Svaštara

Dom za decu koja su ubila svoje roditelje

Estrela Vista je zapad doveden do svog logičnog ekstrema – zemlja bez roditelja, gde je osoba samo osoba, a ne zbir događaja iz prošlosti.
11.3.17

Sve fotografije: Dan Dailey

Prema Google Earth, Estrela Vista ne postoji. Ne vidi se mala kuća od nepečene cigle koja se nalazi na 80 hektara sasušene zemlje u planinama Los Čisos, delu zapadnog Teksasa kroz koji većina ljudi prolazi na putu do Rio Grandea. Najbliži grad, Terilingua, je nešto malo više od nekoliko šatora, kuća na točkovima i ruševina nekada naprednog grada čiji je nezvanični moto „Samo još par isključenja sa puta do kraja sveta".

Reklame

Kuća u Estrela Visti je dugačka i niska, sa limenim krovom i malim prozorima koji gledaju na surov pejsaž pustinje Čihuhua. Denu Dejliju i Aleksu Kingu, jedinim ljudima koji tu žive, to izgleda ne smeta. „Iako je zemlja jeftina, strašno je jalova, i ovde ništa ne raste", kaže mi Dejli. „Neverovatno je lepo".

Aleks, koji sada ima 27 godina, veći deo svoje mladosti je proveo u zatvorskoj ćeliji. On i njegov brat Derek su dospeli na naslovne stranice širom zemlje kao najmlađi zatvorenici u kazneno-popravnom sistemu Floride, sa 12 i 13 godina. Derek je bejsbol palicom nasmrt pretukao njihovog usnulog oca, dok je Aleks gledao i ohrabrivao ga. Dečaci su zapalili kuću i pobegli u svoje skrovište – podrum Rika Čavisa, četrdesetjednogodišnjeg porodičnog prijatelja koji je rutinski zlostavljao Aleksa, i često pružao utočište dečacima kada su morali da pobegnu od oca koji ih je navodno zlostavljao. On ih je ohrabrivao da pobegnu od kuće.

Saosećajni sudija je ucenio da zbog Čavisove uloge u zaveri za ubistvo dečaci ne zaslužuju doživotnu kaznu koja sleduje za ubistvo s predumišljajem. Aleks i Derek su priznali krivicu za ubistvo iz nehata i za podmetanje požara, i dobili su kazne zatvora od sedam i osam godina. Dejli, udovac i penzioner koji je u to vreme živeo u Mineapolisu, primetio je medijsku halabuku koja je pratila suđenje. Iz čista mira, Dejli je poslao 100 dolara braćinom braniocu, kao i kutiju knjiga za zatočene dečake. Vremenom su on i Derek počeli da se dopisuju.

Reklame

Kako je njihov odnos napredovao, Dejli, čiji je sin Henri nedavno otišao od kuće da započne svoj odrasli život, postao je Dereku neka vrsta očinske figure. „Ja sam imao sjajne roditelje, objašnjava Dejli. „Nikada me ni na koji način nisu povredili. Ideja da bi bilo koji roditelj zlostavljao ili napustio svoje dete meni je jednostavno delovala neverovatno. Došao sam do zaključka da tim klincima treba dobar roditelj".

U braći King i ostalima poput njih, Dejli je video decu koja su činila očajničke pokušaje da se oslobode nasilja u porodici. „Činjenica je da te maloletne oceubice uglavnom eliminišu svoj problem kada ubiju roditelje", kaže mi on. „Po mom mišljenju, oni najbolji i najbistriji uzvraćaju udarac. Najbolji i najbistriji su ti koji se brane i koji ne pristaju na sranja" ( Istraživanja o maloletnim oceubicamanisu tako isključiva: uzrok za mnoga oceubistva su ozbiljni mentalni poremećaji, dok druga čine „društveno aktivni pojedinci koji se plaše za svoj život".).

Kada se pravosudni sistem dokopa tih klinaca, po drugi put ih lišava slobode i detinjstva, po Dejlijevom mišljenju. „Mislim, čitav život su proveli u zatvoru. To je kao da žive u goroj pustinji od ove moje. To je gore od smrti".

Kada je u svojoj 20. godini pušten, Aleks kaže da je bio „potpuno ophrvan". Tu i tamo je radio na gradilištima, ali je lutao unaokolo, nemoćan da sebi obezbedi stalan posao ili da nađe stan. „Našao sam se u prilično lošoj situaciji, i tako sam došao u Estrela Vistu", kaže mi Aleks. „Den mi je uvek čuvao leđa. On se uvek javljao na telefon".

Reklame

I Dejli ima za čime da žali: Dejlijevi roditelji su se razveli kada je bio mali, i do trenutka kada mu je otac preminuo 1988. godine, godinama nije razgovarao s njim. Ophrvan kajanjem, Dejli je pokrenuo projekat proširenja parka u čast svog pokojnog oca, na kraju dodavši 80 hektara sistemu parkova u Mineapolisu.

Međutim, tokom godina je Dejli bio sve nesrećniji u Mineapolisu. Bivši menadžerski partner u jednoj kompaniji za konsalting, živeo je sam i zatrpan dugovima, i zdravlje je počelo da ga izdaje. „Jednog jutra sam se probudio i pomislio, Mrzim ovaj život", kaže mi on. Grad je počeo da opkoljava njegov park, i dok je gledao kako propada, osećao se kao da mu otac ponovo umire.
Zato je natvario svoj BMW i preselio se u Maraton, u Teksasu, u potrazi za mirnim delom pustinje. Bio je spreman da se spusti ispod radara, i shvatio je da bi na malo zemlje mogao da podigne utočište za klince kao što su Aleks i Derek. Dejli će im biti surogat otac.

Den Dejli u Estrela Visti

Dejli je ubrzo uočio svoju šansu u zapadnom Teksasu. Čuo je za veliko prostranstvo zemljišta, duboko u pustinji, koje su prodavali bukvalno budzašto. Spakovao je stvari u Maratonu i potpisao hipoteku za 80 hektara peska. Derek je obećao da će doći da živi na ranč kada ga puste, pisao je Dejliju da želi da postane vodič za avanturiste, i da možda čak pokrene i proizvodnju odeće za boravak u prirodi.

Dejli je svoj komad pustinje nazvao Estrela Vista. Tamo će konačno početi da živi po svom nahođenju, i pružiti priliku oceubicama da čine to isto – za mnoge od njih, to bi bila prva prava prilika. To je zapadna granica dovedena do svog logičnog ekstrema: bukvalno zemlja bez roditelja, gde zemlja i nebo deluju sasvim novo. Mesto gde je osoba samo osoba, a ne zbir asocijacija, a svako ne zbir događaja iz prošlosti. Estrela Vista je jedini kontekst.

Reklame

Do tada je Dejli već pokrenuo advokatsku organizaciju pod nazivom Projekat Iskupljenje, koja angažuje advokate za odbranu oceubica i obezbeđuje finansijsku podršku i mentorstvo da im posle odslužene kazne pomogne da se integrišu u društvo. Dejli je postavio četiri opunomoćenika za Estrela Vistu: svog biološkog sina Henrija, i troje oceubica, Aleksa Kinga, Nejtana Ibaneza, i Loun Heron. Ibanez, 18, je osuđen na doživotnu kaznu zatvora bez mogućnosti puštanja na uslovnu slobodu kada je zadavio svoju majku; Heron, ženski oceubica, planira da se u bliskoj budućnosti trajno preseli na Estrelu. Trenutno samo Aleks i Dejli žive na imanju.

Iako još uvek nije kompletno utočište kakvim ju je zamišljao, Dejli ima velike planove za budućnost Estrela Viste. Ako bilo koji od 13 ili 14 oceubica koje Dejli podržava budu pušteni, biće delimični naslednici imanja. Svako ko poželi da dođe u posetu će biti dočekan sa onim što on naziva „duhovnom gostoljubivošću".

Ali život im nije lak. Ako žele da odu kod frizera, lekara ili zubara, moraju da se odvezu 100 kilometara do Alpajna u Teksasu; čak se i  poštansko sanduče nalazi desetak kilometara nizbrdo. Muve ih opsedaju danju, a noćni leptiri noću. „Kenjamo u kofe, tuširamo se jednom nedeljno, i trošimo oko 65 litara vode nedeljno po osobi", kaže Dejli. Derek King, Aleksov brat, preselio se na Estrela Vistu svega par dana nakon što je pušten, i prve tri noći je proveo budan, drhteći u fetalnom položaju. Svakog dana je zvao svoju majku, dok se posle oluje nisu prekinule telefonske veze. Osećajući se usamljeno, posle šest meseci je otišao.

Reklame

Aleksu i Dejli ne smetaju izolacija i surovi uslovi. „Pomalo smo izdvojeni iz društva", kaže Aleks. „Meni to ni u kom smislu nije bitno".

U ovoj čudnoj oazi koja bi jednog dana mogla da postane dom otpadnika, odmetnika, begunaca i siročića, Aleks je konačno slobodan da sam gradi svoju budućnost. Ovih dana pravi ram za solarne ploče i uči kako da pravi cigle od čerpića, da bi mogao da podigne još jedan objekat na imanju.

„Ništa mi nije draže od toga da imam pravu svrhu i cilj", kaže Aleks. Nešto što mogu da uradim da pomognem ljudima. Da im istinski pomognem". On i Dejli rade na stvaranju duhovnog utočišta za zalutale duše koje nađu put do njih – „mesto na kome mogu da se odmore, sednu i razmisle, malo se zaleče, razmišljaju". Mogućnosti su beskonačne.

Još na VICE.com:

Lekcije koje naučiš kada istražuješ brutalno ubistvo svoje majke

Šta se dešava kada te u Srbiji uhapse zbog ubistva

Kako je biti osumnjičen za ubistvo najboljeg ortaka