je zapazio i pitao da li bih možda želeo da odem u Ameriku i tamo igram košarku na srednjoškolskom nivou", govori za Vice Srbija Gudmundson. „Nisam baš bio siguran da li bih odmah mogao to da uradim, pa sam sačekao godinu dana i onda mu se javio. Našli su mi porodicu u Merser Ajlendu, blizu Sijetla, koja mi je ponudila smeštaj, i tako sam dve godine igrao za Mercer Island High. Po završetku srednje škole, dobio sam košarkašku stipendiju za univerzitet Vašington, gde su me kasnije i zapazili neki NBA skauti. Mada sam prevremeno napustio školu 1980. kako bih igrao u Argentini, setili su me se godinu dana kasnije i pitali da li bi me zanimao NBA angažman ako bi me neko draftovao. Naravno da sam bio zainteresovan! I tako sam bio draftovan od strane Portlanda kao 61. pik u trećoj rundi", priseća se on.

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Šampioni ulice

Njegova NBA karijera trajala je nepune četiri godine. U Portlandu – gde je inače prvi stranac u istoriji kluba – ostao je samo godinu dana. Usledilo je par sezona u domovini i u CBA (ko se ne seća, CBA je bila svojevrsna „druga liga" u američkoj košarci), a onda je došao poziv koji se ne odbija – Showtime Lakersima je trebao neko da na parketu povremeno odmeni Karim Abdul-Džabara.

„Bilo je to ispunjenje svakog sna", kaže Gudmundson. „Uživao sam u svakom trenutku koji sam proveo u Los Anđelesu. Trenirati sa takvim asovima – Medžik, Vorti, Džabar - učiti od njih…sećam se da sam ostao impresioniran njihovom radnom etikom i posvećenosti treningu. Nikada neću zaboraviti ni Karimove reči, koji mi je rekao da sam baš ja bio najbolji rezervni centar sa kojime je igrao". Nažalost, Petur je na početku sezone doživeo povredu leđa, i Lakersi su ga posle zajedno sa Frenkom Brikovskim i parom pikova poslali u Spurse za Mihala Tompsona.

U Teksasu je visoki Islanđanin ostvario i svoju statistički najproduktivniju sezonu (69 utakmica, 5.7 poena i 4.7 skokova u prosečno 14 minuta igre po meču). To ipak nije bilo dovoljno da mu garantuje duži boravak u najkvalitetnijoj ligi sveta, pa je 1990. zapucao nazad preko okeana, i zaigrao za UMF Tindastoll.

„Bilo je to zabavno, ali ujedno i jako teško vreme. Nismo loše igrali, ali nam je titula izmakla, uglavnom zbog povreda – mojih povreda. Košarka je bila na nekom višem nivou, igrači su dobijali više NCAA i evropskih profesionalnih ponuda. Tada sam ujedno i ponovo zaigrao za nacionalni tim, što mi je tokom osamdesetih kao NBA profesionalcu bilo zabranjeno po tadašnjim FIBA pravilima. To je bilo pravo uživanje, bilo mi je drago da sam učestvovao u formiranju jedne nove generacije islandskih košarkaša", završava svoju priču Gudmundson, i dodaje da ovaj trenutni islandski tim možda na papiru ne izgleda impresivno, ali da je siguran da će na predstojećem Eurobasketu ostaviti srce na terenu i učiniti sve njegove zemljake ponosnim.

U periodu od 2011 do 2014, Islanđane je trenirao Šveđanin Peter Okvist, i za vreme njegovog mandata nacionalni tim je dobio neke konture koje se i danas prepoznaju. Posle njega na čelo stručnog štaba stigao je Amerikanac Kreg Pedersen, koji je dodao neke svoje elemente i našao dobitnu formulu za kvalifikacije (mada su žreb i proširenje takmičenja nemalo pomogli ovde, ali, hej – pravila su pravila). Letimičan pogled na roster Islanda govori nam da je najveća zvezda zasigurno Jon Arnor Stefanson, iskusni tridesetdvogodišnji šuter koji već godinama nastupa u najjačim evropskim ligama (poslednjih šest sezona je u ACB ligi). Ali ko su ostali?

„Bez sumnje, Stefanson je naš najprepoznatljiviji igrač" , slaže se sa nama direktor reprezentacije Kristin Geir Palson. „Treba obratiti pažnju na mladog Haukura Helgi Pasona (197cm), koji je u poslednje vreme pokazao da se na njega ozbiljno može računati. Kapiten Hlinur Beringsson (197cm) je takođe jedan od ključnih igrača naše selekcije, i njegov doprinos je uglavnom u skok igri, gde je pokazao da često može da nadskoči i mnogo više igrače. Tu je i novi igrač Trikale Hordur Aksel Vilhalmson (190cm), koji ima iskustvo iz Nemačke i Španije, podjednako dobar i u napadu i u odbrani. Valja spomenuti i veterane Jakoba Sigurdarsona (190cm) i Logija Gunarsona (192cm), kao i 202cm visokog svingmena Pavela Ermolinskog" , završava svoju prezentaciju Palson.

Na pitanje šta možemo očekivati od na papiru najveceg autsajdera na turniru, Palson jasno poručuje : „Želimo samo da uživamo dok turnir traje, i odigramo najbolje što možemo. Znamo koje su naše mogućnosti, pokušaćemo da što duže ostanemo u utakmicama i možda poneku i pobedimo. Igraćemo onako kako smo igrali i u kvalifikacijama – kao pravi vikinzi. A vikinzi nikad ne odustaju."

Na klupskom planu, ne može se reći da su Islanđani daleko stigli. Poslednje učešće nekog islandskog tima u evropskim kupovima beležimo 2007., kada je u kvalifikacijama za FIBA Euro Kup (kasnije poznat kao Eurochallenge) KR iz Rejkjavika rutinski počišćen od strane turskog Banvita. Islandski klubovi, jasno, još uvek nisu ni blizu ULEBovih takmičenja, mada ih ni FIBA ne gleda nešto preterano blagonaklono. Domaća liga trenutno ima tri nivoa, sa dvanaest klubova koji imaju prvoligaški status. Košarka je na Islandu još uvek sport u razvoju, ali je poslednjih godina dostigla neki nivo popularnosti, polako se boreći za svoje mesto pod suncem u zemlji gde istorijski dominiraju fudbal i rukomet.

Na predstojećem Eurobasketu, Island se nalazi u popularnoj „grupi smrti", gde su pored njih još i Srbija, Španija, Turska i Nemačka. U pripremnom periodu, tim je beležio solidne rezultate – tokom avgusta, tri puta su odmerili snage sa Holandijom i dva puta izašli kao pobednici. Upisujemo još i pobede nad Filipinima i Libanom, kao i poraze od Poljske, Estonije, i u najsvežijem slučaju Belgije, gde su izgubili sa čak 40 poena razlike. U prva dva meča na turniru, Islanđani su pokazali da su vredni naslednici čuvenih vikinga. Nemci su ih slomili tek u poslednjim minutima, a protiv Italije su imali tri poena prednosti na 180 sekundi do kraja, da bi se to na kraju pretvorilo u poraz od 64-71. Možda do kraja nikoga i ne pobede, ali to sada i nema puno veze. Za sve svoje sunarodnike i neutralne ljubitelje koji ih prate, oni su još pre godinu dana postali pobednici.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu