​Otišao sam na The Prodigy da poslednji put budem mlad u životu

Ta 2007. je bila okidač, jer sam tada prvi put otišao na Exit. Imao sam 16 godina i činjenica da su se moje ubeđivačke sposobnosti napredovale toliko da sam uspeo da smantam roditelje da me puste na jedan dan na Petrovaradin me je nekako činila starijim, zrelijim. Naravno, nisam bio ni korak bliže zrelosti, ali klinac sa fiksnom protezom računa svaku sitnicu.

Trebalo je da odaberem jedan dan, što danas radim mnogo lakše, ali tada mi je bilo zajebano. Hedlajneri na Mejnu su bili Wu-Tang Clan, Snoop Dogg, Beastie Boys i The Prodigy i sve sam podjednako želeo da ih čujem. Ipak, previše sam se ložio na minimal tehno, pa sam rešio da idem prvog dana i slušam Ričija Hotina. Poklopilo se da nastupa u četvrtak, iste večeri kad i The Prodigy, koji balavcu poput mene nisu mogli da znače onoliko koliko starijoj ekipi koja ih je slušala 1995. u Pioniru. Bili su samo sjajan bend, čije smo trake slušali na retkim rođendanima na gajbama.

Nas nekoliko je krenulo autobusom iz Niša. Iako nismo uzimali specijalno organizovan prevoz za Exit, našli smo se u busu prepunom ljudi koji su krenuli na festival. Sećam se da je neki samoproklamovani razredni starešina improvizovane Exit ekskurzije odneo vozaču disk, pa smo umesto Borisa Bizetića, do Novog Sada slušali Adama Bejera i neku pankericu. Vukli smo se pet sati do Novog Sada, ali to uzbuđenje pred festival, dobra muzika i ekipa iskusnih rejvera učinili su put mnogo podnošljivijim. Ali tako je bilo samo prve godine, posle su rejvere zamenili panduri i starci, muzike u (najboljem slučaju) nije ni bilo, a ja sam dobijao nagon da razvalim šiber i iskočim iz autobusa u pokretu.

Onog momenta kada smo kročili na Petrovaradin, osetio sam se kao Pinokio u onom zabavnom parku za mlade barabe. Ne zbog ljudi koji potpunim strancima u masi nude džoint, euforije, vatrometa i ostalih pizdarija, nego smo jednostavno imali previše sreće. Drugarica je našla novčanik sa lovom i kartom za četiri dana. Mislim, gde još nađeš lovu i način da ostaneš tri dana duže? Exit nas je želeo, kao što je vidikovac želeo Džeka Torensa, barem smo se mi ložili da je tako.

Stajali smo u sredini, nekih pet metara od bine, još uvek navikavajući pluća na prašinu koja je lebdela oko nas i skupljajući fore festivalskog bontona. Ispred nas su stajala dva tipa u urlala na binu kao Danilo Lazović. Jedan od njih u pamučnom dresu fudbalske reprezentacija Brazila i plavom jež frizurom se okrenuo i pružio ruku mojoj drugarici.

- Ćao, ja sam Pica. Zovu me tako jer volim da jedem ženske pice – rekao je.

Znam da smo imali po 16 godina, da su se neki od nas još uvek smejali skečevima Edija Marfija i da nam je sve bilo novo i kul tamo, ali ova fora je ipak bila too much kursadžijska. Na sreću, svetla su se odmah ugasila, masa je zavrištala i onda je krenulo šta god da je ono bilo. Kao da smo se našli u mikseru. Baklje su gorele, a masa nas je nosila poput talasa, dok su The Prodigy razvaljivali binu. Drugarici su izuli patiku, majica mi je upijala znoj svakog čoveka u publici ponaosob, a Pica mi je urlao u uvo refren pesme Breathe onako kako je on mislio da ide. Jednog trenutka smo stajali zbijeni kao sardine, a sledećeg smo bili razbacani kao kugle za bilijar. Bio mi je potreban kompas da se nađem sa ostatkom ekipe nakon koncerta. Toliko smo bili raštrkani da je jedan tip raskinuo sa devojkom samo zato što nije mogao da je pronađe posle svirke.

To je bilo najluđe koncertno iskustvo kojem sam prisustvovao do tada. Jutro smo dočekali uz Ričija i Magdu, ali nakon ovih ludaka sa Mejna, sve na Dens Areni je podsećalo na čil stejdž. Vratio sam se u Niš presrećan, na vreme kujući plan kako da sledeće godine izvučem četiri dana. I od tada sam propustio samo dva Exita. Iza sebe imam više hiljade kilometara, tonu prašine u plućima i desetak pari iscepanih patika.

The Prodigy sam slušao na Petrovaradinu još dva puta. 2009. smo već bili mnogo bolje organizovani. Svi smo se držali zajedno, dizali jedni druge iz prašine i uspešno izbegli Picu. Po završetku nastupa, svi smo bili u krugu od pet metara, a jedini gubitak predstavljao je drugarov sat koji je u tih sat i po misteriozno nestao.

Onda sam ih 2013. slušao sa Fudlenda.

Kako su godine prolazile, tako sam ja postajao sve veća mrcina. Iskreno, na Exit su me dovodile samo fotke ljudi mlađih od mene kojima bi to bio prvi odlazak. Vraćao sam se na Petrovaradin više iz straha da ne propustim nešto neplanirano kul, a ne zato što sam imao želju da vidim određeni bend ili di-džeja. Negde aprila meseca bih već počeo da pričam kako "ove godine stvarno ne idem, ništa me ne privlači", a onda bih u petak ujutru kretao sam busom, jer je ekipa već otpalila dan ranije kolima.

Ove godine sam oduševio sam sebe svojom odlučnošću da ne idem. Znao sam hedlajnere, ali me nije zanimalo ko kada nastupa. Nije me čak ni zanimalo ko od društva ide. Nisam uključio televizor ni kako bih pogledao utakmicu Evropskog prvenstva u fudbalu, a kamoli prenos sa tvrđave. Samo, nešto mi nije davalo mira. Bile su tu fotke ruku sa narukvicama ispred katedrale, heštegovi i snimci sa dronom, ali to nije bio toliki problem, već sam odavno otporan na tu vrstu propagande. Ne, nešto drugo je bilo u pitanju, nešto veće. The Prodigy su imali oproštajnu turneju i hteli su da pošteno mahnu jednom od njima omiljenih festivala.

Iz iskustva ne verujem u oproštajne koncerte. Svaki bend koji sam "poslednji put" slušao, okupio bi se ponovo kroz par godina sa nekim limunadastim albumom. Realno, više verujem u povratak Ejmi Vajnhaus iz mrtvih, nego u raspad nekog benda. Ali najava i tekstovi kolega o značaju samog benda kako za srpsku omladinu, tako i za festival su mi pogodili. Ovo je bilo nešto veliko. Još je Riči Hotin radio lajv na Dens Areni isto veče. The Prodigy, četvrti i poslednji put u mom životu. Znam da četiri nije nikakav broj, ali ajde. Let's make history.

U nedelju sam bio Nišekspresovom autobusu, prekršivši još jednu stavku koje sam se drage volje odrekao. Samo je jedna osoba pored mene išla na Exit, vozača je uveseljavao Hari Mata Hari, a ja sam se zadubio u poslednja poglavlja prve knjige Igre prestola, jer nema šanse da me naterate da gledam seriju dok ne pročitam sve. Put je trajao večno, a ja nisam imao onu klinačku želju da se što pre nađem u prašini ispred bine, već sam samo maštao o tušu. O tušu i kratkom spoju koji bi doveo do otkazivanja zvučnika u autobusu.

Novi Sad je bio podjednako lep kao i svake godine do sada. Zapravo, dani Exit festivala su jedini period tokom kojeg ne bih poželeo da izvršim samoubistvo u Novom Sadu. Iako sam stigao kasno, uspeo sam da se istuširam kod drugara i prođem kroz Zmaj Jovinu i Dunavski park, čisto kako bih upio festivalski vajb koji se, onako oslabljen, gotovo izgubio u nesrećnom autobusu. Na mostu sam izbegao sve prodavce medovače i svetlećih sranja koje nose ribe što se lože na EDM. Uzeo sam svoju jednodnevnu kartu i za razliku od 2007. godine, osetio se malo posramljeno. Ko to još uzima štampanu kartu i šeta se tvrđavom bez narukvice? Pomisliće ljudi da znam nekoga iz organizacije ili uh, da sam Novosađanin.

Za Stormzija sam se probio napred, zavaravajući sebe da ću tamo ostati dobar deo večeri, ali sam već pred kraj njegovog nastupa znao da od toga nema ništa, jer mi je neki Poli D wannabe levom lopaticom zaklonio vidokrug, pa sam se pomerio ispred desnog video bima. Viz Kalifa je bio iznenađujuće dobar za tipa koji je građen kao da su ga upravo vratili sa mađarske granice i nekako mu je pošlo za rukom da deluje kul čak i sa narandžastim kačketom na glavi i mapom iz Gospodara Prstenova istetoviranom na torzou. Par traka sam znao sa radija, ali sam ipak najviše otkinuo na Black&Yellow, zato što je ima u trejleru za Lego Betmena. U svakom slučaju, lik je legenda i sa pravom ga smatraju jednom od najvećih zvezda hip hopa trenutno.

Pre nego The Prodigy počnu sa svirkom, osećanja su mi bila pomešana. Bio sam pozitivno uzbuđen, baš kao i ranije, ali sam bio i nekako čudno prestravljen. Možda je ima veze sa tim što sam stajao na 7 kvadratnih centimetara slobodne zemlje ili što mi jedan tip izgledao kao generalni zastupnik ISIS-a za Srbiju. Nisam strahovao da će me masa odneti u Suboticu ili da ću izgubiti mobilni, strahovao sam da će moje delove tela pomešati sa vatrometom i aplaudirati mi.

Svaki strah je nestao prvim taktovima pesme Breathe. Ne zato što je realna pretnja uklonjena, onaj tip je i dalje stajao sam, držeći nešto između nogu (za šta se kasnije ispostavilo da je stalak za kameru), nego zato što nisam mogao da mislim na bilo šta drugo osim na to gde ću sledeće sekunde da sletim. Baklje su ponovo gorele, izgubio sam tlo pod nogama i bio bukvalno presovan, ali što je najvažnije, jebeno sam uživao. Uživao sam iako mi je čitav odred polu-golih, nabildovanih tipova u prolazu zalepio svoje miške za facu (burazeru, bolje da si spičio dve činije lovačkog gulaša i posrao mi se direktno u usta, nego što si mi zalepio pazuh na obraz). Čak sam i (doduše malčice nevoljno) čučnuo kada je Maksim to zatražio od nas, a onda skočio nakon brejka kao da su prozvali moje ime na tomboli. To je bio Prodigy, od novijih stvari koje su pržile, pa do Voodoo People, Poison i smekmajbičovanja himne.

Dva sata kasnije, brisao sam čitavo telo vlažnim maramicama, iskašljavajući močvare crnog šlajma, a patike su mi bile toliko sive, da sam pomislio da sam zgazio u živi pesak. Sve to mi je ukazivalo da je ovo bio jedan proper gudbaj kakav smo mi kao publika, a i The Prodigy kao bend zaslužili. A ako ste nas zajebali i kroz par godina odlučite da se skupite ponovo zbog anplagd albuma, pa, dobrodošli ste nazad.

Potrčao sam ka Dens Areni kako bih uhvatio Hotinov lajv ekt. Jebote, kada sam ga prvi put slušao, miksovao je na pločama, a sada je stajao između dva stola, drkajući gomilu mašina koje su ličile na spoj vremeplova i aparata za kapućino. Promenilo se vreme, tehnologija i muzika. Ljudi su počeli masovno da nose majice na bretele i strancem na Exitu se smatra svako ko koristi ijekavicu. Ali ja sam nekim čudom još uvek tu. Jednako mršav, prašnjav i lepljiv kao i prethodnih devet godina.

Epilog: Pola osam ujtru. Marko Karola objašnjava šta je moderni klabing. U Arenu sam se spustio po završetku Gramatikovog seta na Mejnu i jedino se kajem što sam zaboravio naočare. U uglovima usana mi se skuplja crna prašina, zato što mi je suviše glupo da skinem majicu i od nje napravim bandanu.

Ne pamtim kada je poslednji put bila ovolika gužva na šanku pred zatvaranje festivala. Kroz par minuta dolazim na red i očitavam karticu da vidim još koliko love mi je ostalo. Ne znam šta mi se u tom trenutku dešava, ali uzimam pivo, moje prvo pivo na Exitu za devet godina. Do sada ga nisam izbegavao zato što sam neki okoreli strejtaš, samo me je mrzelo da se guram kroz masu do smrdljivih ToiToia. Ali sada je trenutak da nazdravim. Svoje Exit putovanje započeo sam Prodigy-em, a tako ga i završavam, slepo im verujući da im je ovo poslednji nastup u Srbiji. Znam, ni devet nije nikakav broj, ali zaslužuje pivo. Jedno. Ne mogu više, upišaću se.

A da li je ovde kraj? Da li se penzionišem? Naravno da ne! Tačno je to da su me smorili izlasci po klubovima u 25. godini, ali Exit je drugo. Spreman sam da saspem kofu prašine direktno u grlo za ovakva jutra. Ne znam samo koga više lažem tim odustajanjima od Exita. Ne treba da odustajemo od Exita, sve dok ga ima, dok imamo snage i dok nas ne sjebe diskus hernija. I ako ikada budem gostovao u Dvouglu, znam šta ću da odgovorim na pitanje "Exit ili Guča?". I to ću preteći novinara. Prekinuću ga, kao u kvizu.

Do sledeće prašine…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu