Vaskrs, Uskrs i plavo jaje

Fotografija: Ted

Ukoliko ovih jutara uključite televizor i u nekoj od uskršnjih emisija ili čestitki čujete sintagme "Uskrs po Julijanskom ili Gregorijanskom kalendaru", znajte da je to pogrešno. Jer, dan Hristovog uskrsnuća se, u stvari, računa na potpuno drugačiji način, prema jevrejskom lunarnom kalendaru. Hristos je vaskrsao u nedelju nakon 14. nisana, te se dan slavljenja Uskrsa određuje u odnosu na jevrejsku Pashu. Formula glasi da je Uskrs prva nedelja nakon četrnaestog dana lunarnog mjeseca u kom pada proljećna ravnodnevnica. To se zove Aleksandrijska metoda, po gradu u Egiptu čiji su je matematičari i astronomi formulisali. S tim što kod nas, pravoslavaca, Uskrs mora obavezno da bude nakon jevrejske Pashe.

Naravno, stvari nisu tako jednostavne, postoje i razlike u tome kada počinje i kada se završava lunarni mjesec, nije dovoljno samo pogledati u proljetno zvjezdano nebo, bez ijednog oblačka, sa mjesecom velikim kao lubenica.

Doduše, više nije potrebno da koristite crkveni kalendar ili da sami računate taj čudni 14. nisan i da li godina ima 12 ili 13 lunarnih mjeseci jer Jevreji, normalno, nemaju dan više u prestupnoj godini, već čitav mjesec više. Ne morate ni da gledate u nebo. Dovoljno je da upalite TV, i naravno, čujete sintagme o starim i novim kalendarima.

Foto Flicker user Waiting For The Word

Televizija je postala surogat u mnogim aspektima života. Tu dobijamo surogat zabave, surogat umjetnosti, surogat vijesti, pa tako i surogat vjere. Nećete moći pobjeći prenosima liturgija i misa, pogotovo kada Uskrs, kao ove godine, pada svima u isti dan.

Nemojte me pogrešno shvatiti, ne smatram prenos liturgije napadom na sekularizam, samo je jedina poenta prenosa koju vidim donekle obrazovna i kulturna - u smislu upoznavanja sa crkvom, vjerom i običajima. Ali to nije suština vjere, to je stvar obrazovanja. Niko neće postati bolji vjernik uz daljinski upravljač i mrsni nedeljni doručak dok se divi ljepoti fresaka i ikona čiju sadržinu ne razumije. A potom će pritisnuti dugme i odgledati reprizu MMA borbe iz 2005. godine. Ipak hrišćanstvo nije tako trivijalna stvar.

Svake godine nam televizija daje taj lažni osećaj vjere. Pravi vjernici će provesti taj dan sa porodicama ili u crkvama, poštujući običaje predaka. Ateisti će psovati televiziju. Tek mi argument gledanosti liturgija ide na živce, glupost mjerenja istim aršinom prenosa liturgije i rijalitija sa kriminalcima i sponzorušama je beskrajna.

U vremena osamdesetih, prije nego što će prenosi liturgija i misa postati praksa bezidejnih urednika programa koji ne umiju smisliti bilo kakav drugi način obilježavanja tog dana, izuzev, možda, onih emisija u kojima će novokomponovani narodnjaci promovisati novi nosač zvuka, crkveni praznici su se slavili van gradova, u selima, gdje su se porodice okupljale oko baba i đedova.

Foto: Flicker user Tony Fischer

Čak je i Veliki petak imao neki svoj ritual, čak i miris. Veliki petak ću uvijek povezivati sa teškim mirisom bakalara. Malo je jestivih stvari koje mirišu približno snažno, a bogami i grozno, bakalaru dok se kuva. Baba bi nas tjerala da budemo mirni i da se nikako ne svađamo ili tučemo sa ostalom djecom iz sela, jer će nam po telu izrasti grozni čirevi i bradavice. Bila je to njena verzija Mašinih strašnih priča. Naveče nas je učila da se krstimo i govorimo Očenaš na crkvenoslovenskom, jer tako je nju učio pop kada je, tamo negde nakon Prvog svjetskog rata, bila mala.

Ona je bila polupismena žena, a i vid ju je polako izdavao. Ipak je svake godine kupovala kalendar, smatrala je da tako pomaže crkvu i našeg siromašnog sveštenika koga je zapala ne baš bogata parojiha u zabitom selu Dalmatinske Zagore. Ipak, baba je nepogrešivo znala kada dolazi koji praznik. Dala bi nam onaj kalendar i pitala:" Vidide sinko jesu li sutra ono Kuzman i Damjan, nećemo ništa raditi. A i Tintori to slave." Jer na crvene i crne svece se nije išlo u vinograd, nije se radila bašča, cijepala drva niti se radilo bilo šta drugo oštrim predmetima. A onda bi brojala kuće i ljude po selu, pričala ko šta slavi i kako je to bilo nekada davno kada je za Đurđa pao toliki snijeg da iz Knina nisu išli vozovi, pa su se sa slave od njenih iz Biskupije morali vraćati pješke ili kako je nekada bura na Benderu sa mosta srušila voz.

Foto via Flicker user Vassilis

Majka je, na Veliku subotu, farbala jaja. Ne znam gdje je i kako to naučila, ili je možda bila prirodno talentovana, ali su njena jaja uvijek bila najljepša. Uvijek je izmišljala neku novu šaru ili način na koji će na jaja staviti nešto neobično ili im dati neku novu nijansu kakvu niko u selu nije imao.

Meni to tada nije značilo ništa. Zapravo sam patio samo zbog jedne stvari, uvijek sam gubio u takmičenjima u tucanju jajima. Ali uvijek. Nije stvar bila u izboru jaja. Moj otac je stručnjak za tu stvar, znao je da između pedeset jaja pronađe baš ono koje će sve porazbijati. I više puta mi je to dokazao. Kada je shvatio koliko mi teško padaju ti porazi, otac mi je nalazio jaja i ja bih sav srećan odlazio u selo da se hvalim pred djecom. I vraćao sam se bijesan i poražen. Jaja ne bi izdržala ni dvije borbe. Prosto se to uvijek dešavalo.

Sumnjao sam da dječurlija koristi guščija jaja, ili da su se pentrali po stablima i ukrali jaje od neke mitske uskršnje price. Mislio sam da moja majka ne zna da ofarba jaja pa joj uvijek ispadaju slaba, ili da baka loše hrani kokoši.

Otac bi odmah ujutro, bez doručka, otišao da sa komšijama igra balote. Pojeo bi samo pokoje kuvano jaje. Okupili bi se oko seoske zadruge i igrali u pivo i bevandu. Pričali priče, svađali se oko toga ko zna a ko ne zna da igra, kao da im balote nisu bile prve igračke u koljevci i kao da ih nisu naučili bacati prije nego što su naučili slova.

I obično bi dan tekao nekim svojim sporim prazničnim ritmom. Nekako su dani tada bili duži. Otac bi se vratio na ručak, nekako u isto vreme bi sve majke izašle ispred kuća i zvale djecu, obično bi jeli jagnjeću juhu, cicvaru i neko pečenje. Nakon toga bi se okupili oko starog EI Niš radija i slušali Vreme sporta i razonode. Tada su TV prenosi utakmica bili retkost i jedini uvid u majstorstva Dragana Stojkovića i Blaža Sliškovića su bili glasovi Jordana Ivanovica, Ede Pecija i naša mašta. Zatim bi se pokupili i otišli kući, sutra je trebalo ići u školu.

______________________________________________________________________________________________________

Pogledaje VICE film Isus iz Sibira i njegovi sledbenici

___________________________________________________________________________________________________

Samo, tog dana je moje jaje preživelo do ručka. Lijepo, plavo, sa šarom djeteline sa četiri lista na sebi. Izabrao sam ga sam. Po svom osjećaju. Razbio sam bar deset jaja. Sada su mene optuživali da imam guščije jaje i da varam i udaram sa strane, kao da je to bitno. Jaje je razbijeno pa je razbijeno, a ti se žali i kukaj kome hoćeš. A varao nisam. Zaista sam imao najbolje jaje.

Majka me je poslala da zovem oca na ručak. Već je bilo kasno, volio je društvo i zaigrao se na balote a nije ništa jeo. Potrčao sam sav srećan, da mu se pohvalim kako imam šampionsko jaje koje je sve porazbijalo.

A onda mi je on tražio to jaje da ga pojede. Bio je gladan a ostala mu je još jedna partija koju je trebalo odigrati do kraja. Ne napuštaju se saigrači u pola igre. A meni je jaje bilo dragocjeno kao prsten ljigavom malom Golumu. Šta biste vi uradili?

Zakmečio sam i nisam dao jaje. Otac me je ljutito pogledao i rekao da me on tako nije učio. Onda sam mu ponudio jaje a on je rekao da mu više nije potrebno, nije gladan. Krenuo sam kući oborene glave. U uskoj stazi, između dva suvozida, izvadio sam jaje da se uverim da li ga je zaista vredelo zadržati i svađati se sa ocem. Da li ponos toliko vredi?

Ispalo mi je. Iskliznulo je iz ruku kao riba kada bježi u vodu, razbilo se o kamen a potom uvaljalo u kravlju balegu.

Otac se vratio ljut. Jedva da je ručao. Otišli smo kući a da nismo poslušali utakmicu.

Ništa ne može kupiti ljudskost, ni plavo jaje, ni milioni, ni silni običaji ili TV prenosi. Sve će to proći i razbiti se. Ostaće vam samo ljudskost. A ni vjere bez ljudskosti nema. Zato nahranite gladne, napojte žedne, ugrejte one koji se smrzavaju, ne zbog toga što očekujete nešto nazad, raj, bolju karmu, štagod, već zato što je to ljudski.

Nije suština Uskrsa u TV prenosima, raspravama oko datuma ili tucanju jajima, već u tome da postanete bolji čovjek. Tome me je naučilo ono plavo jaje.

Još na VICE.com

Zašto gotivim praznike iako sam ateista

Evo kako konji u Rumuniji slave Uskrs

Pobusani ponedeljak danas služi da sirotinja pojede neko jaje