To je samo jedan od odgovora na pitanje "Šta je za tebe detinjstvo u ratu", prikupljenih u knjizi "Detinjstvo u ratu: Sarajevo 1992 - 1995", Jasminka Halilovića. Kao dečak odrastao tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva, Jasminko je odigrao prvi fudbal na opkoljenom parkingu, napisao prve pesme, prvi put se i zaljubio. Prva simpatija poginula je tokom opsade. Tada je pošao i u školu i dobio prvu peticu. Sva ta sećanja i dalje su živa.
Reklame
Petnaest godina kasnije, u junu 2010. godine, nakon završene gimnazije i Ekonomskog fakulteta, Jasminko nastavlja da se bavi pisanjem, a misao koja ga ne napušta je "detinjstvo u ratu". Iste godine upućuje onlajn poziv za sve one koji su tokom rata odrasli u Sarajevu sa jednim pitanjem.- Više od hiljadu ljudi se javilo na taj poziv. Za svakoga je nešto drugo predstavljalo detinjstvo u ratu. Dobio je hiljade odgovora u 160 karaktera koje je okupio u knjizi. Međutim, u kontaktu sa njima shvatio je da mnogo ljudi i dalje čuva predmete iz rata – od komada odeće do fotografija, pisama crvenog krsta, nije ni bitno - priča mi Amina Krvavac, kustos Muzeja ratnog detinjstva u Sarajevu, otvorenog početkom ove godine kao nastavak projekta Jasminka Halilovića.
Azrin otac je dve godine proveo u logoru. Kada je izašao, poslao joj je rođendansku čestitku. Čuvala je pismo 20 godina. Danas ga je namenila Muzeju ratnog detinjstva.
Osim njegovih sećanja, u Muzeju ratnog detinjstva u Sarajevu, oživele su i uspomene hiljade sarajevske dece koja period odrastanja i naglog sazrevanja snašao u gradu pod najdužom vojnom opsadom u modernoj istoriji. Očekivano ili ne, oni koji su tada bili deca u ratnoj Bosni i Hercegovini i čuvaju tu vrstu sećanja i predmete želeli su da kroz njih ispričaju ono što ceo taj period predstavlja. Tako je nastala ideja o potrebi da se stvari sačuvaju i da što više ljudi vidi i čuje šta je to što "deca rata" imaju da ispričaju.- I tako je došlo na ideju, zašto da ne, da se napravi neki muzej. Početkom 2015. godine okupio je tim ljudi sa različitim iskustvima. Mi smo ovde predstavili samo pedeset ličnih priča vezano za svaki od eksponata, a imamo hiljade toga. Trudili smo se da izložba bude koncipirana tako da se vide različiti aspekti - od ishrane i škole do sporta, igre i razonode - priča mi Amina koja je radila u prvom timu kao istraživačica na projektu. Ona dodaje da se nadaju da je ovo samo početak i da se nadaju da će se istraživanje fenomena "ratnog detinjstva" nastaviti i van BiH, odnosno da dugoročno žele da se prča ne završi samo tu, već u bilo gde u svetu."
Reklame
Kada su pod naletom vojnika i tenkova deca evakuisana iz naselje Dobrinja IV Emina je uspela da dođe do Hrvatske, pa čak i Nemačke. Roditelji i brat su ostali u Sarajevu. Želela je da se vrati. Uz pomoć prijatelja je napravila lažni pasoš. U Sarajevo se vratila se 1994. godine pod opsadom kako bi videla roditelje i starijeg brata.
Kao dvadesetpetogodišnjak koji je manje-više bezbrižno odrastao na istoku Srbije, daleko od rata koji je snašao one koji su se tada zatekli u ratnom Sarajevu, informacije o toj opsadi pronalazio sam u knjigama, linkovima i pričama. Ništa od toga ne govori više o užasima kroz koji je prošla moja generacija od, recimo, Melihinog Plavog Zeke koji joj je ulepšavao dane pošto joj je ubijen brat, kojeg se ni ne seća.
Meliha se ne seća brata kojeg su ubili iz majčinih ruku. Posle toga su živeli u izbeglištvu. Jedino što je uspela da sačuva je plavi zec koji je osmehom i bojama uspeo da je razveseli tih tmurnih dana.
Amina me na kraju upozorava na zamku u koju verovatno većina nas upada kada razmišlja o deci rata. Kaže da misli da se priča često previše pojednostavljuje tvrdnjom da su sva deca samo žrtve rata i ništa više.- Ona to apsolutno jesu i to im se ne može pobiti. Ali ima tu i puno nekih drugih stvari. Videli smo da je mnogo ljudi koji su prošli kroz to iskustvo danas funkcionalni, uspešni, profesionalci, nosioci društva. Na kraju, ipak je to nekako ojačalo neke od tih ljudi.
