​Kako arhitektura stadiona utiče na atmosferu na utakmicama

Mnogi ljubitelji fudbala pitanje „čiji je stadion najglasniji" u glavama prevode u pitanje „čiji su navijači najglasniji", ali nije sve tako jednostavno. Zvuk koji odjekuje stadionom zavisi koliko od navijača, toliko i od dizajna same građevine. Dobro sagrađenom arenom lako odjekuje zvuk pesme sa tribina, dok bi se ista ta pesma u slučaju lošijeg dizajna jedva čula na suprotnoj tribini.

Pričali smo sa Gerijem Rivsom, arhitektom Populosa koji je osmislio novi, izuzetno akustičan stadion od 60,000 mesta za fudbalski klub Lion, i izdvojili sledećih sedam karakteristika potrebnih za optimalnu atmosferu unutar stadiona.

1. Jedan veliki Kop

U idealnom slučaju, najvatreniji navijači su blizu jedni drugima, mogu da se vide i čuju, da pevaju kao iz jednog grla. Ovo se najlakše postiže tako što se izdvoji jedna tribina samo za njih. Liverpulov Kop, na primer, sadrži 12,400 raspevanih navijača koji zajedno mlataraju zastavama, što pomaže da se stvore „ one čuvene evropske noći na Enfildu "™.

Najveći stadioni u Nemačkoj takođe izdvajaju po jednu super-tribinu za hardkor navijače. Na jugu Vestfalen stadiona Borusije Dortmund njih 25,000 na nogama (a bez rizika) čini čuveni „ Žuti zid ".

Ako jedna velika tribina nije moguća, alternativna opcija je smanjiti preklapanje između gornjeg i donjeg nivoa na svim tribinama. Rivs kaže: „Čak i ako postoje dva nivoa na oba kraja stadiona, bolje je ako ljudi mogu da vide jedni druge. Tako su skloniji da zajedno skandiraju i obično prave bolju atmosferu nego ako se nivoi duboko preklapaju."

Suprotna situacija vidi se na stadionima kao što je Stamford Bridž. Dve tribine najvernijih navijača Čelsija – Metju Harding severno i Šed južno – sadrže gornje i donje nivoe, koji se u velikoj meri preklapaju. Ovako je teže da se prirodnim putem atmosfera prenese između izdeljenih navijača, pa je buka manja sa obe strane. Isto važi za tribine Gudison Parka, kao i Holmsdejl Roud tribinu Kristal Palasa gde je gornji nivo potpuno izdvojen od u crno obučenih „Holmsdejl fanatika" sa donjeg. Naravno da i ovakve tribine mogu da proizvedu mnogo buke, ali ne onoliko koliko bi mogle kad bi bile cele.

2. Navijači na leđima igrača

Što se bliže navijači nalaze igračima, to glasnije učestvuju u igri. Rivs kaže da je najbolji primer za ovo Freton Park, stadion Portsmuta, bar u nekim prethodnim godinama. „Iako je stadion tako malog kapaciteta, nekad je bio zastrašujuće mesto za gostujuće timove", objašnjava on. „Atmosfera je bila sjajna jer su tribine jako blizu terenu pa sve odzvanja". Kada je trebalo da osmisli novi stadion Liona, uzeo je ovaj faktor u razmatranje i distancu od prvog reda do aut linije sveo na deset metara, što je minimum koji UEFA dozvoljava.

Čak i UEFA sa svojim monetarnim motivima razume koliko je važno biti blizu akcije. Njihov vodič za kvalitet stadiona kaže: „Nekada su se stadioni često gradili sa atletskom stazom oko terena. Ovo ne doprinosi dobroj atmosferi tokom utakmice jer smanjuje efekat „grotla". Struktura stadiona trebalo bi da bude sužena oko terena da bi ovaj efekat bio maksimalan, mada naravno ne preko granice koja bi ugrozila bezbednost igrača, trenera, stručnog štaba, sudija ili posmatrača."

Iz tog razloga tribine na Olimpijskom stadionu gde ove sezone igra Vest Hem delimično pokrivaju atletsku stazu. Pa ipak, posle prve utakmice navijači su se žalili da su previše udaljeni od terena u poređenju sa Apton Parkom. Engleski navijači nisu naviknuti na atletske staze, ali na kontinentu ih ima mnogo više. Terene timova poput Herte, Napolija, Bešiktaša, Rome, i Lacija okružuje staza. Iako i na njihovim stadionima atmosfera može biti impresivna, jasno je da bi bila još bolja da nema atletske staze.

Ne treba voditi računa samo o udaljenosti prvog reda od terena, već i poslednjeg. Što se više prostora odvaja za svaki red sedišta, to je dalje najviši nivo tribina. Dakle, trebalo bi ostvariti balans između udobnog prostora za sedenje i vatrene atmosfere. Na novijim stadionima, obično se ostavlja više prostora da ljudi protegnu noge, što znači da je sve teže pozicionirati veliki broj navijača blizu terena. Rivs navodi primer Tvikenhema gde se čak 84 cm ostavlja između dva reda sedišta. Na stadionima kao što su Old Traford, Loftus Roud, i Selhurst Park, ovaj prostor je samo 66 cm. Razlika od 18 centimetara možda i ne deluje značajno, ali ako postoji trideset redova, za navijače u onom poslednjem razlika u udaljenosti od terena je čitavih pet metara.

Osim prostora koji se izdvaja za sedišta, navijače iz gornjih redova moguće je približiti terenu tako što se tribine izdele, i gornji nivoi izvuku tako da se više preklapaju sa donjim. Ali ovo bi bilo u suprotnosti sa prvim pravilom o spojenim tribinama – nije lako dizajnirati stadion.

3. Strme tribine

Najveći stadioni u Evropi obično su mnogo strmiji od britanskih. Ovako se sprečava da buka beži gore, a i navijači ostaju bliže terenu. Rivs kaže da je na nekim delovima gornjeg nivoa San Sira tribina pod uglom od čak 40 stepeni. Kamp Nou, Bernabeu, Mestaja, i stadion Juventusa imaju slične strmine.

Sa druge strane, u Britaniji se od Hilsboro incidenta preporučuje maksimalna strmina od 35 stepeni da se ne bi rizikovala vrtoglavica kod navijača. U slučaju strmijih stadiona, obavezno je uvesti ograde, rukohvate, i druge bezbednosne mere. Ostrvski stadion strm približno koliko i San Siro je samo Milenijum, gde se danas retko igra fudbal.

4. Krov nad glavom

Pokriveni stadioni bolje zadržavaju zvuk. Ovakve arene su česte kod američkih NFL klubova, ali jedini britanski stadion čiji se krov potpuno zatvara je Milenijum u Kardifu. Na takvim stadionima igraju reprezentacije Poljske, Rumunije, i Singapura, kao i klubovi Šalke, Galatasaraj i Ajaks.

Ako krov pokriva stadion samo delimično, poželjno je imati čvrst zid između njega i vrha tribina, kao u slučaju Vemblija. Inače zvuk beži kroz taj prostor.

Najgora varijanta, naravno, su stadioni bez ikakvog krova. Osim što navijače izlažu padavinama, oni dozvoljavaju da se zvuk rasipa. Srećom, takvih stadiona je danas malo u najboljim ligama. U nižem rangu takmičenja, stadion Džilingema ima potpuno otvorenu tribinu za gostujuće navijače.

Nije svejedno ni od čega je krov napravljen. Zvuk nejasno odjekuje od staromodnih limenih krovova, pa je obično teško da se razabere šta navijači pevaju ili šta se kaže sa razglasa. Limeni krovovi nisu akustični kao oni od novijih materijala. Rivs kaže „Krov od lima pravi buku, ali ne onu pravu buku."

5. Zatvori uglove

Zvuk ne beži samo uvis, već i po uglovima stadiona ako oni nisu zatvoreni. Ovo je problem za stadione većine timova van Premijer lige, posebno one manje i starije.

Novi trend je da tribine budu ovalne, kao na Emiratima, Etihadu, ili King Pauer stadionu. Ovo je po nekima malo bezdušno, ali bolje zadržava zvuk. Kompromisno rešenje je da se zadrže četiri ravne tribine i četiri ugla između njih, ali da se oko njih sagrade zidovi; za ovo su se odlučili Bornmut, Bernli, i drugi klubovi.

6. Goste gurni što niže

Ako je tribina namenjena gostujućim navijačima jasno izdvojena i glasna, atmosfera je obično bolja. Ne samo što su gosti obično glasni, već i zato što njihovo navijanje provocira domaće navijače da im bukom odgovore.

Na većini stadiona nema se izbora kad je u pitanju lokacija tribine za goste – najlakše ih je smestiti odmah uz teren. Samo stadioni od po 40,000 ili više mesta mogu da priušte da za gostujuće navijače izdvoje deo tribine na samom vrhu, što bi teoretski moglo da pomogne domaćem timu ali svakako kvari atmosferu. Jedan od klubova koji se za ovo odlučio je Njukasl, na čijem Sent Džejms Parku gostujući navijači obično imaju pogled na horizont.

7. Stadion u srcu grada

Teško je da se pred utakmicu spontano stvori atmosfera ako su navijači prinuđeni da traže parking umesto da kolektivno dođu javnim prevozom i piju u blizini stadiona. Madejski stadion Redinga, Nju Medou Šruzberija, i Skantorpov Glanford Park su primeri stadiona gde su ograničene opcije za zagrevanje navijača pred početak utakmice.

Ali što je građevinsko zemljište skuplje, i što su više prostora potrebno svakom stadionu, to su klubovi češće prinuđeni da biraju između velikog kapaciteta i prisustva u samom srcu mesta koje za njih navija. Izuzeci su Čelsi, Arsenal, i Totenhem, ali u pitanju su finansijski moćni klubovi; izmestiti londonski klub van grada je nezamislivo.

Rivs dodaje: „Ako je stadion van svog mesta, izuzetno je teško sprečiti situaciju u kojoj se navijači samo parkiraju i onda direktno odu do svog mesta na tribinama. Ako dolaze sa druge lokacije, neophodno je učiniti im okolinu stadiona gostoljubivom da bi mogli da se tu okupe pre utakmice i osećaju se kao da su došli na stadion, a ne na veliki parking."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu