Predsednički izbori 2017

Nije bilo šanse za zajedničkog kandidata opozicije na predsedničkim izborima u Srbiji

Bilo je previše nejasnih okolnosti i prepreka da je postojala bilo kakva šansa da se opozicija ujedini i izađe sa jednim kandidatom.
15.3.17
Fotografije: Aleksandra Nikšić i Jovana Netković​ osim ako nije drugačije navedeno

Fotografije: Aleksandra Nikšić i Jovana Netković osim ako nije drugačije navedeno

Nakon što smo u aprilu prošle godine birali parlamentarce treći put u poslednje četiri godine i nakon leta u kome smo se bavili formiranjem Vlade, na velika vrata u javni život Srbije su ušli predsednički izbori. Iako sam krajem juna smatrao da postoje neki drugi uzroci zašto čekamo formiranje Vlade, ipak se na kraju sage moglo zaključiti da su budući predsednički izbori ključni uzrok.  Na dva glavna pitanja - ko će biti kandidat vladajuće Srpske napredne stranke i hoćemo li imati i vanredne parlamentarne izbore u isto vreme - odgovor je stigao posle nedelja natezanja po medijima. Znamo svim da je odluku o ovim pitanjima donosio jedan čovek – Aleksandar Vučić. Šta god mislili o Vučiću, jedno ne smemo da zaboravimo – on je političar koji odluke donosi ciljno-racionalno, nakon što uvidi sve potencijalne prednosti, štetu i rizike.

Reklame

Polako, ali sigurno smo saznali okvire u kojima će se predsednička trka odvijati i ko će sve trčati tu trku. Predsednica Narodne skupštine je raspisala predsedničke izbore za 02. april (drugi krug za 16. april na Uskrs) - te je ovo jedna od najkraćih izbornih kampanja u istoriji višestranačja u Srbiji. Iako su neki kandidati odavno u predizbornoj, a neki u permanentnoj kampanji već pet godina – deluje da će preostali dani do izbora biti „naporni" za preživeti.

Međutim, na treće i, u ovom slučaju skoro pa večno pitanje - da li će srpska opozicija uspeti da prevaziđe različitosti i sujete i izađe sa jednim, zajedničkim kandidatom - moglo je, maltene, odmah da se odgovori. Ne.

Kako je nastala ideja o zajedničkom opozicionom kandidatu

Ideja o zajedničkom kandidatu opozicije na predsedničkim izborima se poprilično rano pojavila. Siguran sam da se o tome razmišljalo odmah nakon izbora 2016. godine, kada je opozicija na trenutak uspela da se ujedini i organizuje jedan protest u Beogradu povodom manipulacije rezultatima i svega što se dešavalo u izbornoj noći. Protestu su se priključili svi opozicioni predstavnici osim Srpske radikalne stranke, za koju se već od tada smatra da je Vučićeva omiljena opoziciona partija.

Opozicija je tokom prošlog novembra organizovala sastanke povodom stvaranja uslova za fer izbore i nedopustivog stanja u medijima. No, već je tada moralo da se razmišlja i radi na ideji zajedničkog kandidata, jer su i Saša Janković i Vuk Jeremić već najavili ulazak u predsedničku trku. Zanimljivo je da se na tim sastancima nisu pojavljivali predstavnici pokreta Dosta je bilo, a LDP nije ni pozivan jer se smatralo da „koketiraju" sa vladajućim partijama. Nakon toga, takođe u novembru, javljeno je medijima da su se lideri DJB-a i DS-a sastali i da će oni, kao najjači opozicioni predstavnici, prvo razgovarati o zajedničkom kandidatu. Zvučalo je kao dobra vest, jer zaista u odluci o zajedničkom kandidatu opozicije najviše moći bi trebalo da imaju oni koji imaju najveću podršku među biračima.

Reklame

Vratimo se u prošlost: na predsedničkim izborima 2000. godine, kada je Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića prekinuvši tako njegovu decenijsku vladavinu Srbijom, uspeh je stigao ujedinjenjem naizgled neujedinivih 19 političkih stranaka u DOS. Doduše, bez SPO-a Vuka Dršakovića. Mnogi su upozoravali da bi i na predsedničkim izborima skoro 17 godina kasnije trebalo pristupiti sa iste pozicije.

Tok pregovora o zajedničkom kandidatu

Tokom jeseni su od gotovo svih političkih aktera stizale poruke da opozicija mora da se ujedini i stane iza jednog kandidata. Sem pokreta Dveri, koji je još početkom septembra odlučili da Boško Obradović bude njihov predsednički kandidat). Pokret Dosta je bilo je izašao sa planom „Paket za predsedničke izbore", predlažući dogovor opozicije oko jednog predsedničkog i jednog kandidata za gradonačelnika - izbori za odbornike Skupštine grada Beograda će se održati najkasnije početkom naredne godine.

Lično sam samo na jedan način tumačio ovu ideju – Jeremić da bude kandidat za predsednika, a Janković za gradonačelnika. Jankovićeva najveća podrška leži u biračima iz Beograda, pre svega građanski orijentisanima, a Jeremićeva pozicija je takva da može da zahvati širi opseg birača.

Bio je to dobar plan, ali se na njemu moralo odmah raditi. Pokret Dosta je bilo je samostalno na izborima 2016. godine osvojio skoro 230 hiljada glasova - 6,02 odsto i 16 mandata - i samostalno je predstavljao najjaču opzicionu grupaciju u parlamentu. Takvu poziciju je pokret morao da iskoristi u mesecima koji su iza nas kada se samo govorilo o mogućim kandidaturama Vuka Jeremića i Saše Jankovića.

Epilog ideje o zajedničkom kandidatu

Kada smo saznali da će Vučić biti kandidat vladajuće koalicije, Tadićev SDS je „presekao" i 26. februara odlučio da podrži Vuka Jeremića. Nakon Skupštine pokreta Dosta je bilo saznali smo da će i Saša Radulović biti predsednički kandidat, a zatim da će i Nenad Čanak na izbore. Ukoliko ne bude daljih sporenja oko kandidature Ljubiše Preletačevića Belog, na listi takmaca za predsednika će pored njega biti "opozicioni" Janković, Jeremić, Radulović, Čanak i Obradović.

Zašto ideja nije uspela?

Nekoliko faktora je uticali na ovakav ishod u nešto širem okviru od uobičajnih odgovora koji se svode na sujete lidera i interes stranaka, iako ima i tih elemenata.

- Aleksandar Vučić: kandidat ili ne? – Iako su mnogi sumnjali da će Vučić biti kandidat,još jednom se ispostavilo da Vučić donosi izrazito racionalne političke odluke. Opozicija dugo nije bila sigurna da li će Vučić biti kandidat i to je svakako uticalo na pregovore i uopšte, na pitanje da li postoji šansa za zajedničkog kandidata. Vučić ih je pustio da troše vreme na to, razmišljaju ko ima šanse protiv njega, a ko protiv Tomislava Nikolića. Da Milošević nije bio kandidat one 2000. godine i da je slučajno neko drugi bio kandidat SPS-a, pitanje je da li bismo imali DOS-ovog zajedničkog kandidata i kako bi Srbija izgledala godinama nakon toga. Da je Vučić objavio svoju kandidaturu nekoliko meseci ranije – možda bismo danas imali zajedničkog kandidata.

Reklame

- Beogradski i parlamentarni izbori: da ili ne? – Tek smo krajem februara ustvari saznali da parlamentarnih izbora neće biti, a nešto ranije da neće biti ni beogradskih. Najava eventualnih novih vanrednih parlamentarnih izbora je morala da utiče na strategije i pozicije političkih partija. U slučaju i da je ideja o zajedničkom kandidatu bila na putu da se ostvari, evenutalni parlamentarni izbori bi stvorili probleme među opozicionim partijama i pitanje je kako bi se sve to završilo. Sigurno su u svim političkim partijama razmišljali o tome i na koji način da se pozicioniraju i zaštite svoj partijski interes.

- Saša Janković i Vuk Jeremić – Obojica su, iz sopstvenih, potpuno legitimnih interesa, odlučili da se kandiduju. Janković je nakon dugogodišnjeg rada na izgradnji i jačanju institucije Zaštitnika građana odlučio da uđe u politiku, a Jeremić nakon međunarodne karijere je rešio da se vrati u politički život Srbije. Obojica kao kandidati građana, ali uz, naravno dobrodošlu, podršku svih političkih aktera. Po objavljivanju kandidatura, bilo je nemoguće da jedan od njih odustane i tada je već moralo da se zna da od dogovora oko jednog kandidata – nema ništa.

Na strani Jeremića su prepoznatljivost, međunarodno iskustvo, očigledno ogroman novac uložen u kampanju i širi spektar birača na koje može da računa. Na strani Jankovića je čista biografija (Jeremić nosi balast ministrovanja u vreme dok je bio u DS), izgradnja jedne jako važne institucije i činjenica da je često bio jedini koji je ukazivao na Vučićevo autoritarno vladanje.

Reklame

Pitanje je kakve su dalje političke ambicije Jankovića i Jeremića. Da li će, nakon izbora, bez obzira na rezultat, praviti svoje partije i kako bi to uticalo na poziciju ostalih opozicionih stranaka. S obzirom na Vučićevu kandidaturu, sada je verovatno i bolje po celokupnu opoziciju da obojica trče predsedničku trku. U prethodnih šest meseci, birači su se većinom već svrstali na jednu stranu. Teško je tvrditi da bi lako prihvatili ideju da jedan kandidat odustaje i bez razmišljanja dali glas drugom kandidatu.

Za tako nešto je postojala šansa pre nekoliko meseci, naravno, uz dogovor oba kandidata i podršku svih relevantnih stranaka. Kako su se izbori približavali, postalo je jasno da jedan kandidat ne bi doveo do sinergetskog efekta i da bi u ovakvim okolnostima, osvojio manje glasova od onog što će Jeremić i Janković osvojiti odvojeno.

Čak i da su opozicione partije uložile više truda u zalaganje za zajedničkog kandidata, bez odustajanja Jankovića ili Jeremića, to ne bi bilo moguće. Bilo je previše nejasnih okolnosti i prepreka da bi se moglo reći da je uopšte i postojala bilo kakva šansa da se opozicija ujedini i izađe sa jednim kandidatom.

BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC

Da li postoji šansa za naknadno ujedinjenje?

Nova šansu za ujedinjenje opozicije doći će u drugom krugu predsedničkih izbora, ukoliko ga bude. Sada je zadatak svih opozicionih političkih aktera da se izbore za drugi krug predsedničkih izbora u kome bi se našao jedan opozicioni kandidat i da pokažu da su spremni da podrže opozicionog kandidata protiv Vučića. Jeremić je više puta isticao da će bezrezervno podržati Sašu Jankovića ukoliko se on plasira u drugi krug izbora, a Saša Radulović poziva da se svi  već sada izjasne da će podržati bilo kog kandidata opozicije u drugom krugu. Tu je i najnoviji faktor - Ljubiša Preletačević Beli, koji je očigledno mobilisao jedan broj apstinenata da povrate interesovanje za politiku.

Da li će opozicija dobiti šansu za popravni – videćemo posle zatvaranja birališta na prvom krugu izbora 2. aprila.

Boban Stojanović, doktorand na Fakultetu političkih nauka