FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

​Šta sam naučio gledajući prvi put Premijer ligu

Godinama sam verovao da mrzim fudbal. Bio sam ubeđen u to, sve dok nisam otišao na studije i shvatio da ljubav prema fudbalu itekako ima smisla.
19.12.14

Imao sam sedam godina. Vratio sam se kući posle prvog i jedinog fudbalskog treninga u životu. Bila je subota i svečano sam zatražio od majke da mi spremi toplu kupku, potom uronio u kadu i izjavio da je celo to prepodne bilo „gubljenje vremena". Osim što sam se ponašao kao samohrana majka sa reklama za čokoladu, to je jutro imalo dugoročne posledice. Postigao sam autogol. Noge su mi bile išarane modricama najčudnijih oblika. Moj prvi susret sa ovom predivnom igrom pretvorio se u ružnu i ponižavajuću epizodu. Kostobrane sam namerno zaturio ispod stepenica, kopačke sam prodao i seo da gledam Harija Potera i Dvoranu tajni.

Sličnu priču možete čuti i od bezbroj drugih klinaca. Suočen sa time da me trener ubacuje u igru među poslednjima, nastavio sam ne samo da ignorišem fudbal, već sam pokrenuo i pravu kampanju u kojoj sam se izrugivao svemu što je imalo bilo kakve veze sa njim. Proveo sam godine bruseći svoje veštine u tom smislu. Najčešće sam napadao potpuno besmislenu ideju da se svaki vikend provede u gledanju minimalnih varijacija u suštini jedne te iste igre. „Evo, ovo se zove lopta", rekao bih tako. „A ove čike se trude da je šutnu o onu veliku mrežu." Znam. Urnebes, nema šta.

Reklame

Ali prvu priliku da se iz toga prenem dobio sam već na samom početku studija. Iznenada suočen sa tim da moram da upoznajem gomilu novih ljudi, postalo mi je jasno da sam, uprkos velikom broju studenata iz inostranstva, ja bio jedini mutav. Jer, postojao je jedan jezik korišćen uz žive prenose i ture piva, a koji ja nisam govorio – uobičajeni jezik rivaliteta, odanosti klubu i kolektivnog pamćenja. Otkrio sam da sama činjenica da ne volim fudbal ne samo što me nije činila interesantijim u očima drugih ljudi, već da bog toga nisu bili niti posebno impresionirani, niti ih je zabavljalo. Oduvek je tako i bilo.

I tako sam na početku ove sezone, sa diplomom i nikakvim šansama da nađem posao, odlučio da ću početi da volim i pratim fudbal. I mogu vam reći da me je raspametilo koliko se taj pokušaj pokazao uspešnim. Ono što je nekada bila razonoda za ljude koji su bili preveliki smorovi da bi mogli da vole bilo šta zanimljivo postala je jedina tema o kojoj mogu da pričam kad sam sjeban. Bio sam Ket Stivens, a sada sam Jusuf Islam. Moj preobražaj je završen.

Ali ova ljubav je još u pelenama (tek prošle nedelje sam na Guglu tražio da vidim šta znači reč rabona), a ne mogu da tvrdim ni da sam u poslednjih nekoliko meseci postao veći stručnjak. Ali od samog upuštanja u svet fudbala – a posebno Premijer lige – nakon ovoliko vremena, bez ikakvih očekivanja ili osećanja pripadnosti, stekao sam odličan uvid u sve njegove bizarne istine i pravila. Evo šta sam naučio:

Reklame

Ljubitelji fudbala nisu gomila idiota

Jedan od stvari na koje sam se najviše oslanjao u vreme pre Premijer lige je i da izvrgnem ruglu svu glupost ljubitelja fudbala. Sve je počivalo na teoriji da nema nikakve logike da se navija za Everton, a mrzi Liverpul, ni da se bude privržen klubovima koji se uopšte ne razlikuju. Što je još gore, kad god bih video navijača Mančester junajteda koji je iz tamo neke pripizdine, zapitao bih se kakav logičan razlog taj čovek može da ima da navija za klub par stotina kilometara daleko od svog sela. Ali već smo pričali o tome kakva budala sam bio.

Sada shvatam da, kada se uporedi sa nacionalizmom, ljubav prema fudbalu ima itekako smisla. Umesto da budu privrženi nekoj teritoriji samo zato što su na njoj rođeni, ljubitelji fudbala organizovani su po principu lokal-patriotizma. Njih zanima karakter kluba, njegov sasvim lični šmek, ali i pristup fudbalskoj igri. Oni u to spremno ulažu svoju odanost i onda je stavljaju na probu iz nedelje u nedelju. Načela kojih se pridržavaju oblikovana su tokom godina ulaganja vremena i energije u ovu veštinu. To je veća strast od religije i glasnija odanost od ljubavi. Ti ljudi nisu idioti: oni su hodošasnici koji poseduju intelekt, ljudi koji ne gube nadu čak ni kad vide da se Daren Gibson zagreva pored aut linije.

Selektori su bog i batina

Koliko sam uspeo da shvatim, u suštini postoje dva osnovna tipa selektora. U prvi spadaju vremešni bivši britanski fudbaleri: ne prestaju da gunđaju i bune se za sve i svašta, znaju da budu i pomalo neotesani, ali su u suštini okej. Tipičan primer ove sorte vam je Šon Dajh, čovek koji poseduje toliko borbenosti da mu skoro pa izlazi na uši, ili Sem Alardajs, sličan liku iz nekog sitkoma iz sedamdesetih koji ne odiše rasizmom toliko pa može da prođe na televiziji. U drugu drupu spadaju taktičari iz Evrope i Južne Amerike: Poketino, Pelegrini i Murinjo. To su vam likovi u najskupljim odelima koji samo sipaju mudrosti na lošem engleskom i šetkaju se uz aut liniju u njima nepoznatoj zemlji, spremni da prikriju svaki izliv besa ili radosti stalnom dozom samo njima svojstvene suzdržanosti.

Reklame

Obe grupe nose na svojim plećima teret industrije vredne milione funti, ali i najiskrenije emocije hiljada navijača žednih slave. Meni su oni čudna kombinacija moći i ranjivosti: alfa-mužjaci koji znaju da će im uloga vođe čopora biti redovno ugrožena ako pokažu i najmanji znak slabosti. Sede na prestolu od leda i mole boga da iznenada ne postane prevruće.

Tuga u očima

Još jedna od stvari koja mi je u celoj toj priči bila odbojna jeste i što sam fudbal uvek poistovećivao sa tučama po pabovima i gomilom kao kloniranih tipova koji sede ispred tv-a i sipaju po njemu psovke i uvrede. Nasilje očigledno još uvek postoji, a vesti koje dolaze iz škotske lige najviše liče na neki nastavak serijala Pobesneli Maks, ali moje iskustvo mi govori da u svemu tome ima i neke tuge. Jurnjava za titulom je kao kad hoćete rukama da zahvatite vodu – istovremeno je i uzaludno i neophodno.

Oni moraju da trče, ali svaki put kada stignu na cilj, štoperica kreće ponovo da se vrti, a stative se pomeraju dalje (ali ne bukvalno, jer bi tek to bila propast). Na kraju se svi igrači suočavaju samo sa jednim protivnikom, a to je vreme. Uzmimo zato primer igrača kakav je Riki Lambert, čovek koji je od 1999. godine krčio sebi put kroz sve rangove takmičenja. A kada je na kraju uspeo da se dokopa vrha i zaigra u omiljenom klubu koji je voleo još kao dete… pokazalo se da vikend za vikendom sedi na klupi i čeka da uđe u igru u 89. minutu. Zato i ne znam da li su ti ljudi heroji ili trkaći psi sa nalogom na Instagramu.

Reklame

Sudije ne znaju gde im je dupe a gde glava

Sudije mi često liče na nekog ćaleta koji nadgleda rođendansku žurku maloletnog sina na kojoj su svi gosti rastom viši od njega: on je bar na papiru taj koji kontroliše situaciju, ali sama logika te situacije nameće zaključak da je tu više u ulozi komunalne policije. Ni sam ne znam zašto, ali sam, da budem sasvim iskren, bio poprilično iznenađen kada sam čuo da oni za to dobijaju i platu. Trčkaraju okolo sa kartonima u džepu, vajno se pretvarajući da imaju šanse da uoče svaki detalj na tih sto metara trave i 22 muškarca koji jure brže od konja. A kada neko stvarno i padne onda su sve oči uprte prema njima, maše se rukama, viče se u znak protesta, uprkos tome što se ni na jednoj utakmici koju sam do sada gledao nije desilo da sudija sasluša kuknjavu bekova i presudi u stilu: „Aha, znači ruka mu je bila spuštena kad je skočio? E pa u tom slučaju se izvinjavam, izvol'te nastavite." Umesto toga su prinuđeni da donose sumnjive odluke koje direktno i istovremeno utiču na egzistenciju stotina raznih milionera širom međunarodne scene pa se prave da su uznemireni. Sudija je verovatno najvažnija osoba na terenu, ali ne mogu da se otmem utisku da istovremeno ima i najmanje kontrole.

Nema veze što je fudbalska reprezentacija Engleske sranje

Ako izuzmemo gledanje filma Buđenje, jedini put kad sam se baš trudio da ne gledam fudbal je kad počne Svetsko prvenstvo. Klupski rivaliteti se zaboravljaju i sve se pretvara u nacionalnu opsesiju tokom koje se kuće iskite barjacima, u prodavnicama se grickalice prodaju sa popustom, a pop muzičari komponuju himne Mundijala. Pa ipak ništa od toga nije pobudilo moje interesovanje. Svake četiri godine sam gledao glumce iz sapunica kako gledaocima slamaju srca samo da bi izbegavali svaki kontakt sa fotoreporterima dok su ulazili u povelika kola sa slušalicama na ušima.

Reklame

Sad shvatam da ih je najverovatnije bilo baš briga i da su jedva čekali da se vrate svojim kud i kamo zabavnijim dnevnim poslovima. Prestiž engleskog fudbala više ne poznaje nacionalnost. Svi vaši omiljeni junaci sa Svetskog prvenstva već igraju u Premijer ligi samo što ih ima iz svih univerzuma i sada se okupljaju oko različitih ekipa da bi ponovo razmnjivali snage. To vam je kao kad bi se film Osvetnici prikazivao svakog vikenda samo bez Roberta Dauni Džuniora i njegovih snobovskih komentara koji idu uz svaku eksploziju.

Fudbal je ipak smešniji od svega ostalog na TV-u

Premijer liga je veoma plodno tlo za humor. Radi se o sasvim specifičnom univerzumu u kojem blistavi komercijalni divovi pokušavaju da se dokopaju nečega što je nemoguće posedovati. Ali koliko god miliona da se vrti oko ovog takmičenja, njegovu srž ipak zajedno čine smorena srednja klasa i sportisti koji ne znaju ni da uključe televizor. Jedan ovako neverovatan spoj sukobljenih svetova proizvodi neverovatne varnice i upravo u takvim trenucima se stavlja na probu čitava ta industrija. Kao kad Jaja Ture pogodi loptom u nos petogodišnju devojčicu, kad se ptica posere Ešliju Jangu u usta, a da ne pominjem onaj cirkus koji se zove Arsenal Fan TV. Tako vam je to kad nadljudi prave greške običnih smrtnika. U tom svetu Dejvid Brent može da bude direktor J.P.Morgana. To vam je kao prodavnica tehničke robe puna dece iz vrtića.

Reklame

Fudbal potpuno menja vaš pogled na svet

Fudbal je najbolja stvar koja mi se desila od pojave onlajn vesti. U smislu diskusije, on nudi okvir u kojem mogu da se dese i redovno se i dešavaju bezbrojne varijacije. Fudbal nikad nije isti. Nikad vam neće ponestati tema za razgovor. Moje posete frizeru su se značajno poboljšale: više ne moram da vrdam uz objašnjenje da ne pratim fudbal. Umesto toga možemo da pričamo kako Brendan Rodžers zaslužuje više vremena na klupi ili kako je Aleksis Sančez jedini koji čuva Arsenal da potpuno ne potone ili kako ne želim da me ošiša kao Džejmi Vardija.

I ne samo to, već i internet nudi platformu na kojoj ovakve diskusije mogu da se nastave preko čitave nedelje. Ako hoću, mogu da se obeznanim gledajući najlepše golove dok ne zaspim. Sportsku stranu Bi-Bi-Sija posećujem više nego svoj Fejsbuk nalog. Sad imam još nešto osim serije Apprentice o čemu mogu da se dopisujem sa ljudima na Tviteru. To mi je sada najbolji prijatelj i ja ga volim svim srcem.

I Hal je deo priče

Jeste li znali da je i Hal u Premijer ligi? Ko bi rekao?